Учење митрополита Јована Зизјуласа о личности, тј. његова
онтологија, није разрада неког новог учења или нових идеја, већ се темељи на учењу кападокијских отаца: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Григорија Ниског. Једна таква тема не застарева у било ком времену, јер је један од темеља хришћанског учења уопште, и важна је за све правце догматике као науке. Све до разраде (или, боље рећи,
кристалисања
) православног учења о личности, Црква се
суочавала са проблемима у виду разних јереси, од којих је свака имала погрешно виђење Свете Тројице или Богочовека Христа. У време Кападокијаца, Црква се борила против духоборачке јереси, наставка аријанства, која је видела Духа Светог као створење, а не као истинског Бога.
Уско повезано са учењем о личности је и учење о природи, тј.
суштини, што је опет нарочито битно на пољу тријадологије и
2
временом успело да је победи, тј. да се усагласи са њом и узме њену терминологију за објашњење хришћанског учења. Међутим, ни у самој јелинској философији није било јединственог учења о личности и природи. ,,У платоновској мисли појам личности је онтолошки немогућ, јер душа, која обезбеђује трајање,
биће
једног човека није везано стално
са конкретним,
индивидуалним
човеком. Душа живи вечно али може да
се споји и са другим конкретним телом, да представља другу
Слично учење налазимо у Оригеновом догматском систему, и можемо га схватити као један од првих, мада неуспелих, покушаја синтезе хришћанства и јелинске философије. Наиме, Платонова философија не даје места једној и непоновљивој личности, каквом се она сматра у хришћанству, већ апстрактној идеји која може улазити из тела у тело, из једне личности у другу, све док се не очисти и врати у идеални свет. Такво учење не може бити прихватљиво за хришћанство, јер човек има само један живот који може испунити добрим или лошим делима, на основу чега ће му се и судити.
,,За Аристотела, обратно личност (προσωπον) показује се као појам
онтолошки немогућ управо стога што постоји конкретно
индивидуално
са
којим је душа и повезана нераскидиво: човек
јесте конкретна
индивидуалност
; међутим, он
траје док траје његово психофизичко
сједињење
– смрт разара потпуно и коначно конкретну индивидуалност“.
Дакле, једна конкретна личност која има могућност вечног живота, опет у психофизичкој форми, представљала је проблем за јелинску философију. За њих је било немогуће појмити једно такво становиште; биће је могло преживети или као апстрактна идеја, која настоји да се ослободи тела и врати у идеални свет, или је пак нестајала у тренутку
смрти. Приче о загробном животу су остављене у удео песницима и митологији, а философија се нашла пред великим проблемом. Међутим, на сцену убрзо долази хришћанство са својим решењем поменутог проблема, али се и само нашло у недоумици пред разним философским становиштима, од којих ни једно није у потпуности одговарало библијском схватању личности.
Иако је сваки философски правац заступао своје тумачење овог
проблема, ипак можемо издвојити основну нит јелинског схватања личности. Као један од најпроблематичнијих термина можемо издвојити ,,προσωπον“, који се најчешће доводио у везу са позориштем, тј. са маскама које су глумци носили при извођењу представа. ,,Наравно, овај израз је присутан у речнику древних Јелина и ван позоришне употребе. Изгледа да он најпре означава управо онај део главе
испод лобање
. То је
његово
анатомско
значење. Но како и ради чега се догодило да се врло
природи јелинских трагедија, које су истицале човекову константну борбу против наметнутих му закона, од богова или од људи, а човек је у било ком случају био немоћан да се одупре, а да притом не скрнави те ,,свете“ законе или самога себе. Тако је човек у позоришту исказивао своје негодовање, и ту управо покушавао да постане
Међутим, προσωπον убрзо постаје ништа друго до ,,маска“, па је тај термин био апсолутно неприхватљив на пољу тријадологије, јер се управо због њега могло говорити о једном Богу који узима три лика, тј. три маске. Таквих учења је било, па је врло брзо постало јасно да προσωπον не може на најбољи начин указати на хришћанску онтологију, било да се ради о тријадологији, христологији или антропологији. Зашто
