Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za pedagogiju
ZAVRŠNI RAD
Mišljenje učenika o dimenzijama seksualnosti u adolescenciji
Novi Sad, 2015.
Mišljenje učenika o dimenzijama seksualnosti u adolescenciji
„Naša deca – to je naša starost.
Pravilan odgoj je naša srećna starost;
loš odgoj je naša buduća nesreća,
naše suze, naša krivica pred drugim
ljudima, pred čitavom zemljom.“
- Marija Montesori -
2
Mišljenje učenika o dimenzijama seksualnosti u adolescenciji
UVOD
Savremena nauka potvrđuje da se čovek rađa sa seksualnim nagonom koji se
tokom života ispoljava na različite načine. Najburnije ispoljavanje seksualnosti počinje sa
pubertetom. Upravo u tom životnom periodu počinje i produkcija hormona koji dovode
do naglog rasta i razvoja odnosno do sazrevanja organa, a promene koje na taj način
nastaju postaju vidljive kod osoba oba pola.
Osim vidljivih fizičkih promena, dečaci i devojčice, u tom periodu prolaze kroz
mnogo važnije promene koje se odnose na: emotivnost, način razmišljanja i poimanja
sebe, sveta oko sebe i sebe u tom svetu, način poimanja svog tela i tela drugih ljudi,
predstave o svojim vršnjacima i sl. Iz tog razloga seksualnost je jedan od najznačajnijih
događaja u adolescenciji. (preuzeto sa
www.zdravljemladih.rs
)
Budući da u današnje vreme adolescenti započinju sa seksualnom aktivnošću i
seksualnim životom sve ranije, sam seksualni čin kao bitan segment odrastanja,
sazrevanja i individuacije ličnosti, ne stiže da to i postane već se svodi na čisto fizički akt
koji može biti i uzrok budućih problema u razvoju zdrave ličnosti.
Većina mladih ljudi ima iskustvo nekog oblika pritiska u odnosu na svoju
seksualnost. To može biti pritisak od strane porodice, škole, crkve da ne stupe u seksualne
odnose i istovremeno pritisak od strane medija, grupe vršnjaka, partnera da stupe u
seksualne odnose. Porodica ima veoma snažan uticaj na seksualni razvoj i seksualno
ponašanje dece u pubertetu i adolescenciji, jer putem vaspitanja, ona utiče na formiranje
ličnosti i usvajanje moralnih načela. Od načina na koji to porodica postiže zavisiće njihovo
usvajanje.
Povećanjem znanja, promenom stavova i rizičnog ponašanja adolescenata,
učenjem veština i razvijanjem samopoštovanja, ali i razumevanja stavova njihove
neposredne i šire okoline o njihovoj neosporno važnoj ulozi u ovom procesu, razvija se i
odgovornost u seksualnom ponašanju (Dimitrijević, 2011).
4
Mišljenje učenika o dimenzijama seksualnosti u adolescenciji
U savremenom društvu na seksualnost mladih se uglavnom gleda kao na problem.
Međutim, iako jeste povezana sa problemima, u razvijenim zemljama se na seksualnost
mladih gleda kao na resurs: tamo se smatra da mladima treba dati dozvolu da osećaju
ono što osećaju, i postoji uverenje da mladi mogu da kažu „ne“ samo ukoliko prethodno
imaju dozvolu da kažu „da“. Jedan od ciljeva seksualnog obrazovanja je podrška mladim
ljudima da, u godinama odrastanja i sazrevanja, izgrade sopstveni sistem vrednosti i
samopoštovanja koji će im omogućiti da donose odgovorne odluke i da se odgovorno
ponašaju.
Krajnji cilj ove edukacije je da spreči prerano i nezaštićeno stupanje u seksualne
odnose, brojne neželjene posledice neznanja i predrasuda, različite forme seksualnog
iskorišćavanja, zlostavljanja i nasilja, te da doprinese razvoju tolerantnih, na poštovanju
zasnovanih i kvalitetnih odnosa među polovima i među ljudima uopšte.
Upravo zbog toga pred nastavncima, pedagozima, psiholozima i roditeljima, kao i
svim ostalim kompetentnim osobama koje se bave vaspitanjem i obrazovanjem , stoji
važan zadatak da pronađu način da pomognu mladima da prebrode nesklad u svom
razvoju, posebno u periodu adolescencije. Jedino se dobrim upoznavanjem učenika sa
promenama koje ih očekuju mogu učiniti značajni koraci za prevazilaženje velikog broja
negativnih posledica.
5
Mišljenje učenika o dimenzijama seksualnosti u adolescenciji
Samoaktuelizacija kao proces zahteva da pojedinac bude otvoren i prijemčiv za
nove i konstruktivne ideje, koji se, složićemo se, u izobilju 21.veka, samom pojedincu služi
kao osnov za konstruktivnu internalizaciju vrednosti, ideja, pojmova, kako bi, najzad i sam
mogao da stvara.
Pored toga što se čovek vodi kao homosapiens, pored kritičkog mišljenja koje
poseduje i razvija, stvaralačka crta svakog pojedinca teži da se ispolji. Stvaralaštvo je usko
povezano sa radom, a rad je stvorio čoveka, te sa punim pravom danas je od izuzetnog
značaja stvaralaštvo čoveka kao podsticaj za samoaktuelizaciju. Mada ova potreba
zauzima vrh Maslovljeve hijerarhije motiva, ne treba smetnuti s uma, da Maslov pominje i
metapotrebe, koje se po njgovom mišljenju nužno nadovezuju na samoaktuelizaciju, a
one su lepota, razum, univerzalna pravda, jedinstvenost svega na zemlji itd.
Sa druge strane, podjednako Maslovu,
Rodžers
takođe daje svoj doprinos
humanističkoj pedagogiji i psihologiji, time što nastupa sa svojom teorijom ličnosti, u kojoj
naglašava organizam i sopstvo, vodeći se postulatima fenomenologije.
Rodžers naglašava da je za puno funkcionisanje pojedinca potreban harmoničan
odnos između subjektivne i objektivne stvarnosti, kao i odnos pojma o sebi i stvarnog
iskustva. Njegova teorija ličnosti je u osnovi nastala iz kliničke prakse. Terapijski odnos
predstavlja samo jedan od velikog broja međuljudskih odnosa i za sve te odnose
podjednako važe isti zakoni. Ti zakoni su: prirodnost i otvorenost, što znači prihvatanje i
izražavanje vlastitih osećanja, kao i toplo prihvatanje druge osobe kao posebnog i
nezavisnog pojedinca.
Na objašnjenu teoriju, se nadovezuje i Rodžersov koncept signifikantnog učenja,
koji implicira intrizičnu motivaciju i klijentom usmerene terapije koje su od velikog značaja
za obrazovanje. Daljom analizom, koncept signifikantnog učenja, pre svega upućuje na
značaj unutrašnje motivacije i pristup nastavnim sadržajima ne zbog određene nagrade,
već samog sadržaja i ideja koje ga prožimaju.
7
