23
Дипломски рад
ДИПЛОМСКИ РАД
ТЕМА
ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА
СОЦИОЛОГИЈА ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА
Ментор: Студент:
23
Дипломски рад
друштвености). Према томе, можемо рећи да људско понашање, узајамно повезивање
(интеракција), комуникација и све што настаје као резултат ових активности, чине
основне елементе друштвених појава. Друштвене појаве су кумулативне, промењиве и
вишеструко међусобно повезане. Појавити се означава поступак откривања некоме
(намерно, циљано или спонтано), излазак из сенке, претварање из потенцијалног у
могуће, делујуће и видљиво, које има тежњу, које постоји или се шири у времену и
простору. Друштвене појаве се готово никада не понављају у потпуно истоветним
условима и на сасвим исти начин. То се дешава под утицајем неких конкретних и
непоновљивих историјских узрока. Односи који постоје између елемената унутар појаве
утичу на њихов развој. Са друге стране, на одређени распоред и начин развоја ових
унутрашњих елемената неке појаве, утиче и шири сплет друштвених околности. Због
тога се у одређеним временским и просторним условима и оквирима различито
испољавају и манифестују неке друштвене појаве које имају исти назив или појмовно
одређење. Као што су рад, побуна, револуција, насиље, штрајкови, корупција, лојалност,
еколошки покрет, инфлација, економска криза, сиромаштво и слично. Друштвене појаве
имају своје манифестне и латентне карактеристике (Диркем), односно оно што се види
као њихова непосредна манифестација и оно што је, на први поглед, скривено, али често,
представља битан и кључни део неке појаве. Социологија истражује те карактеристике
друштвених појава, с посебном пажњом усмереном на њихову латентну димензију.
Ако се друштвена појава манифестује, одвија, испољава у дужем временском интервалу
и има своје просторно, социјално и културно утемељење онда говоримо о настанку
друштвеног процеса. Друштвени процеси су динамичко испољавање друштвене појаве,
настају повезивањем људских радњи где долази до остварења одређених друштвених
циљева и интеракције која представља суштину друштвених процеса. Процеси су ток,
пут и начин којим нека појава постаје трајније обележје друштва на тај начин што се
издвајају њени отпорнији елементи и самостално формирају одређене форме или у
комбинацији са елементима неке друге појаве прерастају у нове друштвене облике.
Друштвени процеси су пут и начин којим нешто бива, настаје, трансформише се, мења
своју форму или садржај, а некада и једно и друго. Често говоримо о процесу
урбанизације, о образовном процесу, о прилагођавању новим економским условима, о
23
Дипломски рад
изменама и трансформацији правних норми и прописа и прилагођавању грађана новим
условима. Данас говоримо о глобализацији као светском процесу промене технолошких,
техничких, економских и социјалних услова живота. Друштвени процеси могу бити
краћег или дужег временског трајања, могу имати различите нивое (локални, државни,
регионални, континентални, глобални), те могу бити прекинути неким другим процесом
или појавом, а могу (што се најчешће дешава) завршити као промена неког стања
друштва, завршетак неке нове друштвене форме, настанак друштвених творевина.
Друштвени поцеси су повезани са друштвеним променама и заједно са њима чине
динамику неког друштва, односно, дају интезитет и смер друштвеној мобилности.
Друштвени процеси су шири од друштвених промена, могу обухвати цео низ различитих
промена. Друштвена промена обухвата скуп јасних и темељних измена неке друштвене
целине или творевине, док процес обухвата све друштвене промене (мање или више
битне, трајне и дубоке), кретања, интеракцију у одређеном временском периоду и
друштвеном простору. Промене могу бити на почетку друштвеног процеса, могу се
јављати током процеса и на крају процеса. У неком процесу могу бити све три фазе
промена, док други процеси могу биити окончани (прекинути, или "изгубљени" у
аномијском стању друштва) само са једном од поменутих фаза промена. Према
областима испољавања, разликујемо следеће друштвене промене: културне, политичке,
социјалне, економске, техничко-технолошке и индивидуалне.
Као резултат друштвених процеса, њима покренутих промена и изазваних друштвених
појава (некада циљано, некада због немогућности контроле појаве и тока процеса)
настају друштвене творевине. Оне су завршетак неке промене, оне су оно што постаје,
бива и остаје (краће или дуже) на путу којим се одвијао друштвени процес. Дуготрајне
друштвене творевине често означавамо као историјске творевине, као што су држава,
облици власти, нација, класа, новац, школа, позориште и слично. На другој страни
постоје творевине које имају краће трајање као што су диктатуре после државног удара
или процеса друштвене стагнације, валутни одбор после монетарне кризе у држави,
законска забрана неког поступка, понашања и активности појединаца или неке
друштвене групе. Време трајања друштвених творевина показује карактеристике
23
Дипломски рад
појединих делова, сегмената друштва (социјална, економска, демографска, образовна,
полна или нека друга структура). Одржање друштвене структуре доводено је у питање
онда када постоји антагонизам међу друштвеним субјектима који произилази из односа
између разних улога, положаја, амбиција, интереса и потреба, са једне стране, и целине
система са друге стране.
Друштвени поредак представља (хармоничну) целину међусобно повезаних друштвених
установа (институција). Сваки друштвени поредак има неколико битних елемената: (1)
чланови друштва увек теже остварењу одређених циљева (вредности), (2) да би се они
остварили морају постојати одређена правила и норме понашања, и (3) како би се
заштитио друштвени поредак мора постојати систем друштвене контроле. Мислиоци су
различито објашњавали основе на којима почива друштвени поредак. Тако К. Маркс
сматра да друштвени поредак почива на принуди која произилази из монопола над
средствима за производњу. Е. Диркем и Т. Парсонс изнели су мишљење да је сагласност
у погледу заједничких норми и вредности основа на којој се заснива друштвени поредак.
Друштвени систем се одређује као целина која представља нешто више од простог
збира својих делова, где је однос између делова и целине примаран. Све оно што
окружује овај систем сматра се ширим системом. У функционалистичкој теорији
друштвеног делања Талкота Парсонса развијен је појам друштвеног система, по коме
овај представља један од подсистема система друштвеног делања, али је од осталих
подсистема аналитички независан. Најважнији друштвени систем јесте само друштво,
али у ширем смислу, осим њега под овим појмом се подразумевају и друге друштвене
целине (територијалне организације, институције и сл.). Друштвени систем се састоји од
интеракције појединаца. Сваки појединац је дио система културе, он је личност и
организам истовремено. Ови подсистеми (систем културе, систем личности, организам
као систем) представљају окружење друштвеног система. Окружење система
друштвеног делања чији је подсистем представља и друштвени систем чине физичко-
органско окружење и „највиша стварност“. Најважнија функција друштвеног система у
општем систему делања јесте интеграција. У оквиру друштвеног система диференцирају
се различити делови који имају одређене функције: интегративну функцију обављају
