Stvarno pravo

UVOD

U društvenim odnosima regulisanim pravom državina igra veoma značajnu ulogu.  Ona je jedan od najstarijih (i najspornijih) instituta građanskog prava.

Odnos prava i državine je složen. Pravna nauka se dosta bavila pitanjem prirode državine izražene dilemom da li je državina činjenica ili pravo, a preovladava mišljenje da se ipak radi o činjenici koja je pravno relevantna. Državina je faktičko stanje zaštićeno pravom. Ona ulazi u pravnu sferu, ali nije pravo. Dakle, državina se priznaje kao činjenica, ali uvažavaju se i njeni pravni učinci. Zbog toga nije od značaja ima li faktička vlast nekog lica pravnu osnovu ili ne. Držanje bez pravnog osnova, u principu, nije dopušteno, ali pod određenim uslovima može da bude pravno relevantno. Pravo posmatra državinu odvojeno od prava na državinu.
Nema državine bez pravnih dejstava i tek sa njima se neko držanje transformiše u državinu. Gotovo svugde je prihvaćena oboriva pretpostavka da je držalac u isto vreme i imalac prava na stvari.

Proučavanje državine je interesantno, jer se kroz državinu prožima stvarno, faktičko stanje sa pravnim stanjem.
Tokom vremena mijenjala su se shvatanja o državini, njenim osobinama, pravnoj prirodi, zaštiti, odnosu prema pravu i svemu onome što je karakteriše.
Državina je kroz istoriju bila podložna uticaju društvenih kretanja i stoga je i pravna kategorija odnosno poseban institut građanskog prava u svakom pravnom sistemu.

Pojam državine

Državina (possessio) je fakticka vlast na stvari. Drzavinu (posed) ima ono lice koje stvar drzi u rukama i u faktickoj je mogucnosti da je upotrebljava i iskoriscava. Drzavinu najcesce ima njen vlasnik, kao i lice koje veruje da je vlasnik, iako to nije. Drzalac je takodje i lice koje je svesno da je do stvari doslo na protivpravan nacin (lopov,uzurpator,utajivac). Svima njima je zajednicka fakticka vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrsi na osnovu subjektivnog prava ili bez pravnog osnova.
Osim vlasnika stvari, koji stvar poseduje po osnovu prava svojine, svi ostali drzaoci stvar drze po odobrenju vlasnika ili su do stvari dosli na nedozvoljen nacin.
Drzavina nije pravo,ali uziva samostalnu sudsku zastiti,a razlog I opravdanje toga jeste  sigurnosti I pravni red. Pod odredjenim uslovima drzavina se moze pretvotiti u pravo-odrzaj.

Drzavinom se u praksi smatra:

1.    Bliski prostorni odnos sa stvari (stanovanje u kuci);
2.    Mogucnost uspostavljanja takvog odnosa (auto u garazi);
3.    Privremena onemogucenost takvog odnosa (zaturena stvar);
4.    Postojanje okolnosti koje upucuju na drzavinu (slozene cepanice drveta u sumi);
5.    Voljno prepustanje drzavine drugom,koji prenosiocu priznaje jace pravo na njoj;
6.    Dejstveno naredjivanje drugom da nesto cini sa stvari ili da se od necega uzdrzi;
7.    Upisanost u javni registar prava vlasti na nepokretnosti;
8.    Nasledjivanje ostavioca koji je u casu delacije  bio drzalac.

Drzavina se razlikuje od slicnog odnosa – detencije  (pritezanja).  I u odnosu detencije  je vidljiva cinjenica fakticke vlasti na stvari, ali se ona voljno vrsi za drugoga.
Detentor je lice koje vrsi fakticku vlast na stvari po osnovu radnog ili slicnog odnosa ili u domacinstvu,pri cemu je duzan da radi po uputstvima drugog lica (sofer, kucna pomocnica,konobar…).  U  ovom slucaju drzavinu ima lice po cijim je  uputstvima detentor duzan da postupa.

Državina je faktičko stanje zaštićeno pravom koje je relativno trajno, a ne privremeno. Pretpostavka je da državina nakon sticanja neprekidno traje.
To je i oblik ekonomskog iskorišćavanja stvari i osnov ekonomskog prometa, a držalac je ekonomski vlasnik stvari.