Geobiznis

I UVOD

Ekonomska aktivnost svakog društva čini osnovu njegovog postojanja i razvoja. Od nje zavisi razvoj i prosperitet društva. Privredu kao izraz ekonomske aktivnosti jedne zemlje, čini ekonomska aktivnost mnoštva pojedinaca, koji su međusobno povezani i međuzavisni. Izučavanje ekonomske aktivnosti društva, odnosno privrede, spada u domen ekonomskih nauka.
Ekonomski odnosi sa inostranstvom predstavljaju vrlo značajan deo ekonomske aktivnosti svake zemlje. Ekonomski odnosi na međunarodnom planu i između zemalja predmet su regulisanja i usmeravanja, odnosno ekonomsko-političke aktivnosti međunarodnih institucija, asocijacija i država.
Priroda ekonomskog života i ekonomske aktivnosti ruši sve prepreke, čak i međudržavne granice, pa i onda kada su one cementirane i armirane političkim ili nekim drugim ciniocima. Brže ili sporije, danas ili sutra, legalnim ili nelegalnim putem, sa manje ili više uspeha, one se ruše ili ponovo nastaju pod naletom ekonomskog interesa. Među njima i trasa međunarodnog poslovanja.
Međunarodno poslovanje je naučna disciplina koja izučava pravila kojima se regulišu međunarodni ekonomski odnosi. Uticaj globalizacije je uslovio veći značaj međunarodnog poslovanja: objedinjavanje poslovnih procesa na makro i mikro nivou, uspostavljanje jedinstvenih ekonomskih odnosa, stvaranje konkurentske prednosti,težnja od nacionalnog ka globalnom.
Konkurentska prednost podrazumeva postojanje ili ostvarivanje onog stepena sposobnosti preduzeća koji se zahteva na tržištu i koji konkurencija ne može tako lako dostići sem putem stvaranja sebi većih troškova (ulaganja) u dužem vremenskom periodu.
Predmet izučavanja međunarodnog poslovanja su razmena roba i usluga, međunarodno kretanje rada, međunarodno kretanje kapitala, direktne strane investicije, portfolio investicije, uloga i značaj međunarodnih institucija.
Cilj ovog rada je utvrđivanje mehanizama, pravila, načela, smernica, pretpostavki, instrumenata na kojima počivaju globalni ekonomski odnosi u kojima će preduzeća izgraditi konkurentske prednosti, a države postati ključni katalizator te izgradnje.

1. MEĐUNARODNO POSLOVANJE

Međunarodno poslovanje izučava pravila kojima se regulišu međunarodni privredno-ekonomski odnosi. Međunarodne ekonomske tokove karakterišu različiti principi i načela, koja se sa mikro nivoa prenose na makro i globalni nivo u cilju stvaranja jake konkurentske pozicije. Konkurentska prednost podrazumeva postojanje ili ostvarivanje onog stepena sposobnosti preduzeća, koji se zahteva na tržištu i koji konkurencija ne može tako lako dostići sem stvaranja sebi većih troškova (ulaganja) i u dužem vremenskom periodu. Konkurentska pozicija na globalnom tržištu stvara se naglašavanjem principa efikasnosti poslovanja: prokduktivnošću, ekonomičnošću, rentabilnošću kao i ulaganjem u sistemska znanja.
Međunarodno poslovanje obuhvata razmenu roba i usluga, međunarodnog kretanja rada i kapitala, direktne inostrane investicije, portfolio investicije, ulogu i značaj međunarodnih investicija.
Faktori koji utiču na međunarodne odnose subjekata u međunarodnom poslovanju su.
a) Prirodni faktori – prirodni potencijal: bogatstvo sirovinama, rudama, klimatskim uslovima itd.
b) Proizvodni faktori – svi faktori proizvodnje: kvalitet i kvantitet osnovnih i obrtnih sredstava, raspoloživa radna snaga, know-how.
c) Proizvodni odnosi – efikasnost i efektivnost primene proizvodnih faktora, način raspodele rezultata poslovanja, visina životnog standarda.
d) Neekonomski faktori:
 uslovi razmene (Terms of trade) – odnosi između izvoznih cena i promene uvoznih cena roba koje su predmet međunarodnog poslovanja;
 fleksibilnost subjekata međunarodnog poslovanja prilagođavanju uslovima poslovanja,
 razvijenost i ekonomska i politička pozicija zemlje koja učestvuje u međunarodnim ekonomskim odnosima.
Determinante međunarodnog poslovanja su međunarodno okruženje, država (kao specifičan subjekt) i njena nezavisnost i suverenitet, katalizator razmena sa inostranstvom kroz multiratelarne i bilateralne ugovore, mobilnost roba i usluga i slabija mobilnost faktora proizvodnje, preduzeća, naglašena rizičnost poslovanja koja proizlazi iz različitosti subjekata u međunarodnom poslovanju, kao i političke implikacije koje utiču na poslovanje u globalnim okvirima.
Subjetki u međunarodnom poslovanju su:
a) Međunarodna zajednica – iako ne predstavlja pravni subjekt njena uloga posredstvom međunarodnih institucija (svetska trgovinska organizacija, MMF) veoma je naglašena i na taj način direktno utiče na međunarodno poslovanje,
b) Država – koja ima ekonomski suverenitet na svojoj teritoriji da omogući, zabrani ili uslovi svaku ekonomsku delatnost sa inostranstvom, njena uloga u međunarodnom poslovanju jeste i da svojim zakonima i propisima reguliše instrumente ekonomske delatnosti (instrumenti plaćanja, monetarna i fiskalna politika). Takođe njena uloga je naglašena u kreiranju multilateralnih i bilateralnih odnosa međunarodnog poslovanja.
c) Preduzeće kao subjekt međunarodnog poslovanja posmatra se sa mikro aspekta – osnovni subjekt globalnih ekonomskih odnosa.
Većina ekonomista nikada nisu trvdili da samo tehnologija i profit mogu objasniti celokupno poslovanje korporacija. Neophodan uslov za tako brzo razrastanje međunarodne proizvodnje je politički pristanak ne samo Amerike već i ostalih industrijski razvijenih zemalja na slobodnu i otvorenu svetsku ekonomiju. O tome, koji je glavni američki motiv u tome, mišljenja su različita. Na kompanije, pak, države utiču svojom politikom, posebno pomoću finansijske i industrijske politike, što se po običaju potcenjuje. Jer, kompanije su ne samo partner, čak i nacionalni šampion vlade, već su ponekad i njen protivnik. Države kontrolišu transnacionalne kompanije na dva načina: na nivou država, odnosno nacionalno i na nivou multilateralnih sporazuma. Najmanje uspešne su bile na ovom drugom planu, jer je projekat za kontrolu delovanja transnacionalnih kompanija, koji je urađen 1976. u okviru zemalja OECD-a, a posle više od deset godina verifikovan kao kodeks OUN, više podsticao ”loše” ponašanje kompanija nego što ga je sprečavao. To je navelo industrijski razvijene zemlje da to pitanje reše kako za svoje transnacionalne kompanije tako i za one koje otvaraju afilijacije na njihovim teritorijama.