1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Одсек за компаративну књижевност са теоријом
Књижевности
Испитни рад
ПОИМАЊЕ БОГА У ПРИПОВЕЦИ ЗОРАНА
ЖИВКОВИЋА
ВОЗ
Предмет:
САВРЕМЕНА СРПСКА ФАНТАСТИКА
Ментор:
Студент:
Проф. Др Сања Париповић-Крчмар Ангелина Валентировић
Нови Сад
2016
2
Готово све религије негују теорију о Богу као творцу свега постојећег, па и нас самих. Бог је
представљен као врховно добро, наклоњено људима, чак и када га ти исти људи, његова
крв и месо, одбацују. За разлику од паганских богова и самог ђавола, Бог се не свети,није
склон играма, праведан је. У новије време, човек се више ослања на науку и одбија слепо
да верује у постојање Бога, тражи доказ за веру. Приповетка „Воз“ Зорана Живковића, на
наизглед једноставан и шаљив начин, доводи Бога на земљу, приказујући то као ништа
ненеуобичајено и кроз сам приказ сусрета човека с Богом отвара врата многим
питањима , како односа савременог човека према мистичном, тако и људског егоизма,
површности , заслепљености самим собом.
Прича прати сусрет вишег саветника банке, господина Похотног и Бога који се дешава у
возу („У првом разреду, разуме се“
1
), где Бог није препознат из прве. Господин Похотни
из прва мисли да је Бог пензионисани официр, али и када сазнаје да је то, преко пута
њега, сам Бог, његов однос се не мења. Похотном се нуди да сазна одговор на било које
питање, где он поступа помало глупо, постављајући питање везано за будућу банкарску
трансакцију, Бог му даје одговор, али и говори да ће недуго након тога извршити
самоубиство и да се већ на следећој станици кад он изађе из воза, неће сећати ничег.
Тако и бива, Бог излази,а господин Похотни заборавља све што се збило током вожње.
Господин Похотни... хм, чудног ли имена . Да ли то име пристаје готово сваком од нас?
Сигурна сам да да, но ипак смо склони сривању иза имена умивених чистотом,па бивамо
Мила, Анђела, Милош, Сретен ... Лик приповетке
Воз
својим именом одаје своју личност,
он је баш такав, грабљив, горд, самовољан, егоистичан,... Типичан лик данашњег човека
опседнутог самим собом и својом каријером. Већ на самом почетку је видљив његов
мизантропизам где он жели да закупи купе за себе, не би ли му неко сметао, ипак
преовлађује банкарска разборитост и он то не чини. Тако да му се придружује „..онижи
мушкарац, још густе, премда проседе косе, негованих бркова и благо зарумењених
образа“.
2
Приликом тог сусрета на сцену избија и површност господина Похотног који овог
човека одмах просуђује као пензионисаног официра, јер забога, само људима вишег
сталежа је доступно уживање купеа првог разреда воза. Следећи корак, директно
представљање Бога, исказује хендикеп господина Похотног за чуђењем. То није само
његов хендикеп већ целог модерног човечанства. Ректко шта је способно да у било коме
од нас изазове чуђење. Остварена је могућност да комуницирамо на различитим
крајевима света, да попут птица видимо облаке, да досегнемо најдубље делове океана,
да напустимо планету Земљу, па шта је онда чудно да се Бог отелотвори и сиђе међу нас?
Добивши шансу да Богу постави било какво питање, господин Похотни, пита за будућу
банкарску трансакцију. Његово банално питање изненади и самог Бога но овај му даје
1
Зоран Живковић,
Воз,
у књизи:
Немогуће приче
, Завод за уџбенике, Лозница 2010., стр 105
2
Исто
