www.BesplatniSeminarskiRadovi.com
Depresija
Uvod i epidemiologija
„Tuga je u redu, depresija nije“
Istraživanja pokazuju da zimske hladnoće, praznični računi, teško ostvarive
novogodišnje odluke, kao i ponovno suočavanje sa poslom nakon perioda prazničenja,
obeležavaju mesec januar kao plodno tle za “započinjanje” depresija. Međutim,
neraspoloženje i tugovanje ne znače nužno depresiju. A i depresija ima leka, za onog ko ga
traži.
U svakodnevnom životu široko rasprostranjena upotreba termina „depresija“ za
označavanje „nekog ko je tužan i bezvoljan“ dovela je do toga da skoro svaki čovek može sebi
u nekom trenutku prikačiti ovaj epitet. S jedne strane ovaj trend može smanjiti stigmatizaciju
prema ovom poremećaju emocija. S druge pak, olako shvatanje o prevazilaženju depresije
snagom volje ili otpisivanje problema može imati ozbiljnije posledice.
Tuga je ok
Kad nikada ne bismo bili frustrirani, kada ne bismo doživljavali gubitke i poraze, kada
ne bi plakali - ne bi ni umeli da prepoznamo zadovoljstvo i sreću ili ona ne bi postojala kao
entitet. Potiskivanje i odbacivanje neprijatnih osećanja ne briše iste, ona se onda telesno
manifestuju i ljudi dugo „leče“ somatske simptome; jer je društveno prihvatljivo da „mi lupa
srce“, ali ne i da „nešto sa mojom psihom nije u redu“. Tuga je ok. Ona nije nužno destruktivna
i nije rezervisana samo za „slabiće“. Ona može da navede na preispitivanje i preusmeravanje
emocionalne energije. Tuga ima adaptivnu funkciju i korisna je. Razbuktala depresija nije.
Kako prepoznati depresiju
Tuga se kvantitativno i kvalitativno razlikuje od depresije. Često se kaže da je depresija
patološka žalost. Znači da je tugovanje nesrazmerno povodu ili i nije izazvano spoljnim
povodom. Taj povod ne mora objektivno biti prepoznat kao opravdan za ispoljavanje tuge, već
je bitniji lični doživljaj i percepcija tog povoda. Postoje kriterijumi na osnovu kojih se može
posumnjati da je osoba „upala“ u depresiju, odnosno na osnovu kojih stručno lice (psihijatar,
psiholog) može uspostaviti dijagnozu kliničke depresije. Oni obuhvataju perzistentno sniženo
raspoloženje u trajanju od najmanje dve nedelje, probleme sa snom, loš ili pojačan apetit,
malaksalost, slabost koncentracije, suicidalne misli, samoprebacivanje, negativnu valorizaciju
sebe i drugih, pesimizam. Karakterističan je gubitak interesa i zadovoljstva (za socijalnu
komunikaciju, seks, hranu..) i depresivna osoba se čak ni privremeno ne oseća bolje ako joj se
dese neke lepe stvari. Takva osoba često sebe krivi za banalne stvari a ima moralno
indiferentan stav prema nečemu što bi zdravoj osobi nametnulo osećaj krivice. Depresija se
obično povezuje sa nekim gubitkom, stresom ili traumatičnim iskustvom, ali uzroci mogu biti i
genetske, biološke prirode i usled moždanih oštećenja. Ona je i česta nus pojava i prateći
činilac telesnih bolesti (kao kod infarkta, transplantacije koštane srži, raka..). Ono što je bitno
uočiti u poređenju sa tugom je – prepoznati kada tugovanje postaje disfunkcionalno, da je
kvalitet života u dužem vremenu u drastičnom padu i prepoznajemo li simptome ove bolesti.
Jer depresija je bolest i leči se uspešno.
