Pedagoske ideje Žan Žak Rusoa

Uvod
Medju najveće ličnosti 18og veka treba da ubrojimo i Žan Žak Rusoa (Jean Jacques Rousseau), koji je u pedagogiji djelimično nastavio senzualističku tradiciju Džona Loka , a djelimično na svoj način protestvovao protiv srednjovekovnog vaspitanja time, što je u središte vaspitnog nastajanja postavio dijete, njegove psihičke i razvojne osobine, i tražio izmedju ostalog naročito njegovu aktivnost.
Ostao je kod senzualizma i deizma, a usprotivio se racionalizmu, te ga je savladao na njemu svojstven način.
On oštro reaguje protiv društvene nejednakosti , protiv staleških i svih drugih društvenih privilegija, protiv religijskih zabluda i crkvenih autoriteta. Zastupnik je slobode, demokratije i humanizma. U temeljima njegove pedagoške koncepcije leže mnoge ideje, medju kojima su: teorija o vaspitanju saobraženom prirodi deteta, o slobodnom razvitku i slobodnom vaspitanju, o vaspitanju u prirodi izmedju stvari koje okružuju vaspitanika, o potrebi individualnog prilaženja detetu, ustajanje protiv fizičkog kažnjavanja, isticanje značaja umnog vaspitanja itd.

Najznačajnija dela su mu: “Emil ili o vaspitanju” , “Društveni ugovori”, “Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti medju ljudima”, “Pisma francuskih enciklopedista”…
U nekim njegovim pedagoškim pogledima mogu se uočiti i neke nedoslednosti , protivurečnosti i krajnosti, npr. idealistička osnova njegove teorije o prirodnom razvitku deteta, odbacivanje mnogo čega što je pre njega stvoreno u pedagogiji, idealizovanje deteta  i njegove prirode kao i slobodnog razvijanja deteta , nesistematičnost u obrazovanju i sticanju znanja, izdvajanje deteta iz društva , negativan stav prema vaspitanju ženske dece…
Rusoa je zbog složenosti i dijalektičnosti njegovih misli vrlo teško “klasifikovati”.Npr. njegov poznati naturalizam “vratimo se prirodi” nije samo stav o potrebi vaspitanja u prirodnoj sredini i vaspitnih postupaka u skladu sa dečijom prirodom već je pre svega izraz želje za vaspitanjem novog, humanijeg čoveka u novom humanijem društvu.

“Životni put”

Žan Žak Ruso (1712-1778) rodjen je u Ženevi, u porodici časovničara. Mladost mu je bila izuzetno teška, jer mu je majka umrla na porodjaju, pa je zbog nedostatka brige i ljubavi, po prirodi, bio sladunjavo i bolešljivo dete.
Otac nije mogao da mu pruži adekvatno obrazovanje, ali je zajedno sa sinom provodio noći čitajuči mu zanimljive tekstove i biografije znamenitih ljudi. U desetoj godini umro mu je otac, pa su brigu o dečaku preuzeli najbliži rodjaci.Ovaj podatak nije sasvim pouzdan jer u različitim literaturama se nalaze različiti razlozi zašto je otac Rusoa ostavio i prepustio brugu o njemu rodjacima. Po Žlebniku  otac mu se otudjio kada se drugi put oženio, napustio je Ženevu i brigu o njemu su preuzeli rodjaci. Sa 12 godina dečak odlazi da uči graverski zanat, ali je zbog grubog odnosa majstora napustio zanat i počeo da luta po svetu. Bio je lakej, domaći učitelj, davao je časove iz muzike, sekretar itd. Za sve to vreme Ruso se neprestano obrazovao, izučavajući dela čuvenih filozofa i pisaca (Dekarta, Loka,Lajbnica i dr.).
Kad je došao u Pariz, upoznao se sa piscima i filozofima, posebno sa Didroom, s kojim se sprijateljio. Na dalju sudbinu Ruso-a uticala je prilika kada je akademija u Dižonu raspisala konkurs : “Da li je napredak nauka i umetnosti uticao na poboljšanje morala?” na koji je Ruso odgovorio svojom raspravom : da je moral slabio ukoliko je civilizacija više napredovala.
Napisao je i druga dela: “O izvoru nejednakosti medju ljudima” (1724), “Društveni ugovor” (1762) i “Nova Heloiz” (1761). Svakako, da u njegovoj teškoj mladosti treba tražiti objašnjenje za njegovo idealno prikazivanje mladosti odnosno vaspitanja deteta.
U prvoj raspravi dokazuje da se nejednakost povećala napredovanjem civilizacije i da izvor nejednakosti leži u privatnoj svojini. Čovek je stvoren prema principima zadivljujuće harmonije, ali da je društvo uništilo tu harmoniju i donelo mu nesreću.
Druga rasprava se odnosi na poreklo i suštinu države, suvereniteta naroda, socijalnih i prirodnih uslova formiranja čoveka, koja je nastala dobrovoljnim ugovorom,  treća na oštru kritiku feudalnog poretka, gde se osudjuju poroci i predrasude društvenog uredjenja, izražavaju se interesantna mišljenja o vaspitanju ljudskih osećanja. U tim delima Ruso snažno i žestoko kritikuje nedostatke savremenog društva i protestuje protiv staleških privilegija i društvene nejednakosti.
Medjutim, 1762. godine javlja se njegovo najvažnije pedagoško delo “Emil ili o vaspitanju”, u kome Ruso podvrgava oštroj kritici tadašnji vaspitni sistem. S obzirom na to da je ovim delom žestoko napadao crkvu i religiju a zalagao se i za principe deističke vere, izazvao je otpor katoličke crkve i sveštenstva, pa je knjiga bila osudjena i spaljena na trgu u Parizu, a Ruso je morao da beži iz zemlje. Spas je potražio u Švajcarskoj, a zatim u Engleskoj i u toku gonjenja je duševno oboleo.Obuzela ga je misao da ga stalno progone. Već tako bolestan napisao je autobiografsku knjigu “Ispovest” i “Sanjarenje samotnog šetača”. Na kraju se 1776. godine vratio u Francusku i posle dve godine umro, 1778. godine.