Institucije-pojmovno određenje i funkcije u ekonomskom životu

UNIVERZITET U NIŠU

EKONOMSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD

INSTITUCIJE-POJMOVNO ODREĐENJE I FUNKCIJE U 

EKONOMSKOM ŽIVOTU

Mentor:

      Student:

Marija Džunić                                                             Jadranka Zdravković 45674

Niš,2017.

SADRŽAJ

UVOD

1.  POJMOVNO ODREĐIVANJE INSTITUCIJA

1.1. Pojam,nastanak i uloga institucija

1.2. Institucije i društveno blagostanje 

2.  VRSTE INSTITUCIJA 

2.1. Formalne institucije

2.2. Neformalne institucije 

3. OSNOVNE FUNKCIJE INSTITUCIJA U EKONOMSKOM ŽIVOTU

4. ODNOS FORMALNIH I NEFORMALNIH INSTITUCIJA 

4.1. Odnos međusobne usklađenosti

4.2. Odnos neposredne suprotstavljenosti 

4.3. Troškovi neusaglašenosti formalnih i neformalnih institucija

ZAKLJUČAK

LITERATURA 

1. POJMOVNO  ODREĐIVANJE  INSTITUCIJA

1.1. Pojam, nastanak i uloga institucija 

Sam pojam institucija predstavlja reč koja se gotovo svakodnevno koristi u našem jeziku, 

pa nas zato ne treba čuditi da veliki broj stanovništva zna značenje pojma institucije. Etimologija 

nas uči da je termin institucija potekao od latinske reči 

instituere 

što znaci staviti, osnovati. Ipak, 

u svom najopštijem značenju institucija predstavlja ustanovu ili zavod, dok se u svakodnevnom 

govoru ovaj pojam izjednačava sa pojmom javne službe. Po  definiciji,  

institucija  

predstavlja 

sistem   odvijanja   društvenih   odnosa,   odnosno   stabilizovan   način   ponašanja   u   cilju   ostvarenja 

određenih  društvenih  ciljeva.  One  omogućavaju  međusoban  život  ljudi,  jer  pored  stabilnosti, 

unose red i poredak, a poznate su i kao temelj kulture i civilizacije. Zakon o javnim službama 

R.Srbije određuje instituciju kao poseban i po značaju prvi oblik organizovanja javne službe koji 

obavlja delatnosti kojima se vrši ostvarivanje prava građana. Reč je o pravnom subjektu čije je 

osnivanje   i   delovanje   uređeno   zakonom.   Institucija   se   osniva   trajno   za   obavljanje   neke   od 

delatnosti (nauke, kulture, informisanja, sporta, zdravstva itd.) koja će pomoći građanima, a ne 

zbog sticanja profita. Ona mora da bude samostalna u obavljanju svoje delatnosti, koju u svakom 

trenutku mora obavljati po zakonu. U  društvenim naukama  ovaj termin se koristi za uži skup 

međusobno   povezanih,   relativno   trajnih   društvenih   odnosa,   koji   su   regulisani   ustaljenim 

društvenim pravilima. U prenesenom značenju ovaj pojam se koristi da označi nekog od velike 

važnosti, značaja ili uticaja.

Svest o tome da su resursi ograničeni, i da je zbog toga neophodna njihova racionalna 

alokacija, automatski stvara potrebu za teorijskom i praktičnom relaksacijom ekonomskog izbora. 

Ovu prvu svakako čini ekonomska nauka, čiji je zadatak da sa teorijskog stanovišta rasvetli 

fenomenologiju ekonomskog ponašanja i problem racionalnog korišćenja retkih resursa, dok se 

praktična podrška ogleda u formiranju institucija, tj. pravila ekonomskog ponašanja u postupku 

donošenja ekonomskih odluka. Podsetimo se da Vilijamson

upravo u ograničenim resursima i 

limitiranim saznajnim mogućnostima pronalazi osnove za istraživanje institucija, dok se sam 

nastanak objašnjava delovanjem inherentnih endogenih faktora, te jednim spontanim društvenim 

procesom.   Primera   radi   Hajekova   koncepcija   „spontanog   poretka“   polazi   od   sasvim   logične 

pretpostavke da je strukturu našeg društvenog okruženja i institucije stvorio čovek, ali da to ne 

znači da je  njihovo funkcionisanje isključivo objašnjivo kategorijama kao što su namere, potrebe, 

motivi, očekivanje itd. Institucije su kako tvrdi Hajek „rezultat ljudskih akcija, ali ne i ljudskih 

planova“.   Zato   je   logično   reći   da   su   institucije   indirektni,   nenadani   i   neželjeni   nusprodukt 

ljudskih akcija i planova

1

, te da se ljudski život odvija unutar manje-više elastičnog, odnosno 

krutog   institucionalnog   okvira,   koji   nezavisno   od   bilo   kakvih   svesnih   akcija,   stvara   mnogo 

nepredvidjenih reakcija u datom okruženju.

Osim pitanja vezanih za nastanak institucija, popularizatorne institucionalne misli jednako 

zaokuplja   problem   ekonomske   relevancije   institucija.   Načelno   uverenje   je   da   tom   problemu 

neoklasična teorija nije pristupila na pravi način. Zaokupljenost problemom efikasne alokacije 

retkih resursa dovela je do minimiziranja uticaja mnogobrojnih socijalnih i političkih faktora na 

ekonomsku sferu društvenog života. Naime, ekonomski značaj institucija, ne treba glorifikovati u 

meri u kojoj se umanjuje uloga dostignutog stepena privredne razvijenosti, tehničkog progresa i 

inovacija. Bogato iskustvo savremenih razvijenih privreda potvrđuje da između institucionalne 

strukture jedne privrede i ekonomskog razvoja zemlje postoji uzročna povezanost. Na dinamiku i 

pravce   ekonomskog   razvoja   zemlje,   kao   što   je   rečeno,   može   se   značajnim   delom   uticati 

prilagođavanjem  i   razvijanjem   ekonomskih   institucija  u   skladu   sa   konkretnim  materijalnim   i 

socijalnim okolnostima. S druge strane, nivo razvijenosti institucija tržišne privrede uslovljen je 

nivoom ekonomske razvijenosti zemlje

2

. Zbog toga uporno insistiranje da ekonomski i društveni 

razvoj iskjučivo zavisi od postojanja efikasnih, celishodnih i kvalitetnih institucija, može ponovo 

aktuelizovati, fenomen „beskonačne regresije“.

1

 Poper, K.R. (1971), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Tom 2, Op. Cit., s 119.

2

 Leković, V. (2001), Korelacija tržišne institucionalizacije i tranzicionih procesa, Ekonomski horizonti, br 1-2