ВИСОКА ТЕХНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
КРАГУЈЕВАЦ
САОБРАЋАЈНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ
И СТАЊЕ ПУТНЕ МРЕЖЕ
-ЗАВРШНИ РАД-
Ментор:
Студент:
Др Ненад Милутиновић
Марија Рајковић
бр. инд.
78/2005
Крагујевац, 2015.
Сажетак
Рад приказује историјски развој саобраћаја, кроз векове, у пет фаза које уједно
проказују и просторни развој економског система. Затим, дефинише се саобраћај, као и
његови основни елементи: саобраћајнице, улице, главни и локални путеви. Даље,
приказана је саобраћајна регулатива и развијеност путне мреже Републике Србије. Рад
указује на те недостатке и приказује пројекције за успостављање путне мреже која би
допринела квалитенијем животу. Наша инфраструктура је за све видове саобраћаја
неадекватна, неразвијена и у веома лошем стању, а саобраћајна средства су временски и
технолошки застарела. Веома мало је урађено на увођењу савремених технологија у
управљању саобраћајем – примена интелигентних саобраћајних система (ITS) и сл.
Друмски саобраћај у свим сегментима заостаје за окружењем због лошег стања
постојеће путне мреже и успорене градње саобраћајних коридора, затим због
заостајања у примени савремених технологија у управаљу саобраћајем и велике
застарелости возног парка. Путну мрежу Србије чине саобраћајнице у дужини од око
40.845 километара. Од тога 835 км отпада на Коридор X са крацима Xb и Xc од чега је
завршено свега 57% трасе.
Кључне речи
: саобраћај, путна мрежа, категоризација путева, Коридор X
Abstract
This paper presents the historical development of traffic, through the centuries, in five
phases at the same time expose and spatial development of the economic system. Then, define
the traffic, as well as its basic elements: roads, streets, major and local roads. Next is shown a
traffic regulation and development of the road network in the Republic of Serbia. The paper
points out these shortcomings and presents projections for the establishment of a road network
that would contribute to the better life.
Our infrastructure for all modes of transport is
inadequate, underdeveloped and in poor condition, and the means of transport are weather and
technologically outdated. Very little was done to introduce modern technologies in traffic
management - application of intelligent transport systems (ITS) and the like. Road traffic in
all segments lagged behind its neighboring due to the poor condition of the existing road
network and slowed construction of transport corridors, then because of the delay in the
application of modern technologies in traffic and operate a large fleet obsolescence. The road
network of Serbia consists of roads with a length of about 40,845 kilometers. Of these 835
km. waste on Corridor X with arms Xb and Xc of which was completed only 57% of the route
Keywords
: traffic, road network, categorization of roads,
Corridor X
Саобраћајна политика Србије и стање путне мреже
4
1. Увод
Под саобраћајем се подразумевају свеукупни односи међуљудских
комуникација, затим пренос информација и података, као и превоз људи и
материјалних добара. Уз помоћ техничко-технолошких средстава врши се пренос
информација и података, као и превоз људи и материјалних добара од најкраћих
до најудељенијих места. Може се рећи да је саобраћај стар колико и људско
друштво. Упоредо с развојем друштва, развијала се и наука о саобраћају,
саобраћајним комуникацијама и саобраћајним средствима, која је подстицала и
усмеравала развој саобраћаја. Тако да се данас
може
говорити о пет изграђених
видова саобраћаја и то: железнички, друмски, водни, ваздушни и
телекомуникациони.
Саобраћај је основни чинилац, не само развоја друштва, већ и опстанка
одређене друштвене заједнице. Једноставно речено, саобраћај је друштвени
“крвоток” и тамо где не досежу саобраћајне артерије, то подручје демографски
одумире. Ова делатност има како социолошку, тако економску и развојну улогу у
друштву. Засебно посматран, саобраћај је веома пропулзивна и профитабилна
делатност, а када се ова делетност сагледава у ширем смислу, поуздано се може
рећи да је саобраћај основ друштвеног развоја и његов главни интегративни
чинилац. Ниво развоја неког друштва мери се са степеном развоја саобраћаја, а
степен културног развоја са културом у саобраћају.
Путни или друмски саобраћај чини окосницу саобраћаја у Републици
Србији. Најважније чвориште је главни град Београд после кога следе Нови Сад и
Ниш. Путну мрежу у Републици Србији чине јавни и некатегорисани путеви.
Мрежа јавних путева има дужину близу 41.000 км, од чега 40% отпада на државне
путеве.
Републику Србију одликује средња густина насељености и добро развијена
мрежа путева која по својој густини (израчуната на основу њене површине и броја
становника) не заостаје много у односу на ниво развијених земаља. У Републици
Србији живи 7,5 милиона становника и има око 2,2 милиона регистрованих
возила. Укупна дужина путева износи око 43.839 км путева.
[1]
Путна мрежа се простире на надморским висинама од 30 метара (Неготин)
па до 1.700 метара (Голија). Процена је да се 40% дужине путне мреже простире
на висинама преко 600 метара. Асфалтни коловози државних путева првог и
другог реда су изграђени у периоду од 1962. до 1985. године, при чему су многи
правци задржали старе елементе трасе, тако да је асфалт положен преко
постојећег туцаника. У истом периоду су најзначајнији правци изграђени према
пројектима, те су те деонице добиле нове, боље елементе уздужног и попречног
профила.
