Висока школа струковних студија за васпитаче Шабац
Семинарски рад
Тема: Теоретски приступ социјализацији и фазе социјализације
Предмет: Социологија образовања
Ментор: Студенти:
Проф. др Мира Видаковић Вања Кузмановић, 101/15
Миња Ераковић, 109/15
Шабац, 2016.
2
Садржај:
1.
Увод................................................................................................................3
2.
Социјализација..............................................................................................4
3.
Носиоци социјализације...............................................................................5
4.
Породица као носилац социјализације........................................................5
5.
Вршњаци као носиоци социјализације........................................................7
6.
Школа као нослац социјализације...............................................................9
7.
Социјална средина као носилац социјализације......................................10
8.
Мас- медији као носиоци социјализације.................................................11
9.
Социјализација, васпитање и образовање.................................................12
10.
Фазе социјализације....................................................................................13
11.
Теорије у социјализацији и теоретски приступи......................................14
12.
Закључак......................................................................................................19
13.
Литература...................................................................................................20
4
Социјализација
Процес социјализације укључује и процес преношења културе на појединце, тј.
интернализације културних садржаја односно претварање спољашњих културних норми у
унутрашње мотивације појединца. То је истовремено и процес индивидуализације, у којем
дете уз креативно усвајање културних садржаја развија и своје способности и
индивидуалност. (Видаковић, 2012: 103).
Постоје примарна и секундарна социјализација. Примарна социјализација представља
дететову идентификацију са родитељима и друговима, и на тај начин постаје члан
породице, културе и друштва. Примарна социјализација поседује и емотивне особине и
укључује не само учење него и ставове као и емотивно понашање. Секундарна
социјализација представља идентификацију са обрасцима понашања а ппод тим се
подразумева знање повезано са улогама.
Социјализација је сложен и слојевит процес који плански и систематски спроводе
породица, школа и друштвена заједница како би се социјално незрела деца постепено
оспособила за живот у социјалној заједници. Основни циљ процеса социјализације је да
нови чланови друштва путем учења и у интеракцији са родитељима, наставницима и
личностима из културног и јавног живота, науче онај тип понашања и међуљудских
односа, који су карактеристични за дату културу, уз широку могућност адаптације на нове
животне услове. (Гвозденовић, 2005: 39).
Школа је веома значајан фактор социјализације детета. Разлози за то су многобројни.
Долазак у школу је пре свега долазак у неку нову средину, у којој вреде потпуно нова
правила и строжи захтеви, те се успостављају потпуно нови и другачији односи од оних
које је дете имало у породици. Доласком у школу дете долази у контакт са потпуно новом
социјалном групом. Тамо сусреће вршњаке које му је случај доделио и на чији избор није
имао никаквог утицаја. Kакви ће ефекти социјализације у школи бити зависи и од низа
елемената. Организација школског живота, личности и карактер учитеља су најважнији.
Али не треба искључити и особине сваког детета, однос учитеља према њему, однос међу
ученицима.. Ефекат социјализације детета у школи зависи и од односа родитеља према
школи. Негатиан став родитеља према школи развија и негативан став детета, и обрнуто.
(Сузић, 2003: 234).
5
Носиоци социјализације
Најједноставније одредбе појма социјализације која пре свега има у виду друштвену
потребу која ће омогућити функционисање друштвене целине, овај процес дефинише се
као: “оспособљавање јединке за друштвени живот”. Друга дефиниција укључује и
изградњу друштвено-културне личности човека и гласи: “социјализација је процес
социјалног учења путем кога јединка стиче социјалне облике понашања и формира се као
личност са својим специфичним карактеристикама”. Трећа дефиниција, која је
најпотребнија, проширује појам социјализације, који разликује шири појам социјализације
укључујући три саставна процеса којима се обликује људски тоталитет: култивација,
индивидуализација или-и персонализација и социјализација у ужем смислу. (Рот, 2010:
11).
Како Мира Видаковић наводи у својој ”Социологији образовања”, развој друштвености
код деце је одређен социјалним контекстом у коме се тај развој одвија. Тако су носиоци
социјализације друштвене групе, установе и други формални и неформални посредници у
овом процесу. Од више фактора, који утичу на социјализацију, најважнији су: породица,
вршњаци, школа, социјална средина, религија, мас- медији. Процес социјализације
започиње самим рођењем и на социјализацију личности детета утичу средина, класни
положај и целокупна емотивна ситуација у породици и многи други фактори. Основну
улогу има здрава породица, потом социјални доживљаји са вршњацима, искуство
прилагођавања друштву кроз живот као и одржавање институције. Социјализација је вид
васпитања, као и друштвена обавеза у којој је потребна равноправна сарадња и едукација
родитеља, деце и васпитних институција за стварање здраве, зреле личности, жељеног
начина понашања и најлакше интеграције у друштву.
Породица као носилац социјализације
Породица је универзална људска заједница коју чине одрасли, репродуктивно способни
партнери и њихово потомство, али и даљи сродници који живе заједно са њима. Породица,
поред репродуктивне, привредне, социјалне има и значајну психолошку, васпитну и
социјализацијску функцију. Она је важна примарна група и један од најзначајнијих
агенаса социјализације.
Породица је био- социјална заједница и незаменљива средина у којој се човек формира
као личност, живи и задовољава своје најосновније потребе. Она има веома вазну улогу у
развоју индивидуе али и целокупног друштва. Породица је специфицна друштвена група
која се кроз историју мењала и развијала, у којој се преплићу друштвено- економски,
биолошки и психички чиниоци. Биолошки карактер је њено основно обележје и
подразумева прожимање биолошких, психолошких и друштвених елемената:
задовољавање полног нагона, емотивних потреба, рађање и подизање деце. (Флере, 1976:
27).
Породица се сматра најзначајнијим фактором социјализације у цивилизованим
заједницама. Дете се од првих дана свог живота па до одрастања сусреће са различитим
улогама: оца, мајке, мужа, жене, наставника, колеге, пријатеља... За сваку од ових улога
дете уочава различит сет типичних облика понашања. Дете рано прихвата улоге које су му
