Средња школа „Ђура Јакшић“ Рача
Матурски рад
Тема: Трагичне људске судбине у Андрићевим делима
Предмет: Српски језик
Професор:
Ученик:
Биљана Продановић Стефан Вучетић
Рача, мај 2018.
4
1. Иво Андрић
Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата.
Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин
СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945),
као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“.
После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво
као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и
уметности.
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред
Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Детињство је провео у
Вишеграду, где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику
гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју
студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију
„Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, Андрић је одбранио на
Универзитету у Грацу 1924. године.
Синтезу традиционалног и модерног остварио је у свом делу Иво Андрић, најзначајнији наш
писац 20. столећа. Он је почео уочи првог светског рата у духовној клими "друге модерне",
прошао кроз бурно раздобље "послератног модернизма" да би се најпотпуније потврдио у доба
обновљеног реализма 30-их и 40-их година. Његове приповетке и романи у овом раздобљу
представљају исто што поезија и романи М. Црњанског у претходном – највеће стваралачко
достигнуће, којим се обележава цела епоха.
Као учесник у покрету Млада Босна, он је велики део рата провео у аустријским затворима.
Године 1921. прешао је из Загреба у Београд, за који ће бити везан сав његов даљи рад. У
раздобљу између 1921. и 1941. радио је у дипломатској служби, а кад је избио други светски рат,
био је југословенски амбасадор у Берлину. За немачке окупације живео је у Београду, повучено,
одбијајући да учествује у јавном и књижевном животу. У првим годинама након ослобођења
обављао је истакнуте функције, а затим се поново повукао у миран живот. Године 1961. добио је
Нобелову награду за књижевност.
Књижевни рад почео је песмама (1911). Прве књиге које је објавио биле су збирке песама у
прози Еx Понто (1918) и Немири (1920). Обе су исповедног карактера, нека врста песниковаог
медитативног дневника, састављеног од одломака из његових свакодневних разговора с душом
5
у годинама тамновања и прогонства. Нова фаза у његовом стварању почиње с објављивањем
прве приповетке Пут Алије Ђерзелеза (1920). Након ње, Андрић се развијао претежно као
приповедач, а од Другог светског рата и као романописац. Успутно је радио и у другим
жанровима: писао песме, књижевне огледе, есејистичке записе, медитативне фрагменте.
Најпознатији му је есеј Разговор са Гојом (1935), посвећен судбини уметника и уметности у
свету. Писао је и о општим темама: о језику и стилу, о уметности приповедања, о превођењу, о
библиотекама итд.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
За разумевање његових књижевних дела, најважнији је есеј „О причи и причању“, у ствари,
његов говор приликом примања Нобелове награде. Из те успутне активности настала је једна од
великих Андрићевих књига, постхумно објављени „Знакови поред пута“ (1976). У њој су
сабрани текстови најразличитијег карактера: слике и призори из живота, запажања о људима и
њиховим карактерима, о нашем менталитету, критичке примедбе о писцима, књигама, појавама
из историје културе, мисли о себи, анегдоте, цртице, путописне белешке, цитати, максиме,
парадокси итд. Испуњава их мирна медитација у коју се слегло огромно искуство.
1.1. Приповедачко дело Иве Андрића
У новелистичком обликовању људских судбина, код Андрића се допуњавају реализам и
психологија, објективна и субјективна перспектива, хроничарско бележење спољашњих догађаја
с поетским дочаравањем иреалних стања. Највише живости и разноврсности има у раним
приповеткама, од којих неке спадају у његове врхунске (Пут Алије Ђерзелеза, У мусафирхани,
Мустафа Маџар, Ћоркан и Швабица, За логоровања, Љубав у касаби). Ту су и најизразитији
његови ликови: Алија Ђерзелез, прослављени јунак и несрећни љубавник, крволок Мустафа
Маџар, перверзни дегенерик Мула Јусуф, грубијан златног срца фра-Марко Крнета, градски
измећар и романтични сањалица Ћоркан.
Посебну скупину чине приповетке-хронике, у којима су индивидуалне судбине дате на
позадини породичне, локалне или националне историје. Тим путем су настале неке од најбољих
Андрићевих приповедака: кратке приповетке Мост на Жепи, Чудо у Олову и Олујаци, затим
дуже Мара Милосница, Аникина времена, Прича о кмету Симану, Зеко, Прича о везировом
слону и др. од којих се неке ширином захвата и опсегом приближују његовим романима.
