Etika uticaja na druge

Etika uticaja na druge

Poglavlje o uticaju na druge ne bi bilo potpuno bez obraćanja pažnje i na moralnu stranu ove problematike. Poznato je da je uticaj na druge ljude često u istoriji korišćen u cilju manipulacije i ostvarivanja negativnih društvenih ciljeva. Setimo se samo sugestivnih političara koji su obdareni velikim govorničkim veštinama, uticali na mase, pokretali ratove i uzrokovali nesreće ali, pored toga, svi pamtimo i velikane u istoriji, koji su na druge ljude u pozitivnom, humanom smeru, propagirajući opštečovenske vrednosti (ljubav, bratstvo, mir, razumevanje, itd.).

Čak i u najporočnijim društvima uvek postoje istaknute ličnosti u kojima je utemeljen najviši oblik ljudske egzistencije. Neki su od njih bili zastupnici humanosti ‘spasitelji’, bez kojih je čovek mogao izgubiti predstavu svog cilja; drugi su ostali nepoznati.

Svi oni koji bi želeli da budu sugestivni i uticaj na druge ljude ostvaruju u duhu pozitivnosti, otvorenosti i konstruktivnosti, moraju da poseduju značajne etičke vrednosti – da jasno razgraničavaju dobro od zla – i da budu sigurne, izgrađenje i čvrste ličnosti. Poštene osobe ne mogu da govore ono u šta ne veruju i ne mogu da se zalažu za nešto za šta nisu ubeđene da je ispravno i korisno za sveopšte dobro.

 
Upoznavanje jezika čula sagovornika

Značaj jezika čula

Komunikacija počinje mislima koje se putem reči, intonacije ili govora tela prenose drugim ljudima. Ukoliko bismo zeleli da definišemo pojam misli, jedno od objašnjenja moglo bi biti da one predstavljaju unutrašnje korišćenje naših pet čula. Jedan od načina na koji razmišljamo je svesno ili nesvesno pamćenje prizora, zvuka, oseta, ukusa i mirisa koje smo doživeli. Kada razmišljamo o njima, mi ponovo u mislima doživljavamo informacije u čulnom obliku u kome smo ih ranije pojmili. Čula usmeravamo prema spolja kako bismo pojmili svet, a prema unutra kako bismo sebi predstavili doživljaj.

Za svaki od čulnih impulsa postoji mesto u mozgu gde se on šalje, obrađuje i beleži, što transformiše čulno iskustvo koje primamo u nešto što se razlikuje od ogriginalnog stimulansa. Ono što zaista opažamo jesu reprezentacije ili modeli onoga što nam prenosi svaki od čulnih organa. U psihologiji se ovi individualni modeli nazivaju reprezentativni modeli.
 

Preferirani reprezentativni modeli

Svaki od reprezentativnih modela ima svoj sopstveni „jezik”, u kome dominiraju specifične reči koje ga odrzavaju (glagoli, imenice, prilozi, pridevi). Ukoliko određeno vreme slušate izlaganje svog sagovornika, možete da uočite periode u kojima se većina njegovih reči češće odnosi na jedan nego na ostale sisteme.

Jedan od najvažnijih elemenata uticaja na druge ljude jeste sposobnost da se u njima probudi vera da ih razumete. Razumevanje podrazumeva da osobi možete da se „pridružite” u njenom sopstvenom modelu sveta, da ubličite svoj jezik na takva način da se prilagodite tuđem modelu – da koristite reči i fraze koje tom modelu pripadaju. Na primer, ukoliko razgovarate sa odsobom koja pripada vizuelnom tipu glagola, prideva, priloga i imenic, pomoćićete joj da čak „jasnije vidi” o čemu govorite.

Ovo je od velike vaznosti zato što je svako od nas sklon da se ponaša kao da je bjegov model sveta jedini realni svet. Pažljivim slušanjem druge osobe otkrićete razliku u naćinu percepcije. Takođe, počećete da cenite uticaj koje te razlike mogu da imaju kada ljudi pokušavaju da rade zajedno, u situacijma koje se odlikuju međuzavisnošću. Pored toga što pokazuje na koji način osoba tumači svoja iskustva, sagledavanje njenog modela komunikacije predstavlja izuzetno efikasan motod za postizanje saosećanja sa njom. Razumevanje može da predstavlja glavni most između ljudi.

