1
Писац, који је својим радом обележио нашу књижевну епоху од њеног међуратног
периода до седамдесетих година XX века, већ својим именом је био предодређен да се
посвети књижевности. Бранко Ћопић, први Бранко у Босанској Крајини, добио је име по
песнику Бранку Радичевићу. Свој књижевни пут отпочиње сећањем на детињство које је
провео под Грмечом, а које представља мотивско и емоционално средиште већег дела
његовог књижевног рада .
Стваралаштво Бранка Ћопића је обимно и жанровски разноврсно, био је превасходно
приповедач, романописац, песник и дечији писац, а написао је и две драме и филмски
сценарио. Целокупно његово дело, доратно, ратно и послератно поникло је са истог,
завичајног, фолклорног тла. Узоре у свом стваралаштву Бранко је нашао у Кочићу и Иви
Андрићу од којих је наследео дубоко осећање за земљу, људе и језик. Љубомир
Ненадовић, руски реалисти, посебно Гогољ, Чехов и Горки откривају претежно
традиционалну оријентацију Ћопића, ближу старим реалистичким приповедачима него
савременим писцима, модернистима и западњацима. Традиционализам, народни дух,
реализам и ангажованост су основни елементи Ћопићеве поетике. Његова ангажованост
испољавала се на традиционалан начин, више у служењу народу – у опредељењу за
традиционалне идеале, за слободу, социјалну правду – него у преданости идеји и покрету.
Својим књижевним склоностима Ћопић је много више од писаца пониклих непосредно у
крилу социјалне литературе био предодређен да изрази народну, сељачку, епску страну
револуције.
Ћопић је епски таленат, приповедач с лирском и хумористичком жицом, а у тематици
изразити регионалиста. Босанска Крајна, Грмеч и Подгрмечје омиљен је простор његове
прозе, озарен успоменама из детињства од којих се он удаљава само са својим земљацима,
на њиховим потуцањима или селидбама. Живот сељака неодвојив је од природе и због тога
никакве недаће их не могу сломити, ништа у њима не може уништити вољу и љубав за
животом. Невоља не отупљује, него уздиже и одуховљава човека, тврдоћа живота блажи са
сном, маштањем, чежњом и веселим преношењем у свет песме и приче. Ратни вихор
изазвао је поремећај у њему, изменио људске судбине, али није променио оно што је
најважније: дубоку укорењеност човека у родном тлу, питомост у дивљини, осмехнутост
са присенком туге. Ћопићеве ратне приповетке обично су кратке, анегдотске, засноване на
стварним догађајима и на личним доживљаја пишчевим. Сликао је људе разних категорија,
2
одрасле мушкарце, старце, жене, децу, откривао спонтани нехотични хероизам малог
човека, претварање мирних сељака у легендарне јунаке. Сурова школа рата не доводи у
питање њихов морални лик, већ им помаже да испоље своје скривене вредности, јер су они
за тешка ратна искушења били припремљени не мање суровом школом живота.
Прве књиге које је објавио биле су три књиге приповедака,
Под Грмечом
(1938),
Борци и
бјегунци
(1939) и
Планинци
(1940), као и књигу прича за децу
У царству лептирова и
медведа
( 1940). Касније, у ослободилачкој борби објављује неколико књига, међу којима
су најзначајније
Приче партизанске
(1944) и збирка песама
Огњено рађање домовине
(1944). Из мноштво наслова из времена ослободилачке борбе у којој је Ћопић активно
учествовао, издвојићемо неколико :
Роса на бајонетама
(1946),
Мрвица брани комаданта
и друге приче
(1946),
Сурова школа
(1948), збирке хумористичких прича
Свети магарац и
друге приче
(1946) и
Људи с репом
(1949), збирку песама
Ратниково прољеће
(1947),
збирку дечијих песама
Бојна лира пионира, Армија одбрана твоја
(1948) и друге
многобројне књиге за децу и одрасле. Као и у читавој нашој књижевности, па тако и у
Ћопићевом стварању, од педесетих година па наовамо, главно место заузима роман.
Пролом, Глуви барут
,
Не тугуј бронзана стражо
,
Осма офанзива
,
Делије на Бихаћу,
ту су
и
три романа за децу позната као
Пионирска трилогија: Орлови рано лете, Славно
војевање и Битка у златној долини
. Најважније место у приповедном стваралаштву Бранка
Ћопића заузимају две збирке :
Доживљаји Николетине Бурсаћа
и
Башта сљезове боје
,
којима је постигао своје највеће књижевне успехе, првом код читалаца,а другом код
критичара. Слику света у својим приповеткама Ћопић је градио тако што је приказивао
напоре својих јунака да освоје духовне просторе изван фрустрирајућег простора у
стварности, па су тако његови ликови баштиници духа Сервантесовог дон Кихота.Као
приповедач Ћопић је достигао врхунац у својој пследњој збирци
Башта сљезове боје
објављеној 1970.године.
1
Ова збирка почиње потресним исповедним писмом Зији
Диздаревићу, пријатељу из младости и песнику, убијеном у Јасеновачком логору. То
писмо Ћопић је написао једне бесане ноћи по повратку из Шпаније у опсесивном
предосећању слома Југославује и обнове братоубилачког рата. Збирка се састоји од
тридесет и четири кратке приче које су подељене у два циклуса:
Јутра плавог сљеза и
Јутра црвеног сљеза
. Први део збирке,
Јутра плавог сљеза
, завршна је слика Ћосићевог
1
Јован Деретић, Социјални и ратни писци,1138- 1142.стр.
