РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛАСТРУКОВНИХ СТУДИЈА
ЛЕСКОВАЦ
Смер: Пословна економија и менаџмент
Предмет: Управљање људским ресурсима
Тема: Модели решавања сукоба и конфликата у
организацијама
Професор:
Студент:
проф. Жика Стојановић
Лесковац, 2016.
Семинарски рад
4
На основу ових дефинициских одређења могу се издвојити три основне
карактеристикеконфликата:
интеракција,
међузависност и
некомбатибилност циљева, интереса и вредности.
Само дефинисијско одређење указуке да је конфликт комплексна, више-
димензионалнадруштвена појава која представља основну карактеристику људског
постојања.
2. Историјски приступ конфликту
Иако је конфликт једна од најзначајних тема којом су се бавили научници у
областидруштвених наука, наша сазнања о овом феномену су још увек непотпуна и
контраверзна.
Споразум у вези са класификацијом третирања конфликта у научној литератури
је униформноуспостављен. Можемо разликовати три хронолошка раздобља у приступу
конфликтима (према:Robinss,2003):
1. традиционално гледиште (до 40их година прошлог века),
2. гледиште међуљудских односа (од 40их до 70их година прошлог века) и
3. интеракцијски приступ.
2.1Традиционално гледиште
На основу првог научног истраживања људске природе и људског понашања тзв.
„Хоторнског експеримента“ (Хањтхорне), спроведеног у периоду од 1924 до 1927, чији
јеносилац истраживања био Елтон Мајо, добијени су резултати који појаву конфликт
везују заодсуство ваљане комуникације, недостатка поверења међу људима,
неповерења измеђуруководилаца и извршиоца. Ова истраживања повезала су утицај
специфичног начина понашања упроизводним условима на остварене резултате.
Представници овог приступа, међу којима су икласични теоретичари организације
Фајол, Тејлор и Вебер, третирају конфликт као негативну, штетнупојава за односе
између појединаца и група, па их је потребно избегавати, али са друге странеони не
истражују узроке настанка конфликта. Рахим (2001) констатује да су рани
теоретичари(Tejlor and Weber) организационог конфликта, пропустили да виде
конфликт као феномен сам по себи, већ су га третирали као последицу сиромашне
организационе структуре и лоше артикулације организационих процеса.
2.2Гледиште међуљудских односа
„Школа међуљудских односа“ подстакнута Хоторн експерипентима на
свеобухватнијиначин истражује конфликте у организацији. Представници овог
приступа у први план стављајучовека, његово понашање у радној средини, са свим
позитивним и негативним последицама.
5
Заговара се прихватање конфликта као природног феномена који значајно може
утицати напродуктивност групе. Теоретичари међуљудских односа су сматрали да
конфликт треба прихватити као природну и трајну карактеристику сваке групе. Рахим
(2001) наводи појаву конкретних емпиријских радова у истраживању конфликата
касних 40-тих година прошлог века, који су развијани током 60-тих и 70-тих година
(Ассаел, 1969; Блаке & Моутон, 1964; Kozer,1956; Deutsch, 1949, 1973)
2.3Интеракцијскиприступ
Савремено схватање је тзв. интерактивни приступ, охрабрује настанак
конфликта каонеопходног елемента за повећања групне ефикасности. Представници
овог приступа несматрјуда су сви сукоби добри, већ се прави дистинкција између
функционалних и дисфункционалних. Иакомањи број савремених теоретичара, нпр. Де
Боно, Мекдоналд, Нојхаузер и даље сматра да јеконфликт дисфункционалан за
организацију, већина сматра да ће одсуство или пренизак нивоорганизационог
конфликта претворити организације у неефикасне, апатичне, статичне инеиновативне.
Рахим (2002) иде корак даље и тврди да савременим организацијама нијепотребно
решење конфликта већ менаџмент конфликта.
3. Теориједруштвених конфликата
,
Историјска димензија теоријске мисли о природи конфликта указује на значајну
улогуконфликата, како у развоју људског друштва у целини, тако и развоју човекове
личности.Друштвени конфликти су како каже Ромић (2012) једна прерманентна
друштвена појава „која јетоком историје представљала есенцијалну компоненту
друштвене стварности“. Од Хегеловетврдње да је историја велика „људска кланица“, па
до Колинсових (Collins, 1994) навода данајвећи део светске историје представља
историју конфликата прошло је скоро два века.. Та двапоследња века обележени су
робовским устанцима, бунама, грађанским револуцијама,локалним, балканским и
светским ратовима, па није тешко закључити да је борба између и унутардруштвених
група око различитих циљева и интереса саставни део самог друштвеног живота.
Међутим, поред ових примера деструктивног изражавања конфликта, постоје
бројни примериненасилног и конструктивног изражавања конфликтне енергије, који су
послужили као катализаторличних и друштвених промена и трансформација.
Најрелевантнији теоријски правци и ставови о природи и функцији конликата
налазе се у оквирусоциолошког (макро) и психолошког (микро) одређења конфликта.
