1
Visoka škola strukovnih studija
„SPORTSKA AKADEMIJA“
Beograd
Sektor za osposobljavanje i edukaciju kadrova
Ime i prezime autora
Ivana Mandić
Br.personalnog dosijea
Sportska grana
Plivanje
Tematska oblast
Opštestručna oblast
Naziv predmeta
Osnove sportske antropologije
NAZIV SEMINARSKOG RADA
Povrede karakteristične za plivanje i njihova prevencija
Mentor
Overa rada
BEOGRAD 2016 godina
2
Sadržaj :
1. Uvod ……………………………………………………………………………………………………………….. 3
1.1 Anatomija ……………………………………………………………………………………………………….. 4
1.2 Fiziologija ……………………………………………………………………………………………………….. 5
1.3 Biomehanika …………………………………………………………………………………………………. 17
1.4 Značaj sportske medicine ……………………………………………………………………………… 18
2. Povrede u sportu ………………………………………………………………………………………….. 18
2.1 Povrede karakteristične za plivanje ………………………………………………………………. 20
2.2 Barotrauma uha …………………………………………………………………………………………… 23
2.3 Upala srednjeg uha ……………………………………………………………………………………….. 24
2.4 Povrede ramena ……………………………………………………………………………………………. 24
2.5 Povrede leđa …………………………………………………………………………………………………. 26
2.6 Diskushernija …………………………………………………………………………………………………. 26
2.7 Gljivučna infekcija stopala ……………………………………………………………………………… 27
3. Zaključak …………………………………………………………………………………………………………. 28
4. Literatura ……………………………………………………………………………………………………….. 28
4
1.1 Anatomija
Termin anatomija vodi od grćke reći „ anatemein“ što znači seći odvajati ili desktovati. Nije dovoljno
anatomiju smatrati umetnošću disukcije pre će biti da je ona anatomija nauka koja proučava građu i
oblikovanje tela čoveka.
Anatomija se može podeliti na makroskopsku koja se zasniva na prepoznavanju struktura golim
okom, a mikroskopska anataomija omogućuje saznanja o mikro-relacijama unutar tela čoveka.
Njen glavni zadatak je elektronska mikroskopija .
Glavni zadatak anatomije je da prepozna međuzavisnost individualnih komponenti unutar tela
čoveka.
Razvoj anatomije počeo je još u najdavnijoj kada su ispitivanja vršena na žrtvovanim životinjama ,
dok smo u današnje vreme svedoci upotrebe tehnologije čijom se upotsvih struktura u potrebom stiču
uvidi u najsuptiln ije aspekte svih struktura u telu.
Asirci i Vavilonci su poznavali satvav tela i njegovih odelova i organa o čemu postoje dokazi na
iskopanim predmetima i natpisima na koji ma se vidi bogata anatomska kultura.
Egipćani su takođeli bili dobri poznavaoci anatomije što dokumentuje Edvin Smitov papirus koji
datira iz 3000 godina p.n.e koji opisuje različita zapažanja , a zatlim i dijagnoze i sama lečenja.
Opisuje lobanjske strukture meningulu i spoljašnju površinu mozga, Dokazuje prepoznavanje srca,
krvnih sudova, jetre, bubrega itd.
Grci svima među prvima vršili seciranja na životinjama radi bližeg upoznavanja anatomskog sklopa.
Jedno od imena koja i danas obeležava medicinu kaonauku i delatnost jeste ime Grčkog naučnika
Hipokrata (460-377 p.m.e) koga smtraju utemeniteljem kliničke medicine. Osim Hipokrata veliki
doprinos anatomiji i uopšte medicini dao je Aristotel svojim spisima u kojima on opisuje svoja znanja
uglavnom zasnovana na seciranju životinjaku .
Prva proučavanja na ljudima sproveli su Herofinos( otkrio je jajnike) i Erasistratus u 4 veku pne kada
su disekciju sproveli na leševima pogubljenih zločinaca u Aleksandrji.
Procvat anatonije nastao je u 17 i 18 veku a u 19 veku su privaeli kraju sistematizaciju i opis
ljudskog tela. Razvila se histologija i biologija. Današnja anatomija je plod skoro stogodišnjeg
razvoja tehnologija za vizualizaciju struktura
U užem smislu ona se bavi konkretnim sastojcima koji čine odraslu jedinku i prikazuje ih ljudskom
oku na rzličite načine koristeći metodu disekcije.
