Mirni nacini resavanja medjunarodnih sporova

UVOD
Problematika mirnog rešavanja sporova stara je koliko i sporovi koji postoje vekovima među državama. Prvi pokušaji univerzalnog rešavanja ovog pitanja učinjeni su krajem prošlog veka – prvom konvencijom o mirnom rešavanju sporova – Haškom konvencijom o mirnom rešavanju sporova. Generalna skupština Društva naroda usvojila je 1929. godine Generalni akt o mirnom rešavanju međunarodnih sporova, koji je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1949. godine potvrdila. Regionalne organizacije na skoro svim kontinentima takođe su ustanovila i razvile svoje sisteme mirnog rešavanja sporova. Međutim, i dalje mnogi sporovi ostaju nerešeni, a poslednjih godina svedoci smo najradikalnijih pokušaja rešavanja sporova silom često i van Organizacije Ujedinjenih nacija i mimo odredaba koje Povelja ove organizacija sadrži o mirnom rešavanju sporova.
MIRNO REŠAVANJE SPOROVA
“Prva konvencija o mirnom rešavanju sporova doneta je na Haškoj konferenciji mira 1899. godine, iako ni prva ni druga Haška konferencija od 1907. godine nisu uspele da postave obavezne pravne norme u pogledu mirnog rešavanja sporova, ipak se smatraju kao prvi korak u pravcu izgradnje modernog sistema mirnog rešavanja sporova”.
Pokušaji otklanjanja uzroka sporova činjeni su na političkom planu, a pronalaženje sredstava na pravnom planu.
Pojedini autori međunarodne sporove dele na pravne i političke. Polazeći od tih stavova, pravni sporovi su oni sporovi koji proističu iz postupaka zakonodavnih, sudskih ili izvršnih organa države, njene oružane sile ili pojedinaca koji žive na njenoj teritoriji, dok su politički sporovi oni koji su rezultat sukobljenih političkih interesa. Naravno, to je sve u teoriji, dok je u praksi jako teško razlikovati ove sporove, odnosno obeležiti ih kao pravne ili političke. Svaki politički spor ima svoju pravnu stranu, kao što svaki pravni spor ima svoju političku suštinu. Danas imamo Medjunarodni sud pravde u Hagu, koji stvarno rešava pravne, dok Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija rešava političke sporove. U svakom slučaju u domen međunarodnog prava dolaze i pravni i politički sporovi.
Dok u teoriji postoji nekoliko načina mirnog rešavanja sporova, u praksi je stvar drugačija, jer ona ne samo da stvara nove oblike, već i pravi kombinaciju postojećih.
Mirna sredstva za rešenje sporova obično se dele na diplomatska i sudska. Razlika između njih počiva u procesu, izboru izvora za presuđenje i u obimu u kome su sporne strane obavezne da prihvate odluke koje proizlaze iz procesa.

Pod diplomatskim sredstvima za mirno rešavanje sporova podrazumevaju se:
1) diplomatski pregovori;
2) dobre usluge;
3) poredovanje;
4) anketne komisije – istraživanje;
5) mirenje.
Sudska sredstva za mirno rešavanje sporova su:
1) arbitraža;
2) sudsko rešavanja spora.

DIPLOMATSKA SREDSTVA
Diplomatski pregovori
Pregovori na bilateralnoj osnovi; pregovori na višestranoj osnovi
Diplomatski pregovori su početni oblik rešavanja nastalog spora u međunarodnim odnosima. Pregovori su prvo i veoma značajno sredstvo za mirno rešavanje međunarodnih sporova. Mnogi sporovi se otklanjaju na ovaj način, pod uslovom da i kod jedne i kod druge sporne strane postoji interes da se uspešno likvidira sporni predmet. Pregovori se obično održavaju između strana u sporu koje pokušavaju da dođu do kompromisa i na taj način reše nastali spor. Pošto su u pitanju dve sukobljene strane, na čije predstavnike deluje neposredan pritisak javnog mnjenja, u većini slučajeva diplomatski pregovori ne dovode do pravog i konačnog rešenja, posebno u slučaju težih i komplikovanijih sporova i nesporazuma među državama. I pored toga, mnogi bilateralni ugovori iz razlilčitih materija sadrže odredbu o obavezi strana da u slučaju spora prvo pokušaju sa ovim sredstvom mirnog rešavanja sporova. Pregovori se vode između ovlašćenih predstavnika vlada država u sporu.
Mnogo veće izglede ima diplomatsko pregovaranje u širem krugu džava, gde ostali učesnici nisu u sporu, odnosno nemaju neposredan interes za argument jedne ili druge strane, pa se i priroda spora i okolnosti nesporazuma mogu mirnije i objektivnije prosuditi. Ovo se obično čini u krugu užih međunarodnih organizacija, obično regionalnih i podregionalnih, obično na sastancima izvršnih organa tih organizacija (ministra inostranih poslova ili predsednika vlada), a nije isključeno i u krugu univerzalnih međunarodnih oranizacija kada spor dobija mnogo širi geografski značaj i može da znači pretnju ili ugrožavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Tada može da dođe i do prislinih mera Saveta bezbednosti, koje prevazilaze okvire diplomatskih pregovora.
Pregovori obično počinju saopštavanjem ili izjavom u kojoj sporna strana izaže svoj stav, odnosno svoj slučaj. Spor se može okončati još u ovom, početnom stadijumu pregovora, odnosno prilikom prihvatanja saopštenja. Rešavanje spora može se nastaviti daljom razmenom izjava, ukoliko strane očekuju da tim putem mogu doći do željenog rezultata. Takođe, stranke mogu ubrzo, ili posle višestruke razmene izjava, pristupiti organizovanju jednog ili više diplomatskih sastanaka.
Stranke koje prihvataju pregovore ni na šta se ne obavezuju. Prihvatanje pregovora kao sredstva za mirno rešavanje spora jedino obavezuje stranke da pregovore započnu. Zato se dejstvo pregovora ogleda ili u utvrđivanju da je dalje koršćenje ovog sredstva uzaludno, ili u usvajanju suprotnog zahteva, ili ipak u zakljčenom sporazumu.
Pregovori imaju i dobre i loše strane. Što se tiče dobrih stvari, tu možemo pomenuti elastičnost koja je pogodna ako su predmet spora zahtevi koji odstupaju od postojećeg prava. Veliki broj sporova se rešava neposrednim diplomatskim pregovorima bilo u tajnosti bilo uz javno oglašavanje pregovora. Loša strana je što su opterećeni subjektivizmom, tako da često stranke nemaju tačnu predstavu o činjenicama zbog kojih je spor izbio