Uvod
Osiguranje je institucija koja nadoknađuje štete nastale u društvu, u
njegovoj privredi ili kod ljudi, usled dejstva određenog događaja, nesrećnih
slučajeva, rušilaačkih katastrofa i sl. Osiguranje pruža ekonomsku zaštitu
osiguranicima (pravnim i fizičkim licima) od stetnih dejstava i ekonomskih
poremećaja do kojih dolazi kad nastane osigurani slučaj, odnosno kad se
dogodi određeni rizik.
Institucija osiguranja predstavlja udruživanje svih koji su izloženi
istoj opasnosti. Cilj udruživanja je da lakše, zajednički, podnesu štetu koja
zadesi samo neke od njih. Osiguranje se zasniva na načelu uzajamnosti i
solidarnosti. Osiguranje se javlja u tri vida tj. Ima tri dela: ekonomski,
tehnički i pravni. U suštini, osiguranje ima tri funkcije: zaštitna funkcija
(čuvanje i zaštita imovine), finansijsk funkcija (prikupljanje novčanih
sredstava i njihovo korišćenje za nadoknadu štete nastale sa jedne strane, i
ulaganje u određene reprodukcione procese kroz različite bankarske
mehanizme s druge strane) i soijalna funkcija koja podrazumeva
poboljšanje životnih uslova kroz lično ili imovinsko osiguranje i korišćenje
finansijskih sredstava).
1
1. ULOGA OSIGURANJA
Sa ospekta pojedinaca dvostruka je uloga osiguranja:
zaštita osiguranika.
zaštita trećh lica.
1.
Pojedinac se može obezbediti osiguranjem počev od egzistencije svih
najbližih u slučaju smrti ili trajnog invaliditeta, odnosno gubitak
radne sposobnosti pa do naknade putnih troškova i troškova boravka
za vreme kiše na godišnjem odmoru.
Čovek može osigurati svoju imovinu od posledica požara, krađa,
poplava, grada. Iz ovih aktivnosti može nastati šteta prema njemu samom,
prema trećim licima, odnosno njegovoj i tuđoj imovini.
Brojne mogućnosti osiguranja od odgovornosti omogućavaju da se čovek
ne mora lišavati ovih aktivnosti iz straha od odgovornosti. Postoje različite
vrste životnog osiguranja kao na primer za slučaj doživljenja određene
starosti ili za slučaj smrti gde osiguranik na bazi naplaćenih premija
unaprijed osigurava sumu da mu se isplati u slučaju realizacije ugovorom
predviđenog rizika.
Vrednost imovine se može lako utvrditi pa se i naknada štete na toj
imovini može utvrditi i iskazati u novcu. Imovina lica ili kompanije
uključuje zemlju, zgrade, nameštaj, račune u banci, odeću, autorska prava,
automobile, patente i bezbroj drugih stvari. Sve se to može osigurati.
2.
Zaštita trećih lica
. U modernom pravu postoji težnja da se obezbedi
zaštita dređenom krugu lica koja su izložena izvesnim rizicima. To su lica
koja bez ikakve svoje krivice mogu pretrpeti štetu na sopstvenoj ličnosti ili
imovini prilikom prevoza u javnom saobraćaju ili prilikom izvršenja
veoma opasnih zanimanja.
2
Osiguranje postoji praktično za sve vrste nepovoljnih događaja za koje:
a) vreme i mesto događaja nisu izvesni,
b) učestalnost, odnosno stopa nepovoljnog događaja je predvidljiva,
v) gubitak od događaja mora biti znatan, ali ne i katastrofalan, kako bi
osiguravajuća društva i mogla i imala intere da organizuju osiguranje.
Najčešći tipovi osiguranja su:
osiguranje automobila
, koje može obuhvatati kako osiguranje od
štete na vozilu osiguranog, tako i osiguranje od njegove odgovornosti
za pričinjenu štetu,
životno osiguranje
, koje predviđa isplatu novca u slučaju smrti
nasledniku ili onom koga je osigurani naznačio,
zdravstveno osiguranje
, koje pokriva predviđene troškove lečenja,
lekova i pomagala za osiguranoga,
osiguranje imovine
, koje obezbeđuje osiguranje od požara, provale,
zemljotesa, poplave i sličnih događaja,
putničko osiguranje
, koje obično pokriva osiguranje od nesreće na
putu, od krađe i bolesti,
rente
, a to je fiksni tok dohotka tokom određenog vremena,
penzijsko osiguranje
, slično renti, ono obezbeđuje dohodak u
starosti,
osiguranje od odgovornosti
, koje pokriva tužbene zahteve protiv
osiguranog. Na primer, za lekara koji je osiguran eventualnu štetu će
po sudskoj presudi platiti osiguravajuće društvo,
osiguranje od finansijskih gubitaka u užem smislu
, koje obuhvata
osiguranje od kursnih promena, od neuspeha naplate potraživanja
itd.
2
4. ISTORIJA OSIGURANJA U SVETU
Od postanka sveta pa do današnjih dana, čovekov život i imovina bili su
ugrožavani raznim rizicima, prouzrokovanim bilo stihijskim događajima,
bilo nesrećnim slučajevima. Čovek se sa ovim nedaćama borio na različite
načine i kako se razvijalo ljudsko društvo razvijao se i put i sistem odbrane
od nevolja koje su ga snalazile. Smatra se, vrlo logično, da je pojava
privatne svojine uslovila organizovanu zaštitu imovine koja je bila preteča
delatnosti osiguranja.
