Stvarno pravo

Stvarno pravo u objektivnom smilsu je skup opštih pravnih normi, koje regulišu subjektivna prava.
Stvarno pravo u subjektivnom smislu je subjektivno pravo koje je sa jedne strane apsolutno i deluje prema svima – erga omnes, a s dr. strane za svoj neposredni objekt ima stvar.
Suština subjektivnog stvarnog prava je u neposrednoj pravnoj vlasti na određenoj stvari, nameće se svim trećim licima određeno ponašanje i ono se uvek sastoji u nečinjenju – pasivnosti u odnosu na datu stvar.
Kod prava ove vrste, izvršenje obaveze od str. pasivnih subjekata ne znači i vršenje prava od str. aktivnog subjekta, već tek stvaranje uslova za vršenje tog prava. Npr. to što niko sem mene ne sme da upotrebnjava moj automobil znači da ga samim tim upotrebljavam ja.
Stvarna prava se bitno razlikuu od obligacionih – relativnih prava koja poostoje između tačno odr. subjekata – deluju inter partes i korelativna su sa obavezama – na osnovu obligacionog prava, titular može da zahteva od tačno odr. obaveznog lica neko ponašanje. Npr. predaja neke stvari, isplata sume novca, a suština prava je baš u obezbeđenju tog ponašanja. U obligacionom pravu subjekti u opštim granicama određenik javnim poretkom i moralom mogu uspostavljati nove tipove i modalitete obgligacionih odnosa – autonomija volje. stvarnom pravu važi numerus clausus: vrste stvarnih prava i njihova sadžina određeni su imperativnim propisima i stranke ne mogu ugovorom ustanovljavati nove tipove stvarnih prava.
Posledica apsolutnog dejstva stvarnih prava je postojanje prava sledovanja i prava prvenstva.
Pravo sledovanja sastoji se u tome što imalac stvarnog prava može ovo vršiti protiv svakog trećeg lica u čijim se rukama stvar nađe, bilo bespravno, bilo po nekom pravnom osnovu, vlasnik može zahtevati povraćaj stvari od lopova, bez obzira koje se lice u toj ulozi pojavljuje.