Može se proučavati na dva načina SISTEMATIČNA ili SISTEMSKA ( kosti, mišići, krvni sudovi,
arterje, vene, živci i nervni sistem) a drugi TOPOGRAFKSA ili REGIONALNA anatomija
( anatomija grudnog koša, anatomija gornjih i donjih ekstremiteta , anatomija trbuha, anatomija male
karlice, anatomija glave i vrata). Međutim pored proučavanja golim okom jako je važno i posmatranje
pod mikroskopom , upotreba mikroskopa se razvila u dva pravca: HISTOLOGIJA i
EMBRIOLOGIJA. Detaljan pristup sistemske anatomije omogućava klasifikaciju prostrane oblasti
anatomije na sledeće pod oblasti:
OSTEOLOGIJA- proučavanje koštanog sistema
SINDESMOLOGIJA- proučavanje spojeva kostiju/ zglobova
5
MIOLOGIJA- proučavanje mišića, vezivnog tkiva
ANGIOLOGIJA- proučavanje sistema sudova odnosno vaskularnog sistema koji obuhvata srce, krven
sudove, kimfne sudove i limfne žlezde
NEUROLOGIJA- proučava nervni sistem
SPLANHOLOGIJA- proučava unutrašnje organe koji ima dva podsistema. Podsistem grudnog koša i
podsistem trbušno karličnog dela.
1.2 FIZIOLOGIJA
Fiziologija je nauka koja se bavi posebnim procesima u organizmu. Fiziologija sporta i fiziologija
vežbanja nemaju isti cilj. Naime fiziologija sporta je korišćenje znanja iz područja čoveka i raznih
prilagođenih procesa u svrhu poboljšanja sportskih rezultata , kroz trening, takmičenja kao i
praćenje trenažnog procesa, dok su zadatci fiziologije vežbanja usmereni na prilagođavanje
organizma u toku telesne aktivnosti i nakon nje, a sve to u svrhu poboljšanja zdravlja. Nakon svakog
narušavanja stabilnog stanja organizmse pokušava vratiti u ravnotežu a održavanje tog stabilnog
stanja nativa se Homestaza.
Anatomija izučava obli, građu i uzajamne odnose organa a fiziologija njihovu funkciju. Ove dve nauke
zapravo čine jednu celinu jer su trenutno stanje i promene oblika, građe i funkcije čoveka izvanredno
uzajamno povezane i dešavaju se istovremeno. Pokretač svih mogućih promena je izmenjena
funkcija organa pod uticajem mnogih unutrašnjih i spolašnjih faktora. Nas interesuju pre svega ono
morfološke funkcionalne promene koje nastaju u organizmu zdravog sportiste kao posledica
prilagođavanja organizma na fizički napor . Promene građe i funkcije organizma i organizma
sportiste pod uticajem rada u sportu najočigledniji su primer promena hipofize organa i porasta
njihove funkcije. Nasuprot ovim pozitivnim promenama koje izaziva rad , smanjenje rada i kretanje
uopšte , praćeno je involutivnim promenama u organizmu sportiste sa vidljivom hipotrofijom organa
i smanjivanjem njihove funkcije.
Za trenere je poznavanje građe i funkcije ljudskog organizma i njihovu promenljivost veoma
značajno kako bi pravilno planirali i dozirali intenzitet rada za svakog sportistu. Ove nauke čine
osnovu mnogim drugim naučnim disciplinama značajnim za bavljenje fizičkom aktivnošću.
Pozabavićemo se u daljem tekstu malo osnovama fiziologije i upoznavanju ljudskog dela i njegovim
radom.
ĆELIJA
Osnovna jedinica svih živih bića je ćelija. Ćelije su mežusobno razlikuju po veličini, obliku i funkciji. Po
obliku mogu biti kockaste, zvezdaste, plosnate, cilindrične itd. Funkcija ćelije je takože različita.
Mišićna ćelija je adaptirana da se kontahuje, nervna ćelija prima i prenosi impulse, a crvena krvna
zrnca prenose kiseonik. Glavni delovi ćelijesu ćelijska opna, citoplazma, jedro i organele od kojih su
najvažnije mitohondrije. Više ćelija istih po obliku i funkciji obrazuju tkiva.
Postoje 4 vrste tkiva:
Epitelno, vezivno, mišićno i nervno
.
Epitelno
se sastoji samo iz epitelnih ćelija. Dve najvažnije
funkcije su pokrivanja i funkcije lučenja.
Vezivno
tkivo održava ljudsko telo u jednom stalnom obliku,
ispunjava prostore između tkiva i iste drži u stalnom međusobnoj vezi.
7
Sve duge kosti su sastavljene iz tri dela: tela kosti ( dijafiza) valjkastog oblika sa koštanim
telom u sredini, vrata kosti i dva kraja kosti : kosti glave- gornja i donja ( jabučica ili epifiza) Vrat
kosti je najosetljivije mesto za prelom i najčešći prelomi se dešavaju upravo na toj lokaciji.