Kada se razmatra ova problematika, neophodno je pomenuti i mogućnost da zbog toga što pripadaju različitim reprezentativnim sistemima, osobe iste reći mogu tumačiti s aspekta razlićitih unutrašnjih iskustava. Obično su suptilne razlike u razumevanju reći između ljudi irelevante. Međutim, neke od njih ponekad mogu da dovedu do nerazumevanja. Reč je prevashodno o izrazima vezanim za percepciju samog sebe i okoline.

Ukoliko zelita da efikasno razgovarate sa drugim ljudima važno je da odbacite predpostavku da vi već znate sve reći. Vaše “znanje” se zasniva na vašem sopstvenom modelu sveta. Često je preporučljivo pitati sagovornika koje su njegove sopstvene definicije takvih reći, nego misliti da ih na način razumete. Ovo vas može sačuvati od zamke sagledavanja stvarnosti jedino iz vašeg reprezentativnog sistema.

Dodatna obeležja ponašanja

Postoje određeni obrasci ponašanja koji uglavnom dosledno prate svaku od navedenih kategorija komunikacije, i to posebno u stresnim situacijama. Po jedinici vizuelnog tipa posebnu pažnju posvećuju vizuelnim aspektima svog predstavljanja, izrazu lica, gestovima, pokretima itd. Da bi adekvatno pratila nekoga sa kim razgovara, za vizuelnu osobu je važno i tako da može jasno da vidi i što je moguće više od te osobe. Zato su „vizuelni” skloni da budu na što većoj fizičkoj udaljenosti u odnosu na druge, tako da ih bar vide što bolje, ako ne u celini. Pošto uglavnom spadaju na mesta sa kojih imju najbolje poglede – što je obično malo iznad drugih – često se čini da na sve oko sebe gledaju „s visine”.

Osobe koje pripadaju kinestetičkom tipu veoma se oslanjaju na osećaje kako bi razumele i osmislile ono što se dešava oko njih. Kada su god u prilici, sklone su da zauzmu mesto koje je dovoljno blizu ljudima sa kojima razgovaraju da mogu bukvalno da ih dodirnu. Kao što vizuelni tip stiče informacije o sagovorniku tako što posmatra njihove jedva primetne pokrete, mišićnu tenziju relaksaciju, kinestetički tip pribavlja iste informacije putem dodira i blizine.

Kao što može i da se predpostavi, postoji velika mogućnost da dođe do nerazumevanja u komunikaciji između dve osobe koje komunikaciraju iz ove dve različite kategorije. Kao što je vizuelnom tipu potrebna distanca kako bi ima „jasnu sliku” kumunikacionog procesa, kinestetičkom je potrebno da se dovoljno približi kako bi ostvario „blisku vezu”. U momentu kada on pređe preko dozvoljene granice odstojanja koja zadovoljava „vizuelnog”, „vizuelni” dozivljava stres, koji – obično sa napinjanjem mišića i napetošću u glasu – takođe provocira stres i kod kinestetičkog tipa, koji u stresnoj situaciji želi još bliži „kontakt”, a ta potreba rezultira još većim stresom kod vizuelnog, itd.

Uobičajeni položaj u odnosu na druge za auditivni tip je manje dosledan, mada i on želi da bude dovoljno blizu kako bi mogao da čuje sagovornika. Dok „vizuelni” često zure iznad glava svojih sagovornika – „razmišljajući” i „tražeći pravu reč” – auditivni su skloni da skrenu pogled na dole ili da ga odvrate od sagovornika, kako im nešto ne bi ometalo pažnju, mada to često čine kada slišaju nego dok govore.

Osoba koja pripada vizuelnom tipu mora da bude u stanju da vidi sagovornika, kako bi mogla lako da shvati ono što govori. Ovu potrebu potom generalizuje i projektuje na druge sa kojima komunicira. Pravilo „gledaj-da-bi-čuo” moglo bi da glasi na sledeći način: „Moram da gledam u stranu da bih čuo i razumeo”.

Kod auditivnih tipova pravilo „gledaj-da-bi-čuo” je preokrenuto. Pošto je vizuelni impuls smetnja njihovoj sposobnosti da čuju i razumeju, njihovo pravilo gledanja glasi: “Moram da gledam u stranu da bih čuo i razumeo”.

Suprotno između ova dva pravila slušanja može dovesto do brojnih posledica. Verpvatno ste se susreli sa situacijom u kojoj se odrasla osoba obraća, hvatajući ga za bradu: “Gledaj u mene dok ti govorim!” To je čest primer konflikta između pravila „gledaj-da-bi-čuo” i „moram-da-gledam-u-stranu