1. UVOD
O pojmu i sadržini međunarodnog krivičnog prava u teoriji ne postoji
jedinstveno shvatanje. Najstarije je shvatanje nastalo u XIX veku koje smatra da se
pod ovim pojmom podrazumeva skup pravila o prostornom važenju nacionalnog
krivičnog zakonodavstva ili skup pravila o primeni nacionalnog krivičnog zakona s
obzirom na mesto izvršenja krivičnog dela ili s obzirom na državljanstvo njegovog
učinioca. Nešto je šire shvatanje ove grane prava koje pored navedene sadržine
obuhvata i pravila o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima.
Kršenjem pravila međunarodnog humanitarnog prava za vreme rata ili
oružanog sukoba dolazi do izvršenja međunarodnih krivičnih dela (zločina) za čije je
učinioce, u prvom redu, nadležan međunarodni krivični sud (vojni ili civilni,stalni ili
ad hoc). U procesu izvršenja međunarodnih zločina je moguće ispoljavanje više faza
(stadijuma). Pored toga, radi se o takvim krivičnim delima koja su retko rezultat
preduzimanja radnje samo jednog lica. Naprotiv, ovde se u velikom broju slučajeva
javlja saučesništvo kao oblik kolektivnog učešća više lica u izvršenju jednog ili više
međunarodnih krivičnih dela.
Iako je u savremenom krivičnom pravu prihvaćen sistem subjektivne krivične
odgovornosti za učinjeno krivično delo, ipak mnogi relevantni međunarodno pravni
akti kao i krivični zakoni, posebno oni doneti u poslednje vreme predviđaju
odstupanja, dakle izuzetke od ovog sistema.
Saučesništvo
1
kao oblik kolektivnog izvršenja krivičnog dela predstavlja jedan
od najsloženijih instituta opšteg dela krivičnog prava. No, to nije samo
krivičnopravni, već je i kriminalistički, kriminološki, kriminalnopolitički, ali
istovremeno i filozofski i sociološki problem o kome je dosta pisano u domaćoj i
inostranoj literaturi.
Saučesništvo predstavlja ne samo poseban oblik izvršenja krivičnog dela, već i
poseban oblik kriminaliteta ‒ kolektivni kriminalitet koji je znatno opasniji od
solitarnog (pojedinačnog) kriminaliteta.
1
N. Stankovic,
Medjunarodno krivično pravo
, Tuzla, 2018. str. 74.
2
2. POJAM MEDJUNARODNOG KRIVIČNOG DJELA
Opšti deo međunarodnog krivičnog prava predstavlja sistem pravnih propisa
kojima se određuju pojam i elementi međunarodnog krivičnog dela, osnovi krivične
odgovornosti i sistem krivičnih sankcija za njihove učinioce kao i uslovi za
utvrđivanje krivične odgovornosti i kažnjivosti. Ovi propisi svoj izvor nalaze u:
1) međunarodno pravnim aktima (aktima međunarodne zajednice koji su doneti u
okviru međunarodnih univerzalnih ili regionalnih organizacija kao i
ugovorima između pojedinih zemalja sa krivično pravnom problematikom) i
2) nacionalnom krivičnom zakonodavstvu (međunarodna krivična dela čija se
obeležja bića sastoje u kršenju propisa međunarodnog prava).
Iz ovako određenog pojma opšteg dela međunarodnog krivičnog prava
proizilazi da su tri njegova osnovna pojma ili instituta:
1) međunarodno krivično delo (opšte i posebno biće, stadijumi u izvršenju dela,
oblici isključenja krivičnog dela),
2) krivična odgovornost (uračunljivost, vinost, oblici isključenja vinosti) i
3) krivične sankcije (kazne i druge krivično pravne mere).
2
Prvi osnovni pojam opšteg dela međunarodnog krivičnog prava jeste
međunarodno krivično delo. Bez ovog dela, njegovog izvršenja ili pokušaja uopšte se
i ne postavlja pitanje postojanja ove najmlađe grane kaznenog prava niti organi
krivičnog pravosuđa pristupaju utvrđivanju krivične odgovornosti nekog lica u
sudskom postupku niti izvršenju krivičnih sankcija. Postoji više vrsta međunarodnih
krivičnih dela. Uobičajena je podela na međunarodna krivična dela u užem smislu
(prava ili čista) i međunarodna krivična dela u širem smislu (neprava ili mešovita).
