УВОД
Ауторитет је формални механизам за синхронизацију и
усмеравање понашања радника од стране једне особе. То је одговорност
људи за обављање одређених послова.
Врсте ауторитета:
Линијски (између руководиоца и подређених)
Функционални (односи се на један аспект рада)
Помоћно стручни (додељује се помоћницима
руководиоцима)
Делегирање је процес преношења одређених послова, надлежности
и права на подређене и сараднике.
Основне фазе процеса делегирања,
расподела посла,
делегирање ауторитета и
утврђивање обавеза и одговорности.
2
Паритет перцепције ауторитета - ефикасност вођења се повећава у
случајевима када је перцепција коју вођа има о свом ауторитету слична
перцепцији коју о вођином ауторитету имају његови подређени.
Изједначавање власти - до изједначавања власти долази у
случајевима када дељење власти доводи до пожељног понашања и
обављања посла, а ипак обезбеђује људима могућности за лични раст и
одговарајући ниво слободе деловања или доношења одлука.
О овим појмовима биће више речи када будемо говорили о
ауторитету и вођењу. А сада, размотримо различите изворе ауторитета.
2. Званични ауторитет
Идеја званичног (формалног) ауторитета је директно повезана у
вези са организационом улогом. Сећате се да улога има права, али и
обавеза. Права улоге огледају се у праву на понашање за које је нека особа
овлашћена по основу функције (улоге) коју има у оквиру неке
организације. Титула „менаџер” може се дати некој функцији и менаџер,
човек који обавља ту функцију, добија одређена права, на пример,
„право” да запошљава раднике, да одобрава буџет, да планира испоруке.
На тај начин, можемо да дефинишемо званични ауторитет као право
4
одлучивања о стварима које се ту дате функције. Који је извор званичног
ауторитета? Добар одговор је „зависи”, али и он захтева објашњење.
Узмимо, као пример, једног поручника у армији. Крајњи извор његовог
ауторитета јесу грађани Сједињених Америчких Држава. Ти грађани
имају важећи Устав који омогућује државну одбрану. Устав даје одређена
овлашћења Председнику државе и Конгресу. Ова овлашћења се преносе
на Министарство за одбрану итд. све до нижег поручника. То исто важи и
за менаџера неке корпорације. У нашем друштву загарантовано је право
на приватну својину. Деоничари поседују делове (деонице) имовине коју
зовемо корпорација и преносе нека овлашћења за управљање том
својином управном одбору и одатле све ниже и ниже све док се не дође до
поменутог менаџера. У свакој организацији, пословној, образовној, војној,
религијској, владиној или некој другој, постоји неки крајњи извор који
обезбеђује легитимну основу за вршење власти (ауторитета).
Званични ауторитет иде заједно с положајем (функцијом), не с
личношћу. Људи могу да долазе на положај и одлазе с положаја у
организацији, али ауторитет остаје с положајем. На пример,
претпоставимо да је једна особа директор продаје за југоисточни регион,
с одређеним, њему пренесеним правима и. одговорностима. После
извесног времена, та особа је унапређена и премештена у централу, на
положај директора за маркетинг. Ауторитет који је та особа имала као
директор продаје није “као с њим”. Он, или она, има нову улогу и нова
права и обавезе као директор маркетинга. У овом случају, као и у сваком
другом, ауторитет припада положају (функцији), тиму или титули, а не
5
