TRGOVINSKA POLITIKA EU
UVOD
Stvaranje Evropske ekonomske zajednice (1958. godine) je trebalo da posluži kao osnova za
ostvarivanje dva glavna zajednička cilja. Prvi je stvaranje unutrašnjeg tržišta roba, usluga,
kapitala i radne snage neopterećenog carinama i drugim barijerama. Drugi cilj je bio
ostvarivanje zajedničkog nastupa pred državama koje nisu bile deo ove grupe. Na ovaj način
države članice EEZ su imale mnogo veću pregovaračku moć prilikom potpisivanja
bilateralnih i multilateralnih trgovinskih sporazuma. Ovo je jedan od glavnih razloga koji je
doprineo da se mnoge države EU danas rangiraju u najbogatije na svetu, a sama Unija
predstavlja jedan od najznačajnijih faktora u svetskoj ekonomiji i politici.
Evropska unija predstavlja ogromno tržište sa oko 370 miliona potrošača, koje već godinama
postaje jedinstvena celina. Danas slobodno možemo govoriti o unutrašnjem tržištu EU za
robe i usluge, ali i za kretanje faktora proizvodnje (rada i kapitala). Kreiranju jedinstvenog
tržišta pogodovali su ekonomski interesi država članica EU za intenzivnijom privrednom
saradnjom, a doprinelo je i prenošenje nadležnosti na organe Unije koji su harmonizovali
mnoge pravne propise i procedure. Srbija je jasno izrazila želju da pristupi Evropskoj uniji,
pa se naši propisi moraju harmonizovati sa propisima koji važe u EU, a naša preduzeća se
moraju upoznati sa uslovima koji vladaju na unutrašnjem tržištu EU
1
.
Zajednička trgovinska politika se zasniva na jedinstvenim načelima, pre svega u pogledu
izmena carina, zaključivanju carinskih i trgovinskih sporazuma, izjednačavanja mera
liberalizacije, politike izvoza i mera trgovinske zaštite, kao što su one koje treba doneti u
slučajevima dampinga i subvencija.
1
Milosavljević S., Trgovinska politika, Beogradska poslovna škola, Beograd, 2004., str. 169
1
TRGOVINSKA POLITIKA EU
zaključuje ugovore u multilateralnim sporazumima o trgovini robama;
deli nadležnost sa državama članicama u sferi zaključivanja Opšteg sporazuma o
trgovini uslugama, i
zajedničku nadležnost za zaključivanje trgovinskog aspekta prava intelektualne
svojine.
Zajednička trgovinska politika EU sastoji se od različitih mera. Prema usvojenoj klasifikaciji,
one se dele na autonomne i ugovorne. U osnovi podele stoji prihvaćeni model odlučivanja,
pri čemu kod autonomnih mera organi Zajednice bez učešća država članica i trećih zemalja
samostalno donose odluke. To je posebno vidljivo u sferi carina. Ugovori se primenjuju na
uvoz iz trećih zemalja i nemaju striktnu jednostranu strukturu. Pored carina, na ovaj način se
primenjuju i druge mere, kao npr. kvote, kontigenti, antidamping i subvencije.
1. 2. Instrumenti zajedničke trgovinske politike Evropske unije
Zajednička trgovinska politika se zasniva na jedinstvenim načelima, pre svega u pogledu
izmena carina, zaključivanju carinskih i trgovinskih sporazuma, izjednačavanja mera
liberalizacije, politike izvoza i mera trgovinske zaštite, kao što su one koje treba doneti u
slučajevima dampinga i subvencija.
Osnovni instrument koji svaka spoljnotrgovinska politika poznaje jeste sistem carina. Pored
carina, postoje i drugi instrumenti koji se kvalifikuju kao vanredni. Oba su predviđena u
sistemu GATT i STO. U politici Evropske unije egzistiraju i sistemi koji se mogu tretirati kao
specifikum EU. Prema opšte usvojenom shvatanju, carina je taksa koja se uplaćuje u korist
budžeta države na njenoj granici prilikom ulaska roba iz inostranstva.
Mere i instrumente trgovinske politike EU (Common Commercial Policy) mogu se razvrstati
okvirno u pet grupa
5
:
zajednički carinski sistem,
pospešivanje izvoza,
zaštitne trgovinske mere,
5
Grandov Z., Ekonomski anali, Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, Novi Sad, 20. 21.
April 2005. , str. 193
3
TRGOVINSKA POLITIKA EU
mere za ulazak na tržišta trećih država i
preferencijalni sporazumi i multilateralni pregovori.
