Увод
Једна од темељних претпоставки демократије је гарантовање људских права и
слобода. То су оне драгоцене вредности које испуњавају и чине бољим људски
живот. То је идеални облик живота данашњег човека, слободног човека, који
ужива одређена права и слободе у друштву. Наравно није увек било тако. Некада
је заједница била важнија од појединца, чак изнад њега, човек није био
индивидуализован, већ подређен. Човек је вековима био понижаван и у
подређеном положају, заправо било је периода у историји када је био више роб
него људско биће. Данашња људска права и слободе су резултат вековне борбе
човека за своја права и статус. Та мукотрпна исрпљујућа борба човека за своја
права и слободе довела је крајем 18. и у 19-ом веку до славних грађанских
револуција и њихових устава, тј. декларација у којима су проглашена и заправо
величана људска права и слободе као светиња. Борба је довела до дуго чекане
слободе човека. То је довело до модерне демократске заједнице која служи
човеку. Сматра се да људска слобода налазе најпотпуније остварење у
демократији, јер она од свих политичких уређења пружа највеће могућности за
њено остварење. Устави модерних држава грантују људска права и слободе
својим грађанима. Већ са првим увођењем људских права и слобода у уставе,
јавља се потреба њихове класификације. Данас су та права и слободе грађана
врло разноврсни. Јасно је да из тога произилазе и бројне поделе, једна од њих је
и подела људских права : према носиоцу на
индивидуална и колективна;
према
степену остварености на
формална и стварна;
према односу појединца и државе
на
права негативног и прва позитивног статуса;
према предмету на
лична,
политичка, економска и социјална.
Људска права и слободе у Републици
Србији утемељена су и у Уставу из 2006. године. У односу на претходни Устав из
Постоје бројни покушаји дефинисања националних мањина. Једна од
најцењенијих дефиниција је она Франческа Капортија – „мањина преставља групу
бројчано мању од осталог становништва државе, а чији чланови (држављани те
државе) имају етничке, верске или језичке карактеристике другачије од остатка
становништва и исказују, макар и имплицитно, осећај солидарности који је
усмерен на очување своје културе, језика, традиције или вере“.
2
Дефиниција
националне мањине дата је и у једном међународноправном акту (Предлогу
додатног протокола уз Конвенцију о заштити људских права и основних слобода
који се односе на лица која припадају националним мањинама од 1993. године).
Та дефиниција гласи: “Национална мањина означава групу лица у једној држави
која: а) пребивају на територији те државе и њени су држављани; б) одржавају са
том државом солидне и дуготрајне везе; ц) показују специфичне етничке,
културне, верске и језичке карактеристике; д) заступљена су у довољном броју,
при чему су још увек малобројнија од осталог становништва те државе или једне
области те државе; е) подстицана су жељом да заједно очувају оно што чини
њихов заједнички идентитет, посебно њихову културу, традиције, веру или језик.”
3
Из ових дефиниција се може закључити да је национална мањина део
становништва државе, који се од већинског становништва разликује према
обележјима својственим за нацију - према језику, култури, вери, обичајима и
слично. Параметар за рачунање мањине увек је укупно становништво у држави, а
не на једном делу државне територије, па и кад је тај део правно или фактички
оформљен као посебна територијална јединица.
За појам националне мањине битно је да се њиме обухвата само аутохотно
становништво које је настало у току историје једне државе, а не економски
емигранти, као ни избеглице ни азиланти, за које се сматра да имају привремено
пребивалиште у датој држави. Странци, досељеници и избеглице потпадају под
режим који утврђује држава за сваку од ових категорија. Припадници мањинске
групе морају бити држављани државе у којој живе. Суштина заштите припадника
националних мањина јесте недискриминација, једнакост са осталим грађанима
2
Ратко Марковић, Уставно право, Београд 2004, 603.
3
Ibid., 605.
односне државе, али уз то и додатна права и мере којима се обезбеђује њихов
национални, верски, културни и језички идентитет.
4
Према томе, припадницима
националне мањине обезбеђују се, поред универзалних људских права, и посебна
права, чија је сврха очување њиховог националног идентитета. Прву врсту права
уживају сви грађани дате државе, а другу само они међу њима који су припадници
националне мањине. Прва права су општа, друга су посебна, а суштина им је у
томе што служе одржавању и развоју дате скупине грађана као посебне
националне скупине. Суштина мањинске заштите јесте у посебним правима, а не у
правима на посебну територију. Не постоји међународни инструмент који гарантује
мањинама право на политичку или територијалну аутономију. Отуда мањинама,
као колективитету, није признато право на самоопредељење до отцепљења.
Самоопредељење које је учвршћено у пактовима о правима човека има
индивидуални карактер, а не колективни. Оно подразумева слободно
опредељење у верском, националном, идеолошком и језичком смислу сваког
човека, па и припадника мањине. Новија пракса узима субјективне елементе као
основу за оцену припадности мањинској групи, али их доупњава објективним
елементима. Практични разлози налажу овакав приступ - у савременим условима
постоји мноштво различитих мањинских група. Припадност једној националној
мањини не мора, у сваком случају, произићи посредством предака или
припадности породици, него исто тако може бити резултат васпитања, односно
ствар субјективног осећања. Са друге стране, само субјективни елементи могу
бити злоупотребљени. Отуда једино комбинација ових двају елемената пружа
солидан основ за оцену припадности једној мањини.
Поред националне, постоје и етничке мањине. Потребно је правити разлику међу
њима. Са државног становиша, под националном мањином се подразумева део
припадника једне нације која има формирану матичну државу, а која живи на
територији државе коју је формирала друга нација, чија је то матична држава.
Националне мањине су делови нације која има своју националну државу, али који
живе у државама других нација. Ти делови су мањи од целине, односно од нације
4
Мариjaна Пајванић, Уставно право, Нови Сад 2011, 94-95.