2
Kao i pod 1
4
Moderno osiguranje kakvo danas poznajemo, organizovano na naučnoj
osnovi i vođeno od strane lica koja se profesionalno i kvalifikovano bave
tim poslovom, u razvijenim pravnim oblicima u kojima se pojavljuje, i sa
određenom inetrvencijom države u organizaciji i poslovanju
osiguravajućih organizacija, tvorevina je novijeg doba. O takvom
osiguranju se može govoriti tek počev od druge polovine XIX veka i
početkom XX veka. Međutim, ove usavršene forme su rezultat jednog
razvoja koji se proteže kroz čitavu istojiju i čiji se začeci naziru još kod
Vavilonaca pre četiri milenijuma: u slučaju gubitka broda, vlasniku se
nadoknađivala šteta, a u slučaju da brod stigne na destinaciju, vlasnik je
bio dužan da isplati određeni deo dobiti.
Pisani tragovi starih naroda (Feničana, Grka, Rimljana) ukazuju na
to da je u tadašnjoj proizvodnji i prekomorskoj trgovini postojala potreba
za određenim načinom osiguranja pomorskih prevoza od šteta i gubitaka
na moru. U pomorskom prevozu se već tada sve više tražila, ali i dobijala
sigurnost da će skupoceni tereti, kao i brodovi koji taj teret prevoze,
bezbedno prispeti na odredište, tj. da će se u protivnom za njih obezbediti
potpuna naknada za pretrpljenu štetu.
4.1 Stari vek
Pisani tragovi o osiguranju postoje i u Hamurabijevom zakonu iz
2250. p.n.e. u vidu uredbe o međusobnoj obavezi učesnika trgovačkog
karavana da nadoknade štetu koja bi nastala u slučaju pljačke. U Siriji i
Palestini stočari su osnivali fondove za nadoknadu štete članu kome bi
razbojnici oteli stado. Prema hebrejskom Talmudu (pisan izmedu 600. i
200. godine p.n.e.) u Persijskom zalivu primenjivane su Hamurabijeve
odredbe za osiguranje trgovačkih tovara, kao začeci pomorskog osiguranja.
Hamurabijev zakon razmatra osnovne elemente ugovora, vraćanje zajma i
naplatu srazmemo veće interesne stope u odnosu na kontinentalne
zajmove. Ovu vrstu zajma preuzeli su od Vavilonaca Feničani i Indusi i
preneli ga u poboljšanoj verziji Grcima sa Rodosa. U III veku p.n.e. na
ostrvu Rodos razvija se i produbljuje pomorski zajam koji veoma podseća
na klasično osiguranje zasnovano na naplati premije. Međutim, trgovcima
je često bio potreban i dodatni kapital za opremanje brodova, dokup robe
itd., što je stvaralo potrebu za kreditom. Poverilac je istovremeno bio i
osiguravač i učestvovao je u riziku plovidbe (zajmoprimac se posle
nastupanja bilo kog od predvidenih osiguranih slučajeva oslobađa i duga i
glavnice, a dužnik se obavezuje da, ako brod prispe u luku, vrati dug sa
5
Slika 1. Detalj s reljefa Hamurabijeve stele, koji prikazuje kralja kako
stoji ispred boga Sunca Šamaša, koji mu predaje Hamurabijev zakonik.
4.2 Srednji vek
Posle raspada rimske imperije (V vek) sve do XI veka o osiguranju
nema nikakvih tragova. Zajednice rizika u smislu osiguranja pojavljuju se
tek u odviru cehova i gildi koje svojim članovima obezbeđuju naknadu
štete od pojedinih rizika. Tragove pomorskog osiguranja nalazimo u
Lombardiji, odakle potiče prva sačuvana polisa iz 1182. godine. Iz perioda
od XII do XV veka je sačuvano više od 400 polisa, što svedoči o visokom
stepenu razvoja pomorskog osiguranja. U posmatranom periodu (stari vek)
osiguranje je staleško i počiva na statutarnom uređenju zajednice:
statutima se određuje visina doprinosa članova i obim njihovih prva, dok
lica izvan esnafa nemaju pristupa zajednici. Ali, to je već doba u kome
ponovo oživljava trgovina, naročito pomorskim putem , i kada kasnije dođe
do otkrivanja Amerike, ponovo će izbiti svom snagom potreba obezbeđenja
od velikih rizika kojima je pomorska trgovina izložena. Osiguranje se u
početku još uvek ne izdvaja jasno iz pomorskog zajma, ali kada je katolička
crkva (1230. godine) počela da zabranjuje naplaćivanje zelenaških kamata
na pomorski zajam, osiguranje postaje samostalni institut. Upravo iz
pomenute Lombardije, i Italije uopšte, pomorsko osiguranje se brzo širilo
po Španiji, Portugaliji, Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj i Engleskoj, tako da
su nastale i prve pisane zbirke pomorskih običaja od kojih su potom nastali
7