Zajednička carinska tarifa EU definisana je u čl. 18-29. Ugovora o osnivanju. Proces
formiranja zajedničke carinske tarife okončan je za industrijske i poljoprivredne proizvode
1970. godine. Ta godina se uslovno može uzeti kao datum formiranja zajedničke carinske
politike, jer su zemlje članice EU izgubile samostalnost u vođenju carinske politike prema
trećim zemljama.
Carinski sistem formiran, ipak, u dužem vremenskom periodu, egzistira kao carinski kodeks.
U funkciji je ekonomske politike Evropske unije i približavanja politici koja se u toj sferi
vodi u svetu nakon okončanja Urugvajske runde pregovora. Kodeks je sastavljen od tri
celine, i to
6
:
pravila carinskog prava (carinska teritorija, tarifa, carinska vrednost i poreklo
proizvoda);
pravila carinskih režima (slobodne zone, privremeni režimi, reekspedicija), i
pravila o naplati i pravni lekovi na odluke carinskih organa.
Kodeks se naslanja na sistem usaglašen u Savetu za carinsku saradnju. To je kombinovana
nomenklatura u kojoj tarifni brojevi određuju pozicije u zajedničkom harmonizovanom
sistemu robnih pozicija sa šest brojeva, a ostala dva broja određuju tarifne i statističke
pozicije. U sistemu su predviđeni uslovi za carinjenje robe, koji sadrže raznorodne elemente,
što bi trebalo da bude predmet posebnog razmatranja. Posebno je značajno utvrditi pravila o
poreklu robe. Na osnovu njih se utvrđuje da li neka roba ima diskriminatorni ili povlašćeni
položaj.
Evropska zajednica, u načelu, primenjuje carine ad valorem
. Kod nekih roba se primenjuje
kombinovana ili promenjiva carina. Postoje i sezonske carine. U politici EU poseban značaj
imaju povlašćeni režimi na uvoz proizvoda iz zemalja sa kojima EU ima zaključene takve
sporazume. Ona je raznorodna i kreće se u različitim varijantama od zemlje do zemlje.
6
Turčinović F., Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Megatrend Univerzitet primenjenih nauka,
Beograd, 2005., str. 111
4
TRGOVINSKA POLITIKA EU
koja je nabavljena ili proizvedena na carinskom području Unije, bez obzira na sadržaj
koji potiče iz uvoza,
koja je uvezena iz trećih država i puštena u slobodan promet.
Ne EU roba je sva ona roba koja ne spada u kategoriju EU robe. Roba dobija status pre
ulaska i čim napusti carinsko područje Unije.
Poreklo robe kao kategorija dobija na značaju. Propisi o poreklu robe utvrđuju kada proizvod
može da dobije oznaku domaćeg porekla, odnosno status domaćeg proizvoda. U tom slučaju
proizvod je moguće pustiti u slobodan promet na tržištu. Ukoliko je najmanje 50% njegove
vrednosti stvoreno u domaćoj privredi, tada je domaći proizvod, a ako je udeo domaće
vrednosti manji, proizvod se tretira kao inostrani i na njega se prilikom stavljanja u promet na
domaćem tržištu plaća carina. Na taj način se EU brani od proizvodnje montažnih fabrika
stranih multinacionalnih kompanija koje uvoze sve ili većinu sastavnih delova i žele da
dobiju status domaćeg proizvoda, iako on ne poseduje dovoljan udeo domaćih sastavnih
delova.
Carinsko područje Unije obuhvata zemlje članice. Posebna područja predstavljaju: Farska
ostrva, Ceuta i Melila (enklave u Maroku), za koja važe posebni carinski režimi. Teritorija
izvan država Unije su Monako i San Marino.
Značajne novine u primeni carinskih propisa su u informacionoj podršci carinskoj službi kroz
dva računarski potpomognuta sistema: TARIC i NCTS. Sistem TARIC se odnosi na područje
carinskih tarifa EU i predstavljen je u elektronskom obliku, a zbog objedinjenosti svih mera
na jednom mestu predstavlja veoma efikasan instrument. Sistem NCTS obuhvata računarski
podržano carinsko područje robe EU u statusu tranzita za / i iz trećih zemalja
8
.
2. Odnosi Evropske Unije sa drugim državama
Stvaranje Evropske ekonomske zajednice (1958.) je trebalo da posluži kao osnova za
ostvarivanje dva glavna zajednička cilja. Prvi je stvaranje unutrašnjeg tržišta roba, usluga,
kapitala i radne snage neopterećenog carinama i drugim barijerama. Drugi cilj je bio
8
Ibidem, str. 195
6