На нивоу целе путне мреже 2/5 деоница имају туцаничке и земљане
коловозе. У Републици Србији је 32% путева првог и другог реда старо преко 20
година свега око 14% до 10 година.
Саобраћајна политика Србије и стање путне мреже
5
Услед дугогодишњег недовољног улагања у одржавање и реконструкцију
путева, тренутно стање путне мреже није задовољавајуће.
Главни инфраструктурни пројекти везани су за Коридор X као главни
саобраћајницу која пролази корз Србију.
Задатак рада је да утврди неке од индикатора стања у коме се налази путна
мрежа Србије и могућности за њено унапређење.
Предмет рада је путна мрежа Републике Србије и категоризација путева,
приказ државних и локалних путева на територији републике и главних коридора.
Циљ рада јесте да се сагледа чињенично стање саобраћаја ради утврђивања
могућности и неопходности његовог побољшања.
У другом поглављу приказан је историјски развој саобраћај, који кроз
етапе приказује раличите иновације и напредак у развоју саобраћаја до
савременог доба.
У трећем поглаљу дефинише се саобраћај као и његови основни елементи
попут саобраћајнице, улице, магистралног пута, локалног и некатегорисаног пута.
У четвртом поглављу говори се о саобраћајној политици Европске Уније,
којом су утврђене регулативе за увођење савремених технологија у транспорту –
интермодалност.
У петом поглављу говори се о саобраћају Србије, саобраћајној политици
Србије, приказује се путне мреже у Србији, инфраструктуре, државих путева
првог и другог реда, европске деонице кроз Србију.
У шестом поглављу ближе се приказује стање путне мреже Србије.
У седмом поглављу представљен је најзначајнији инфраструктурни
пројекат, Коридор X, динамика извођења радова, и пројектоване инвестиције.
Саобраћајна политика Србије и стање путне мреже
7
бродови (каравеле и галеони). Европљани су кренули у трагање за новим,
алтернативним и поморским путем за богату Индију јер су падом Цариграда 1453.
године Турци коначно пресекли копнене трговачке путеве са Блиским и Далеким
Истоком. Том приликом, пошто је реч било о једрењацима, главни услов и фактор
пловидбе били су стални ветрови и кретање морских струја, па су тако и трагања
за алтернативним правцима била знатно условљена овим природним факторима.
Ипак, Европљани су крајем XV и током XVI и XVII века успели да открију
америчке континенте, оплове Африку, направе кружну туру око Земљине кугле,
открију Аустралију, плове по Океанији, и на тај начин знатно прошире границе и
могућности поморских саобраћајних праваца. У том периоду смењивало се
неколико великих поморских сила: Шпанија и Португалија, Холандија, Енглеска.
До краја XVII века највећи део колонија у свету држали су Европљани и
захваљујући њима одвијала се интензивна колонијална трговина, коришћењем пре
свега поморског саобраћаја.
Трећа фаза у развоју саобраћаја, Нова ера, била је повезана са
индустријском револуцијом и применом парне машине у конструисању
савремених саобраћајних средстава. Зато се у неком историјском развоју
саобраћаја прво издваја период од 1800-1870. године, када се дешавају бројне
иновације, важне и за развој саобраћајног система: парна локомотива Стивенсона
1812. године и њен први пут од станице Стоктон до станице Дарлингтон у
Енглеској, након чега железнички саобраћај почиње интензивни развој. Завршетак
трансконтиненталне пруге у САД 1869. године био је од пресудног значаја за
територијални развој ове државе. Тада је коначно Источна обала САД повезана
копненим путем са Западном обалом. Први пароброди се појављују 40-их година
XIX века и означавају праву револуцију у речном и поморском саобраћају. Развој
поморског саобраћаја био је подстакнут и прокопавањем два велика канала који
су утицали непосредно на скраћивање међународних поморских путева (Суецки
канал 1869. године и Панамски канал 1914. године).
Четврта фаза, Модерна ера, у развоју саобраћаја започиње крајем XIX века
(од 1870). Карактерише је даљи развој железничког саобраћаја, развија се у
Европи и Северној Америци, али се гради и у сиромашним деловима Африке и
Азије као оружје за успешно освајање ресусрсних добара у тим земљама од стране
колонијалних поседника. Потом се догађају епохални проналасци телеграфа и
телефона чиме започиње ера телегрфско-телефонског саобраћаја, односно,
касније, ера савремених телекомуникацијских средстава. Посебно важан моменат
у развоју светског саобраћаја, а пре свега друмског, била је конструкција
Т-модела у фабрици аутомобила „Форд” у САД, чиме је означен почетак масовне
производње аутомобила, односно потрошње истих. Немац Карл Бенц конструише
први аутомобил са унутрашњим сагоревањем, а затим то ради и Готлиб Дајмлер
(Штутгарт). Између 1885. и 1893. Бенц је произвео 69 аутомобила. [3]
