Висока медицинска школа струковних студија Ћуприја
Ћуприја,2017. година
ЗАВРШНИ РАД
Област: Општа кинезитерапија
Тема: Вежбе дисања у оквиру кинезитерапије
Ментор:
Студент:
1
1.0. Увод
У данашње време научна сведочења о ефикасности плућне рехабилитације су
многобројна и на основу расположивих доказа, указује се на чињеницу да су оне
неодвојиви део лечења хроничних плућних болести.
Интегрисана у индивидуално лечење пацијента, плућна рехабилитација је
осмишљена како би редуковала симптоме, одржала функционални статус, повећала
активно учешће болесника и смањила трошкове здравствене заштите кроз
стабилизацију системских манифестација болести.
Упркос примени медикамената, функционални дефицит је често дуготрајан и
повезан је са смањеном стопом преживљавања, погоршањем симптома, погоршањем
квалитета живота, смањењем капацитета вежбања и повећањем медицинских
трошкова. Циљ програма плућне рехабилитације је смањење симптома, побољшање
активности, да научи болесника како да живи са својом болешћу, да правилно дише
и да преостале могућности респираторног система што боље користи, као и
рационално коришћење здравствене заштите.
Да би се код болесника спровела рехабилитација у ужем смислу речи,
односно, кинезитерапија, после јасно уочених грешака при респирацији, потребно је
урадити још низ пропратних поступака. На првом месту потребно је ослободити
дисајне путеве од нагомиланог секрета, што постижемо апликацијом одговарајућих
лекова путем аеросола и положајне дренаже уз вибрацију и перкусију; болесник се
релаксира путем различитих процедура, припрема за кинезитерапијске програме
вежби дисања у зависности од природе основне болести. Основни циљ је
поправљање вентилације чиме се постиже смањивање рада и утрошка енергије.
Поступци респираторне рехабилитације имају за циљ одлагање тачке колапса
бронха, успоравање ритма дисања чиме се побољшава економичност,
продубљивање дисања без повећање брзине дисања, мобилизацију торакса и кичме,
корекцију држања тела и поправљање опште кондиције.
2
2.0. Органи за дисање
Органи за дисање састоје се од:
Путева за пренос ваздуха (носна и усна дупља, ларинкс, трахеја,
бронхи, бронхиоле), и
Два плућна крила у којима се врши размена гасова. Десно плућно
крило има три лобуса (режња), а лево два.
Примарна функција органа за дисање је оксигенација крви (снабдевање крви
кисеоником). Оксигенисана крв путем системског артеријског крвотока, бива
допремљена до свих ткива и ћелија у организму. Преко плућа се, такође, елиминише
и угљен диоксид настао као продукт метаболизма у ткивима.
2.1. Кретање ваздуха у дисајним путевима и размена гасова
При дисању се догађају два процеса:
Вентилација, која представља размену ваздуха при удисају и издисају
(улазак ваздуха у плућа при инспиријуму и излазак при експиријуму),
и
Респирација, која представља размену кисеоника и угљен диоксида на
нивоу алвеола.
Ваздух улази у дисајне путеве кроз нос и уста, где се пречишћава, влажи и
загрева. Удахнути ваздух потом пролази кроз ларинкс и трахеју. Ларинкс има улогу
и у формирању гласова, јер се у њему налазе гласне жице. Отуда су запаљења
горњих дисајних путева често праћена промуклошћу.
Из трахеје, удахнути ваздух одлази у мање дисајне путеве, и то најпре у два
бронка, од којих сваки носи ваздух у по једно плућно крило. Дисајни путеви се
завршавају у алвеолама у којима се врши размена гасова између крви и удахнутог
ваздуха.
4
2.2. Дисајни покрети
Нормална фреквенција дисања је 10 до 18 удисаја у минути, између којих
следи пауза од 2 секунде. У случајевима форсираног дисања, број респирација се
може повећати до 35 у минути. Дисање се одвија у две фазе: удах (инспиријум) и
издах (експиријум).
Удах (инспиријум)
Представља активни процес, приликом којег се контрахује респираторна
мускулатура, док издах представља пасиван процес, током којег се респираторна
мускулатура релаксира. За истискивање ваздуха из плућа током експиријума
одговорна је еластичност самог плућног паренхима. Главни респираторни мишић је
дијафрагма
.
Слика бр.1
: Удах и издах
Издах (експиријум)
Представља пасивни процес. Плућа имају природни еластицитет који им
омогућава да се „растегну“ приликом удисаја, и да поврате првобитни облик током
издисаја. Ово „враћање“ плућа у првобитни облик има за последицу истискивање
ваздуха из плућа. Форсирани експиријум се догађа, на пример, када се дува у свећу,
надувава балон, кашље и слично.
