Lik Ane Karenjine i g-dje Bovari

Uvod

Ana Karenjina i Gospođa Bovari su romani koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim, prvenstveno zbog glavnih junakinja i njihovih osobina, stavova, razmišljanja i pogleda na svet. One se izdvaju iz sredine u kojoj se nalaze, osećaju da joj ne pripadaju što je i razumljivo s obzirom na to da nekim svojim postupcima odstupaju od normi koje je društvo postavilo. Čitajući ova dva romana dolazi se do uočavanja sličnosti između glavnih junakinja. Obe su udate, ali nesrećne u braku. Imaju decu koju zapostavljaju stavljajući sebe i svoje potrebe u prvi plan. Iz nezadovoljstva svojim životima one se odlučuju na neverstvo. Nakon što postaju preljubnice polako počinju da gube razum. Nemoćne da ostvare životne ciljeve odlučuju se za smrt.
Tolstoj i Flober izabrali su za svoje glavne junakinje lepe, pametne i relativno obrazovane žene. Sreću nisu pronašle pored svojih zakonskih partnera, već je pronalaze sa drugim muškarcima. Ipak, ni pored njih ne uspevaju da postignu svoja očekivanja.
` U ovom radu biće više reči o razlozima koji su ih doveli do toga da prevare i izdaju svoje muževe, da zapostave i napuste svoju decu i na kraju okončaju svoje živote

Paralela između Ane Karenjine i Eme Bovari

Ana Karenjina i Ema Bovari opisane su kao uzvišeno tragični likovi od krvi i mesa u čijoj tragediji veliki deo krivice snosi aristokratska sredina u kojoj one žive sa svojim ljubavnicima. Ta sredina ih guši i osuđuje. Sredina ih je osuđivala zbog nemoralnog ponašanja i, što je bila surovija prema njima, one su postajale destruktivnije i loše strane njihove ličnosti terale su ih da se opredeljuju za ona rešenja koja su ih lagano vodila ka samouništenju. One leže duboko u uslovima one socijalne sredine koja je osudila ženu u njihovom položaju na društveno prezrenje i izolovanost. Odbačene od aristokratskog društva, lišene svega onoga čemu su težile i za šta su se borile, izgubile su sve ono što ih je vezivalo za život. Položaj žene te epohe onemogućavao im je da nađu izlaz u bekstvu, u drugu sredinu. Konflikt sa socijalnom sredinom pretvorio je ove dve žene u žrtve aristokratske sredine.
Na početku svojih brakova mislile se da će živeti životom kao iz bajke i da su njihovi muževi ostvarenje njihovih snova. Međutim, kako je vreme odmicalo, shvatile su da očekuju od života mnogo više od onoga što su oni bili u stanju da im pruže. Upravo je to razlog njihovog nezadovoljstva iz kojeg proizilaze nemoralni postupci ovih dveju junakinja.
Lik Eme Bovari pretvorio se u simbol nemoćne čežnje osrednjih duhova prema visinama, melanholične volje za junaštvom i poezijom u zatvorenoj kuli ugašenih želja, neostvarenih ambicija, zavisti, svakodnevne monotonije.
Ema Bovari žrtva je svojih snova. Nije mogla da zamisli sebe kao gubitnicu, kao običnu domaćicu koja pluta po dosadnoj svakodnevnici uz svog tako prosečnog muža. Njen svet, kojeg je tako pažljivo složila od detalja svoje mašte, srušio se i nestao. Zato je ispijanje otrova maestralan završetak sasvim u stilu Eme Bovari. Ema sanjari o dalekim zemljama, divnim dvorcima i pristaje na brak uverena da će živeti životom iz trivijalnih ljubavnih romana koje je sa velikim zanosom čitala za vreme boravka u samostanu. Šarl Bovari činio joj se kao ostvarenje njenog sna. On je bio tu kada je želela da pobegne od dosadnog sela, tupoglavih malograđana i osrednjosti života koji su je okruživali. Međutim, stvorena iluzija o bračnom životu počela je da se gasi spoznajom da je njen muž samo prosečan čovek ograničenog duha. Smatrala ga je vrednim prezira i sažaljenja, te ga je vremenom počela mrzeti. Izgledao joj je kao kukavan, slab, ništavan – bednik u svakom pogledu.

Ana živi sa nevoljenim mužem za koga se udala pod pritiskom društva. Živeći sa njim, bori se da ne živi sa maskom srećne i zadovoljne žene, iako na prvi pogled izgleda da je tako. Veliki prelom u njenom životu je kada putuje u Moskvu da pomiri brata i snahu. Upornost Vronskog i sopstvena želja za oslobođenjem teraju Anu na preljubu. Tim činom se oslobađa i postaje sve ono što nije mogla biti pored dosadnog i predvidivog Karenjina. Ipak, zbog preterane ljubavi i neracionalnog razmišljanja, Ana polako počinje da gubi kontrolu nad svojim osećanjima i postaje histerična, posesivna i sumnjičava osoba. U danima koji su dolazili ona se sve više odvajala od sveta i sve više vezivala za Vronskog zbog čega je osećala čas sramotu, čas greh.
“Ona je znala šta je htela, ali nije htela da zna da postizanje onoga što hoćemo ne zavisi samo od naše želje. U osnovi, ona je bila spremna da slomi stare oblike porodice, ali nije našla za nju nove sadržine i nove oblike. Svoju sreću uobličavala je tačno po obličju i podobiju stare i došla je do iste laži od koje je pobegla. Ona je pokušavala da od te stvarnosti pobegne pomoću morfijuma i sve češće se njime upravo drogirala, uzimajući ga u količinama koje su joj obezbeđivale ne samo san, nego i zaštitu od stvarnosti.“
Ema Bovari će stradati od svoje težnje za apsolutnim. Njena je svrha u životu bila da upozna ljubav. Roman Gospođa Bovari ogledalo je i slika života jednog senzibilnog i osećajnog bića koje celi svoj život i postojanje podređuje svojoj mašti, traženju i uživanju u uzbudljivim i strasnim ljubavima.

Ema stalno odbacuje sve što ne doprinosi zanosu njenog srca i u seoskom lekaru koji leči njenog oca jako rano utelotvoruje svoje snove. Zajednički život ubrzo je otkrio inkompatibilnost dvaju bića. Jednog dana ona poče živeti svoj san. Njen dom postao je dvorac, a ona sama postala je preljubnica. Rodolf donosi nadoknadu za svu Eminu patnju u braku, donosi zanimljive varke srca i spoznaju tela. Ema koja je u početku bila romantična postaje senzualna. U konačnom skladu temperamenta s okolnostima njen život dobija za trenutak krhku ravnotežu snova i stvarnosti. Ema zadovoljava svoju želju i veruje da su se njeni snovi obistinili. Ona je pokušavala biti dobra majka, dobra žena, ali taj osećaj joj jednostavno nije bio dovoljan.