Šta možemo sami a šta ne
Nasuprot onima koji tugu ne priznaju za legitimno osećanje, postoje i ljudi koji joj se
prepuštaju izlazeći iz njenih granica. Pozitivna osećanja mogu da budu isceliteljska, ali često je
slučaj da „ništa mi nije“, „mogu ja to“, „glavu gore“ i „proći će samo od sebe“ neće uroditi
plodom. U zavisnosti od vrste depresije, kao i od karakternog tipa osobe - mogu postojati
različiti načini prevladavanja. Osamljivanje je obično primamljiv izlaz, ali neproduktivan. S
druge strane i druženje, koje je obično dobra taktika, neki ljudi koriste samo da bi mislili o
onome što ih rastužuje, poput obilaska prodavnica što nas samo podseća na to šta sve sebi ne
možemo priuštiti. I neke zabave mogu biti uzrok recidiva depresije. Najgore što čovek može
da uradi, gore od toga da ne uradi ništa je traženje pribežišta u alkoholu i drogama. Alkohol
može biti i opasniji, iako stvara manju zavisnost, zbog toga jer je socijalno prihvatljiv i
zloupotreba se često ne prepoznaje i/ili ne osuđuje, a alkohol kao depresor centralnog
nervnog sistema neće rešiti ni najobičniji problem a kamoli depresiju. Ono što čovek može
sam uraditi za sebe i što nedvosmileno pomaže ogleda se u redovnom bavljenju nekom
fizičkom aktivnošću, zdravoj ishrani, izlaganju suncu i dobrom snu. Telo i misli su u povratnoj
sprezi. Naravno, kad je reč o težim oblicima depresije lečenje podrazumeva i antidepresive.
Antidepresive ne treba uzimati na svoju ruku, iz kojekakvih priručnika i slično. Prepisani od
strane psihijatra obično se koristite duži vremenski period da bi se osetio njihov efekat i to
redovnom upotrebom. U svakom slučaju, izlaz iz depresije podrazumeva i promenu načina
razmišljanja, saniranje uzroka a ne samo posledice. Student koji pada ispit za ispitom razmišlja
„ja sam zaista glup i nesposoban“, umesto da daje sebi neko adaptivnije objašnjenje (i
najčešće tačnije) kao na pr. „nisam dovoljno učio“. Tako da je i psihoterapija nezamenljiva u
tretmanu depresije.
Negujte svoje mentalno zdravlje
Depresija može život učiniti besmislenim i nepodnošljivim. Prvo bi trebalo osobu u
depresiji uveriti da nije „gubitnik“, ali da ima odgovornost prema sebi, i načina da sebi
pomogne. Obratiti se za pomoć nije sramota, već zrelost. Ne obratiti se za pomoć je pobeda
predrasuda i nebrige o sebi, pristajanje na patnju i otpisivanje kvalitetnijeg života. Čovek može
sam da tuguje, ali najčešće ne može sam da se bori sa depresijom. Kao što negujemo kosu,
zube, srce, telesno zdravlje, tako treba negovati i mentalno.
Postoje više definicija bolesti kao i teorija o uzroku i nastanku bolesti. Savremene
definicije kazuju da je reč o ozbiljnoj bolesti koja zahvata i misli (psihu) i telo. Sinonimi bolesti
su klinička depresija, veliki depresivni poremećaj (sindrom), unipolarna depresija
(anglosaksonska literatura), „blues“ i „blue“ raspoloženje i drugi.
Radi se o psihijatrijskoj bolesti ali je uzrok u savremenoj medicini nađen u telesno-
materijalnom poremećaju i odražava se na celokupno psihofizičko raspoloženje čoveka sa
širokom dijapazonom i različitom težinom ispoljavanja, odnosno različitim stepenom
poremećeja afektivnog raspoloženja.
Sama reč depresija potiče od latinske reči
potištenost.
Medicinski skup simptoma koji
definiše bolest može se bitno razlikovati od učestale kolokvijalne upotrebe reči. Prvo, depresija
kao bolest nije svakodnevno prisutno neraspoloženje i tuga koju može, i ima svaka
normalna
1
*osoba pod određenim okolnostima, osećanja koji su imanentna ljudskom biću kao
takvom, ali u kratkom i prolaznom periodu vremena. Depresija kao bolest, u smislu sniženih
nivoa raspoloženja traje najmanje 2 nedelje, po nekim autorima od 6 meseci do 2 godine, pa i
duže.
