3. Глобална конкурентност
Постоје бројне дефиниције појма конкурентности. Неке од њих се односе
искључиво на макроконкурентност, односно на конкурентност земаља, неке се односе на
микроконкурентност, односно конкурентност предузећа и конкретних производа и услуга,
а неке претендују да обухвате обе ове категорије. Поред конкурентности на макро и микро
нивоу, односно конкурентности земље и фирме, све већу пажњу заслужује глобална
конкурентност.
Са процесом либерализације међународне трговине, развојем технологије,
транспортних средстава и средстава масовних комуникација, у периоду после Другог
светског рата, долази до глобализације светске привреде и светске трговине. Свет се
интегрише на економској основи. Тржиште постаје глобално. Фирме развијају глобалне
стратегије пословања, обављају производњу и запошљавају ресурсе широм света,
наступају и продају широм света, на глобалном тржишту. Фирме постају глобалне.
Дистанце, и географске и временске, више не представљају препреку у обављању послова.
Долази до раста страних директних инвестиција. Доминантни учесници у међународној
трговини постају транснационалне компаније, као носиоци страних директних
инвестиција. Посредством страних директних инвестиција, транснационалне компаније
користе конкурентске предности засноване на повољнијој локацији. Велики део размене
компаније обављају са својим филијалама у иностранству, тако да се велики део
међународне трговине одвија унутар система транснационалних компанија путем
интрафирмских испорука. Националне границе све више губе на значају. Уместо
националне конкурентности, чији је ноцилац држава, фирме ступају у конкурентску борбу
на глобалном тржишту и остварују глобалну конкурентност. Носиоци глобалне
конкурентности су фирме и то, пре свега, транснационалне компаније. Оне су, уједно, у
спрези са државним апаратом, креатори глобалне конкурентности.
Можемо рећи да под глобалном конкурентношћу подразумевамо способност земље
да потстиче, привредним, институционалним и социјалним деловањем, успешан наступ и
опстанак својих фирми на светском тржишту и то тако да је резултат интеракцијског
наступа, фирма-влада, способност мењања услова конкурентности на глобалном, светском
нивоу.
1
Док се држава бори да, обезбеђујући повољно окружење за развој конкурентности
својих фирми, очува своју улогу и националне интересе, транснационалне компаније су
руковођене само својим индивидуалним интересима - остварењем профита. У остварењу
својих интереса, оне користе све конкурентске предности које могу да остваре
посредством страних директних инвестиција: повољне локације, ниже транспортне
трошкове, јефтину радну снагу, ресурсе, итд. Поред тога, транснационалне компаније су
носиоци иновација, истраживачко-развојних активности и нових технологија. Оне
креирају и уводе нове технологије, унапређују постојеће и врше њихову дифузију. У
времену када наука и технологија постају примарно средство остварења конкурентског
положаја, транснационалне компаније постају доминантни актери у међународној
трговини који формирају нове услове и нова правила конкуренције на глобалном тржишту
која се даље диктирају осталима – транснационалне компаније постају доминантни
носиоци и креатори глобалне конкурентности.
3.1. Трендови и промене у глобалној конкурентности
Најчешће коришћена мера конкурентности је она која се изражава преко кретања
учешћа земље у светском извозу. Чињеница је да ова мера није потпуна и сувише је
заснована на статистичким показатељима. Њоме се не исцрпљује скала показатеља
конкурентности, а они могу бити бројни почев од стања трговинског биланса, кретања
девизних курсева, стања технолошког биланса и многих других. Али, чињеница је да је
ова мера као квантитативни индикатор највише примењена у конкретним разматрањима
конкурентности земље. Удео на тржишту, односно у светском извозу, је веома значајан
индикатор конкурентности. То је показатељ који много говори о конкурентности како на
нивоу фирме, имајући у виду конкретан производ, тако и земље.
Ако пођемо од ове мере конкурентности, учешћа земље у светском извозу, стање у
светској трговини и конкурентности одсликава Слика 1.
1
Козомара, Ј., Технолошка конкурентност, Економски факултет, Београд, 1994. стр. 50.
