Opstanak džeza pod nacističkim režimom

Uvod

Džez-muzika je uvek mogla da računa na mnogo veće tržište u Sjedinjenim Državama nego u Evropi, možda iz razloga što je džez, u prvom slučaju, oduvek bio značajan deo opšte kulture i spadao u popularnu muziku, muziku za igru. U Evropi je stvar stajala nešto drugačije. Tamo se na džez gledalo kao na umetničko područje i publika džez-muzike slična je onoj kakvu, na primer, privlači balet. Evropljani džez doživljavaju manje površno, a o njemu pišu i češće i bolje od Amerikanaca.
Evropljani su počeli da sviraju džez dvadesetih godina 20. veka. Takođe, u to vreme, počinje da se razvija i tržište koje nudi američke gramofonske ploče. Za to tržište su, doduše, birane one iste ploče koje su nuđene i američkoj belačkoj publici. Razume se, orkestri čija se muzika na tim pločama nalazila bili su uglavnom beli. Odavde logično sledi da su evropski džez-muzičari u početku svoju muziku zasnivali na muzici belih američkih instrumentalista, i skoro potpuno su bili nesvesni muzike njuorlienskih pionira iliti „pravog džeza“. Svejedno, džez-muzičari su do kraja dvadesetih godina bili u priličnoj meri izloženi džez-muzici, bilo zahvaljujući posetama američkih grupa, bilo posredstvom gramofonskih snimaka.

Džez tridrsetih godina u Evropi

Nakon Prvog svetskog rata, džez je slušala elita, ali tridesetih godina on postaje popularna muzika koja je postala atraktivna omladini. Prihvatanje džeza može se nazvati i prvom mladalačkom modom koja se proširila iz američke kulturne industrije, a neki istoričari smatraju da je džez možda najvažniji doprinos Sjedinjenih Država svetskoj kulturi, čak mnogo važniji od Rock’n’roll-a.
U to vreme, društveni naučnici vrednovali su fenomen džeza različito: dok je Teodor Adorno apsolutno prezirao džez i čak svojevremeno pozdravljao nacističku zabranu džeza na radiju, Herbert Markuze je smatrao da bi džez, povezan sa hedonizmom, mogao imunizovati ljude protiv fašizma.
Tokom tridesetih godina, tj. sve do Drugog svetskog rata, Engleska i Francuska, tačnije London i Pariz, bili su glavni centri evropskog džeza. Ali, to ne znači da izvesnih aktivnosti u vezi s ovom muzikom nije bilo i drugde u Evropi. Švedska i Danska su naročito bile za petama Engleskoj i Francuskoj u pogledu razvijanja vlastitih džez-muzičara. Džeza je bilo i u Holandiji, pa čak i u Rusiji.
Opstanak džez-muzike u zemljama pod fašističkim režimom, u Španiji, Italiji i Nemačkoj, bio je sasvim nesiguran. Hitler je ubzo posle 1933. godine zabranio džez u Nemačkoj, kao tvorevinu dekadentnih američkih „nearijevaca“. Džez je tamo, međutim, tinjao u podzemlju.
Stanje u Italiji bilo je nešto povoljnije. Godine 1935, Luj Armstrong je posetio Italiju, a i Džango Renart, koji je u to vreme bio veoma uticajan u Evropi, povremeno je tamo svirao. U svakom slučaju, u Italiji je džez bio retka pojava, a kad su u rat ušle i Sjedinjene Države, postao je još ređa. Ne može se reći da je džez tamo bio zvanično zabranjen, koliko se Italijanima činilo da ga nije baš u redu svirati dok se nalaze u ratu sa Amerikancima.
I pored toga što se džez barem povremeno svirao svuda u Evropi, glavna središta ove muzike ostali su London i Pariz. Sredinom tridesetih godina, posle velikog zakašnjenja, tamo je počeo da se oseća i uticaj crnačkog džeza. Rastuće interesovanje za crnačku muziku, međutim, nije imalo nikakve veze sa njuorlienskim džezom. Evropljani su, pre svega, bili zainteresovani za savremenu crnačku muziku i stoga se evropski džez tokom tridesetih godina iscrpljivao muzikom velikih orkestara swing-škole.
Godine 1932, u Parizu je osnovan džez-klub pod imenom Hot Club de France. Klub je isprva obuhvatao samo nekoliko studenata, koji su se okupljali da slušaju gramofonske ploče. To je ipak bilo dovoljno da klub posluži kao središte zanimanja za džez. Nije prošlo mnogo vremena kada je klub rešio da priredi niz džez koncerata. Prvi od koncerata održan je u februaru 1933. godine i predstavio je grupu manje poznatih američkih muzičara, crnaca, koji su se zatekli u Parizu. Ali, već naredne godine rukovodioci kluba postali su svesni prisustva i nekih francuskih džez-muzičara. Među njima su bili i violinist Stefan Grapeli i gitarist Džango Renart, koji su uskoro osnovali ansambl Quintette du Hot Club de France, koji su, pored njih dvojice, činili basista i dvojica gitarista.  Quintette je sredinom tridesetih bio nesumnjivo vodeća evropska džez-grupa. Na njihovoj prvoj ploči nalazi se čuveni hit „Tiger Rag“.
Iako je džez našao put i do mlađih slušalaca, ova muzika, ipak, nije još uvek bila naširoko popularna. Džez je i dalje slušala samo elita, uz još nekolicinu potkultura mladih. Članovi džez-ansambala, pa i onih poznatih poput Qintette-a, zarađivali su za život, pre svega, svirajući običnu zabavnu muziku u kafanama i hotelima. Na primer, najveći deo londonskog džeza (džeza u drugim engleskim gradovima tada nije ni bilo) svirao se posle radnog vremena muzičara, u sitne sate, u barovima.