Uzrok depresije
Moderna medicina prihvata da je najveći broj simptoma psihičkog (emotivnog)
karaktera ali da uzrok depresije leži u telesnom poremećaju. Još je dosta toga nepoznato. Ono
što je dokazano - kauzalni poremećaj je na nivou moždanih i nervnih ćelija (slika 2) dela mozga
odgovornog za raspoloženje – limbički sistem, nucleus amigdale i okolnih struktura kao i u
hemijskim procesima na nivou moždanih ćelija i komunikacijama među njima –
neurotransmiterskim supstancama, koje se luče u manjku. To su serotonin,
noradrenalin i dopamin, a moguće je da ima i drugih
(slika 3). Povišena produkcija kortizola
(hormona nadbubrežne žlezde) i CRH (kortikotropnog realising (oslobađajućeg) faktora
2
*
podižu nivo kortizola kao inhibitora neurotransmitera.
Postoje mnogo teorija nastanka depresija – od virusnih do psihiloških npr. po Frojd-u.
Frojd
u „
Mourning and Melancholia“
, publikovanom 1917. god., sugeriše da melanholija
1
* Svetska zdravstvena organizacija tačno definiše „normalnost“ tj. psihičku i fizičku
bolest.
2
* supstanca koja se luči u delu mozga hipotalamusu i utiče na povećano stvaranje
kortikotropnog hormona u moždanoj endokrinoj (sa unutrašnjim lečenjem) žlezdi epifizi, odakle se
stimulišu ćelije nadbubrega na produkciju kortizola.
(depresija) može da postoji u rasponu od imaginarnog do percepovanog „gubitka“ i taj samo-
kritički aspekt
ega
je delimično odgovoran za razvoj depresije. Glavna razlika psihodinamske i
kognitivno-bihevioralne terapije leži u motivacionoj osnovi stvorenoj od strane terapeuta i
tehnikama koje se koriste da bi napravile promenu.
Slika 2: Nervna ćelija (neuron) mozga i shema delovanja transmitera
Današnja medicina priznaje
unutrašnje i spoljašnje uzroke depresije
.
Unutrašnji uzroci
su tkz. predizpozicija za depresiju, a odnosi se na sklonost pojedinih
familija ka depresiji, melanholični tip osoba...mada mnogi istraživači smatraju da indukcija i
učenje modela ponašanja u porodici bitno utiču na, već rano u detinjstvu, iskazanu „slabost“ u
prenošenju informacija u mozgu, kao i na stepen raspoloženja, samopouzdanje, sigurnost,
opštu veselost i nivo energije (za psihičku ili fizičku aktivnost).
Spoljašnji faktori
su mnogobrojni i svode se na gubitak (stres), uopšteno govoreći –
voljene osobe, zdravlja, blagostanja, zaposlenja, verovanja u sistem vrednosti, sopstvenom
kvalitetu života. Spoljašnji faktori su takođe zloupotreba alkohola i droge.
Slika 4: PET (pozitron emitujući tomograf) scan pokazuje "vruće zone" povišene
aktivnost u mozgu osobe koja nema depresiju
Neki od autora dele
depresije prema udruženom komorbiditetu
(bolest koja ide sa
depresijom) pa imamo neurotične i psihotične poremećeje; mada mnogi koji se bave
depresijama smatraju da anksioznost (strah od nepoznatog, zebnja), koja može biti simptom
depresije zapravo jeste udružena bolest.
Interesantna je i podela
na fizičke, mentalne i duhovne uzroke
.
U fizičke uzroke spadaju:
postnatalne hormonalne promene (i pred-menustrualne);
hormonalni nedostaci
(kao što su poremećaji štitnjače);
neke vrste manične depresije su pokazale da imaju
genetsku
osnovu
;
uopšteno
, bolesti
kao što su bubrežne ili bolesti jetre;
nedostatak prirodnog svetla
tokom zime kod osetljivih ljudi;
alkoholizam;
zavisnost od
droga
;
alergije na hranu i lekove
, hemijeske elemente ili dodataka u
hrani.
Mentalni uzroci:
nesvesni impulsi
(psihologija Frojda i Junga);
pogrešno-naučeno suočavanje s poteškoćama;
naučena bespomoćnost
(bihevioristička psihologija);
preopterećenost ili stres.
