1
Садржај
Садржај.....................................................................................................................................1
Биографија писца..............................................................................................................2
Песма „Када човек оде“................................................................................................................5
Анализа песме...........................................................................................................................6
Закључак.................................................................................................................................8
Литература................................................................................................................................9
2
Биографија Танасија Младеновића
Танасије Младеновић био је српски песник, есејиста, преводилац и учесник
Народноослободилачке борбе. Рођен је 15. априла 1913. Године у селу Сараорци, код
Смедерева. У Смедеревској гимназији је покренуо часопис “Књижевни круг“ 1932-1933.
Године.
Завршио је Правни факултет у Београду, 1937. Године и потом био адвокатски
приправник. Још као студент, прикључио се револуционарном студентском покрету на
Београдском универзитету и тада илегалној Комунистичкој партији Југославије (КПЈ),
због чега је од Државног суда за заштиту државе био осуђен на четри месеца затвора.
Учествовао је у Народноослободилачкој борби од 1941. Године. У току рата налазио се на
дужностима политичког комесара Другог шумадијског партизанског одреда, руководиоца
Политодела Друге далматинске ударне бригаде, шефа Пропагандног одсека Главног
штаба НВО и ПО Србије, члана Агитпропа Обласог комитета КПЈ за Сан
џ
ак, члан
Пропагандног одељења АВНОЈ-а и др. У периоду од 1944. До 1947. године био је уредник
дневника „Глас“ . После ослобођења земље, писао је за недељни часопис „Дуга“ и
„Књижевне новине“. Касније је био директор „Књижевних новина“, преседник
Позоришног савета Београдског драмског позоришта, преседник Комитета за
кинематографију Владе НР Србије (1947-1951), секретар Одбора за просвету Савезне
скупштине (1958-1968), члан Европског друштва за културу (1970) и др. Био је и члан
Управе Удружења књижевника Србије. Више пута је био биран за посланика Скупштине
СФРЈ и Скупштине СР Србије, био је и члан главног одбора Социалистичког савеза
радног народа Србије и члан главног одбора Савеза удружења бориоца НОР-а Србије.
Објавио је преко четрнаест књига поезије: „Песме борбе и обнове“ (1945), „Поема за нас
„ (1947), „Песме“ (1948), „Камен и акорди“ (1955), „Под пепелом звезда“ (1958), „Мртво
море“ (1972), „ Псалми по сину“ (1964), „33 сонета“ (1981), „Сам“ (1983), „Помешане
карте“ (1985), „Рт Добре наде“ (1988), „ Кућа на друму“ (2000), и друге. Године 1991.
Објавио је мемоарску прозу „Успутне скице за портрете : Црњански, Андрић, Миљковић,
др Рашковић“ , у којој је писао о Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Бранку Миљковићу
и др Јовану Рашковићу. Последња његова збирка објављена је 2000. Године под
симболичним насловом „Кућа на друму“ у којој је тематизовао осећања након НАТО
бомбардовања СРЈ. Био је један од блиских пријатеља Добрице Ћосића, са којим је заједно
1968. године пао у политичку немилост.
