Увод
Да би што боље сагледали и разумели лик и дело Доситеја Обрадовића
потребно је у кратким цртама дати преглед друштвено историјских и политичких
прилика тога времена као и уметничких тенденција епохе.
После Велике сеобе Срба, 1690. године, коју је предводио патријарх
Арсеније III Чарнојевић избегли Срби добијају од Аустроугатског цара Леополда
дозволу да се населе на простор јужне Аустоугарске монархије, на територију
данашње Војводине, али су за узврат морали да бране јежне границе монархије од
Турака. И поред привилегија коју су добили Срби су живели веома тешко, без
могућности да се школују, јер Аустроугарској нису били потребни образовани
људи, Срби, већ војници, браниоци, а претила им је и стална опасност од унијаћења
(покатличења). Зато су Срби своје најумије људе слали у Русију на школовање. А
тек за време владавине просвећених апсолутиста Марије Терезије и њеног сина
Јозефа II Срби ће први пут после Велике сеобе Срба добити право на слободно
исповедање православне вере и на отвареање школа. То је и време када у Србију
почињу да долазе руски учитељи са руским књигама.
Стваралаштво Доситеја Обрадовића везује се дакле за епоху просвећености.
Када говоримо о уметничким тенденцијама епохе треба рећи да прелаз од старе,
средњовековне ка новој модерној књижевности обухвата перио од XV до XVIII
века. У православним земљама Источне Европе, за које је карактерисчно да нису
имале ренесансу, барок се јавља као модернизација средњег века, с једне стране, а
са друге, као отварање према Западу које ће на крају довести до напуштања
средњовековног типа културе
1
. Епоха просвећености јавиће се дакле после барока и
трајаћа код Срба до краја XVIII века. Утицај руске културе и руске православне
цркве у овом периоду код Срба биће веома јак, али ће се Срби у последњим
деценијама XVIII века окренути западној култури и савременој мисли.
1
? Јован Деретић,
Историја српске књижевности,
Sezambook, Зрењанин 2007,страна 435
3
БИОГРАФИЈА
Димитрије, у калуђерству назван Доситеј, родио се и Чакову, српско-
румунском месту у Темишварском Банату 1742. или 1743. године. Отац му се звао
Ђурађ, по занимању је био трговац. Рано је преминуо, а после своје смрти за собом
је оставио удовицу са четворо мале деце, убрзо му умире и мајка а деца су се
растурила по породици. Младог Димитрија подићиће један тетак. Дете је учило
основну школу у месној српској школи, а како се одликовао љубављу за књигу,
тетак науми да га спреми за попа
2
. Чим је научио да чита почео је читати житија
светаца, једину „белетристику“ коју је тада могао наћи. По узору на јунаке своје
литературе желео је да и сам постане светац.
Како би га удаљио од верских фантазија тетак га одводи на занат у
Темишвар. Међутим, када се указала прва прилика Димитрије оставља занат,
родбину и завичај и јула месеца 1757. године одлази у фрушкогорски манастир
Хопово. Допао се Теодору Милутиновићу, тадашњем игуману манасрира, и он га
узе за свог ђака. У том манастиру прима монашки чин, добија монашко име
Доситеј и ту остаје наредне три године.
Разочарао се у манастирски живот, бежи из манастира и почиње да лута по
свету, прво као одбегли калуђер а потом као слободни мислилац и списатељ. Преко
Славоније долази у Загреб, где је учио латински, а у пролеће 1761. године, преко
Лике у северну Далмацију, са намером да учитуљујући заштеди нешто новца, па
после да том уштедом оде на школовање у Русију.
3
Тражећи чувеног руског учитеља пут га води ка Светој гори. На том путу се
разболео и неко време провео у Црној Гори, а потом када му се здравње поправило
наставља пут Свете горе, али не налази жењеног учитеља.
Преко Венеције враћа се у Далмацију. На том свом првом хеленском
путовању Доситеј је научио старогрчи и нови грчки, хеленску поезију, реторику и
филозофију. У Далмацији се упознао са народним животом, језиком и обичајима.
Његова књижевна делатност почиње од боравка у Далмацији.
2
Јован Скерлић,
Историја нове српске књижевности,
Просвета, Београд 1967, страна 82
3
Исто, страна 83
4