Inače ova je podela prvi put usvojena na 14. Kongresu Međunarodnog udruženja za
krivično pravu koji je održan 1989. godine u Beču.
2
N. Stankovic,
Medjunarodno krivično pravo
, Tuzla, 2018. str. 56
4
Elemenat inostranosti na različite načine može da bude povezan sa krivičnim
delom pa tako “krivično delo sa elementom inostranosti” postoji u sledećim
slučajevima
3
:
1) ako je stranac izvršio krivično delo u određenoj državi,
2) ako je u određenoj državi krivično delo izvršio domaći državljanin na štetu
stranca ili stranog dobra,
3) ako bilo koje lice izvrši krivično delo na štetu strane države,
4) ako je krivično delo izvršio domaći državljanin u inostranstvu,
5) ako se u određenoj državi se sudi strancu za delo koje je izvršio u inostranstvu,
6) ako je krivično delo izvršeno na teritoriji više država,
7) ako je krivično delo izvršeno na teritoriji koja je izvan suvereniteta bilo koje
države,
8) ako je krivično delo izvršeno od strane lica koje uživa diplomatski imunitet –
imunitet iz međunarodno pravnih razloga,
9) ako se radi o krivičnom delu koje je ranije već presuđeno u inostranstvu,
10) ako se radi o krivičnom delu za koje se vodi krivični postupak u inostranstvu,
11) ako jedna država pruža drugoj državi određenu međunarodno pravnu pomoć,
12) ako jedna država traži od druge države izručenje (ekstradiciju) nekog lica koje
u njoj uživa pravo azila,
13) ako se radi o krivičnom delu koje je predviđeno odredbama međunarodnog
prava (u ovom smislu se pojam krivičnog dela sa elementom inostranosti i
međunarodnog krivičnog dela poklapaju u potpunosti),
14) ako se radi o krivičnom delu kod koga je od značaja ranija osuđivanost
učinioca u inostranstvu,
3
Jovašević, 2006: 244-245
5
3. MEĐUNARODNI KRIMINAL
Kriminal je konstantan i dinamičan vid ugrožavanja bezbednosti pojedinca,
društva, države i međunarodne zajednice. Prateći promene društvenog stanja i
društvenih odnosa, vremenom je menjao svoje oblike, sadržaj, nosioce i intenzitet
destruktivnosti. Težeći ka što većoj izvesnosti ostvarenja svojih ciljeva i uspešnom
izbegavanju krivične odgovornosti, zločinci su stalno iznalazili nove metode izvršenja
krivičnih dela.
Pored primene naučnotehnoloških dostignuća, savremen modus operandi sve
više karakteriše stupanje u različite oblike „partnerstva“. Stvaranjem kriminalnih
grupa, udruženja i organizacija koncentrišu se znanja i veštine i udružuju energija i
napori ka realizovanju istovetnih kriminalnih namera. To je, između ostalog,
doprinelo razvoju organizovanog kriminala.
Posledica toga je da je organizovani kriminal jedan od najozbiljnijih i
najrasprostranjenijih bezbednosnih pretnji modernom čovečanstvu. Gotovo nijedna
zemlja na planeti, bilo bogata bilo siromašna, nije „imuna na ovu bolest“. Međutim,
njegovom razvoju dodatno pogoduje „klima siromašnih zemalja“, naročito ukoliko su
u procesu društvenoekonomske tranzicije: „osiromašenje država i slabljenje socijalnih
programa doveli su do kriminalizacije društva u zemljama tranzicije, i to ne samo
širih društvenih slojeva, već i partijskih i političkih struktura, pravosudnih i organa
državne uprave. Organizovani kriminal je, posle agrikulturnog, industrijskog i
uslužnog, postao ’četvrti sektor svetske privrede’ čiji godišnji bruto prihod predstavlja
20% vrednosti globalne trgovine“. Otuda je ovaj problem uveliko prisutan i na
geoprostoru Balkana, ali i u susednim državama, sada već članicama Evropske unije.
Problem koji je posebno izražen u savremenom tretiranju organizovanog
kriminala jeste nepostojanje njegove univerzalne određenosti (definisanosti).
Slobodno se može reći da definicija organizovanog kriminala ima koliko i stručnjaka
kojima je on predmet interesovanja. Načelno, sva određenja organizovanog kriminala
mogu da se podele u dve grupe: doktrinarna (naučna, teorijska) i normativna (pravna,
institucionalna).
7