Растућа тржишна учешћа показују динамичну конкурентност (за разлику од
статичне конкурентности која се приказује тржишним учешћима у једној тачки времена,
односно у једном тренутку) и откривају способност земље да држи корак са измењеним
технолошким и трговинским обрасцима. Треба запазити да на листу водећих земаља
према порасту тржишног учешћа нису укључене земље велики извозници које нису
побољшале своју конкурентску позицију у периоду 1985-2000. година, што је на пример
случај са Јапаном, чак иако су имале највећа тржишна учешћа током целог периода. Иако
су то земље највећи извозници у апсолутним бројкама, оне нису повећале своје тржишно
учешће, па нису ни присутне на овој листи.
Потребно је нагласити да је у извозу тржишно учешће тешко стећи а и тешко
одржати. Истинска побољшања у међународној конкурентности могу да се постигну
побољшавањем људских ресурса или употребом савремених технологија. Са друге стране,
тржишно учешће се такође може остварити захваљујући привременим предностима као
што је повлашћени приступ тржишту, на пример тржишту радно-интензивне, ниско-
технолошке робе. Ови различити фактори могу да доведу до раста тржишног учешћа, с
тим што ће неки водити ка одрживом расту а други не. Поставља се питање какву су улогу
имале транснационалне компаније у успеху водећих земаља, односно земаља које су
направиле велике помаке у побољшању своје извозне конкурентности и као последица
тога повећале своја учешћа на главним светским тржиштима.
Одговор на ово питање захтева податке на нивоу земаља и компанија који нису
доступни за већину земаља. Мада, за један број њих постоје. Може се уочити да се међу
водећим земљама према оствареном порасту тржишног учешћа разликују две категорије:
оне које су оствариле тржишно учешће на свим главним тржиштима и оне чија су
остварења и добити концентрисани на неки одређени регион. Водеће азијске земље су
оствариле тржишна учешча на свим главним тржиштима (јапанско, европско, северно-
америчко), док су земље из других региона напредовале само у контексту регионалних
тржишта. Водеће земље Западне и Источне Европе су оствариле тржишна учешћа само на
европском тржишту, а земље Латинске Америке и Кариба само на тржиштима Северне
Америке. Кина и Кореја би, према овом критеријуму, припадале првој категорији, док су
друге земље у другој.
У наредном делу ћемо настојати да пружимо увид у оно шта се дешавало у овим
земљама и, нарочито, укажемо на улогу транснационалних компанија у побољшањима
која су ове земље оствариле. Из прве групе земаља биће посматрана Кина, а из друге
Мађарска.
3. 2. Трендови и промене у конкурентности Кине
Импресиван раст извоза Кине, од 26 милијарди USD у 1985. години на 249
милијарди USD у 2000. години, био је праћен знатним порастом прилива страних
директних инвестиција, од 2 милијарде USD у 1985. на 41 милијарду USD у 2000. години.
Највећи део овог прилива страних директних инвестиција долазио је из других азијских
земаља. Велики раст извоза ове земље био је повезан са јачањем њене извозне
конкурентности на свим тржиштима и одразио се на пораст тржишног учешћа земље у
светској трговини са мање од 2% на више од 6% за време овог периода. Овај пораст је
нарочито био изражен код технолошко-интензивних производа. То се може видети у
приказаној Табели 1.
Структура извоза Кине се такође променила: у 1985. години извоз примарних
производа и на ресурсима базираних индустријских производа је представљао 49%
укупног извоза док је у 2000. години њихов удео опао на 12%, а удео индустријских
производа који нису базирани на ресурсима се повећао са 50% на 87% (Табела 1). Може се
запазити и то да је удео високо-технолошких производа у извозу скочио са око 3%, колико
је био у 1985. години, на око 22% у 2000. години. На 10 главних извозних производа ове
земље у 2000. години отпадало је готово 42% укупног извоза. Међу 10 главних извозних
производа Кине, три производа су припадала високо-технолошким индустријама
(телекомуникациона опрема, машине за аутоматску обраду података и делови и
компоненте за компјутере) на које је отпадало 13% укупног извоза.
Питање, које нас занима, је коју су улогу имале транснационалне компаније у овом
расту извоза. На стране филијале је отпадало мање од 9% укупног извоза Кине у 1986.
години, а у 2001. години њихов удео је порастао на 48% (Слика 2). Више од 90% извоза
страних филијала чинила су индустријска добра, посебно машине и опрема и други
индустријски производи.
