Univerzitet u Beogradu
Tehnički fakultet u Boru
Seminarski rad
Т
ema:
Izvori zagađenja vazduha vezani za
transformaciju energije goriva
Predmet:
Zagađenje i zaštita vazduha
Profesor:
Student :
Prof.Dr. Snežana Šerbula Nataša
Mrđenović 281/08
2. ATMOSFERA
Atmosfera se sastoji iz više slojeva.
Troposfera
je najniži sloj atmosfere i proteže se do
visine od 10 – 15 km. U tom sloju osećaju se uticaji vremena i klime i u njemu se zagađivači
vazduha najvećim delom emituju i rasprostiru. Posebno je značajan tzv. “
mešajući sloj
”
atmosfere, čije rasprostranjenje zavisi od meteoroloških uslova i kreće se od nekoliko stotina do
oko 2.000 visine. Zagađujuće supstance koje se oslobađaju u ovaj sloj, brzo se rasprostiru (za
nekoliko sati) u širokom vazdušnom prostoru, potom i u više slojeve troposfere. Ako za vreme
emisije zagađivača nisu prisutna turbulentna kretanja u ovom sloju, zagađivači se ravnomerno
nakupljaju u maloj zapremini vazduha sa veoma visokom koncentracijom. To se događa kada je
brzina vetra mala, a temperatura površine Zemlje niža od temperature vazduha iznad nje (pojava
tzv. temperaturnih inverzija).
Stratosfera
dopire do 50 km visine do stratopauze. Praktično je
odvojena od uticaja vremena i klime. Vertikalni prenos između ovog i prethodnog sloja veoma je
spor. U stratosferi se nalazi
ozonski sloj
, koji štiti Zemlju od UV zračenja Sunca i nalazi se na
visini od 10-50 km i njegov značaj je suštinski za očuvanje života na Zemlji.
Mezosfera
se
prostire iznad stratosfere do visine od oko 80 km, i temperatura pada sa visinom.
Termosfera
se
prostire iznad mezosfere do visine od 640 km i temperatura se povećava sa visinom.
Egzosfera
se prostire iznad termosfere do visine od oko 1000 km, gde prelazi u svemir. Granice između
pojedinih slojeva atmosfere nazivaju se tropopauza, stratopauza, mezopauza, termopauza i
egzobaza. Prosečna temperatura atmosfere na površini Zemlje je 14°C.
Slika 1. Čista životna sredina
2.1. Funkcije atmosfere
Osnovne funkcije vazduha na Zemlji su biološka (primarna) i proizvodna (sekundarna).
Najvažnije komponente vazduha koje su neophodne za život na Zemlji su: kiseonik - za disanje,
ugljendioksid - za fotosintezu i azot – za sintezu biljnih belančevina. Proizvodna funkcija
vazduha zasnovana je na kiseoniku, koji omogućava sagorevanje i proizvodnju energije
neophodne za opstanak savremene civilizacije. Pomoću kiseonika iz vazduha moguć je proces
sagorevanja, što znači da se kiseonik troši prilikom svih aktivnosti u kojima je potrebno
sagorevanje. Zahvaljujući psisustvu kiseonika pri sagorevanju, omogućena je proizvodnja
energije, sekundarne (toplotne, sagorevanjem fosilnih goriva) i tercijarne (električne).
2.2. Sastav vazduha
Atmosfera je gasoviti omotač smese gasova oko Zemljine kugle, koja sve razređenija
dopire i do 3.000 km u visinu. Ova smesa gasova sastoji se od azota (78%,1), kiseonika (21%),
0,04% ugljendioksida, argona (0,9%) i promenljivih količina vodene pare . Na ostale gasove
otpada 0,04%: neon, helijum, kripton, ksenon, vodonik. U tragovima nalazimo ozon, metan,
amonijak, azotni dioksid, sumpordioksid i čestice aerosola. Ova mešavina gasova štiti živi svet
na Zemlji apsorbovanjem ultravioletnog zračenja i smanjivanjem temperaturnih ekstrema između
dana i noći.
Vazduh se sastoji ima bezbroj primesa – komponenti. On se sastoji od:
1. gasovitih sastojaka
2. vodene pare i
3. veoma sićušnih čvrstih čestica.
Gasoviti sastojci
– čist vazduh sadrži mnogobrojne sastojke, ali u najvećim količinama, u
njegovom sastavu se nalaze:
•
azot (N
2
) – bezbojni gas slabo rastvorljiv u vodi. Inertan je i ne igra direktno neku ulogu
u biohemijskim procesima, već u obliku raznih važnih jedinjenja, pa tako ulazi u
strukturu mnogih organskih molekula (npr. Aminokiseline). Neki mikroorganizmi i
biljke vezuju azot iz vazduha.
•
kiseonik (O
2
) – je najvažniji sastojak vazduha. On omogućava život viših organizama, u
koje spada i čovek. Stvarao se procesom fotosinteze biljaka na kopnu i fitoplanktona u
moru, koji ga i danas obnavljaju, velike količine kiseonika vezane su u Zemljinoj kori u
obliku oksida. Igra značajnu ulogu u biohemijskim porocesima, pa ulazi u sastav
proteina, masti i ugljovodonika.
•
ugljendioksid (CO
2
) – javlja se kao produkt disanja biljaka, životinja i ljudi kao i
sagorevanjem i raspadom organskog materijala. Prilikom apsorpcije i rastvaranja u
