Сцхумпетера, који је током прве половине прошлог века иновације означио
као основни фактор за постизање технолошког и економског развоја. Он је
најчешће мислио на замену старе технологије са новом технологијом, што је
и описао као креативну деструкцију.

Такође, већина аутора сматра да су иновације пре свега повезане са

технологијом и да се оне највише реализују на том пољу тј. ми данас можемо
да   говоримо   о   технолошким   иновацијама.   Нова   технологија,   као   резултат
иновације,   има   за   последицу   појаву   нових   привредних   грана   и   фирми.
Технолошке   промене   играју   веома   важну   улогу   у   конкурентској   динамици.
Промене које оне доносе могу да имају неколико исхода:



Доносе са собом нове производе и процесе;



Мењају вредност ланца и вредност консталације фирме;



Мењају и природу ривалитета између фирми.

[1]

У окружењу где се животни циклуси производа значајно смањују,

иновација представља једини начин да компанија успе да опстане у таквом
променљивом и неизвесном окружењу.

Неке од карактеристика данашњег пословног амбијента:



Дерегулација и либерализација трговине спуштају баријере за улазак у
разноврсне индустријске делатности, као што су банкарство, ваздужни
саобраћај и телекомуникације.



Снага мрежа се огледа у чињеници да нове компаније не морају да
граде светску инфраструктуру да би доспеле на светско тржиште. На
тај начин компаније као што су Гугл (Гоогле), иБеј (еБаи), и Мајспејс
(МиСпаце) изузетно су брзо успеле да разгранају свој посао.



Дезинтеграција   великих   компанија,   путем   девертикализације   и
аутсорсинга, исто је помогла новим учесницима на тржишту. Предајући
све већи број активности извођачима трећих страна, велике компаније
су спремне да своје услуге продају било коме. Користећи светску базу
дизајнера,   консултаната   за   бренд   и   оних   који   по   уговору   производе
компоненте   или   производе   за   некога,   нове   снаге   из   повоја   могу   да
изађу потпуно развијене.



Велике компаније исто тако морају да се боре са великим бројем
конкурената који нуде ниске цене. Икеа, Зара, ЕрАзија (АирАсиа) су
само неке од компанија које су радикално измениле структуру
трошкова индустријске делатности.

Стевић А., Конкурентске предности и иновације, Београд, 2009.



Постоји доста клијената који је Интернет дао огромну моћ да одређују
марже. Пре Интернета, већина клијената није могла да буде сигурна
да ли добија најбоље понуде када су у питању хипотека, дуг по
кредитној картици или кредит за аутомобил. Није постојала могућност
да се у потпуности сагледа ситуација која је одражавала маржу, али
данас сваким даном потрошачи постају све упознатији.



Осим тога, Интернет елиминише и трошкове пословања. Провизије
које су добијали креатори тржишта свих врста – дилери, брокери и
агенти – доживљавају драстичан пад, или ће га ускоро доживети.



Дистрибуциони   монополи   су   снажно   нападнути.   За   разлику   од
издавача   новина   и   часописа,   блогерима   нису   потребне   физичке
дистрибутивне мреже да би дошли до својих читалаца. Слично томе,
нови   брендови   не   морају   да   се   улизују   представницима   издавачких
кућа   да   би   могли   да   стекну   обожаваоце   путем   сајтова   друштвених
мрежа као што је Фејсбук и Мајспејс.

[2]

Рушење баријере за улазак на тржиште, хиперефикасни конкуренти,

моћ клијената - све то ће смањити марже у наредним годинама. У највећем
делу иновација се још налази на нивоима организационих јединица, које
имају за надлежност развој нових производа, развој и истраживање.

Иноватори су по својој природи контраши. У многим случајевима,

права   препрека   стратешкој   иновацији   је   управо   отпор   старих   менталних
модела,   односно   веровања   која   постоје   и   која   се   чувају   у   организацији   у
њиховој организационој култури. Оно што у највећим компанијама спречава
иновације, није недостатак предузимања ризика. Велике компаније су управо
те које свакодневно преузимају на себе велике и често непотребне ризике.
Оснивачима је тешко да одају признање идејама које представљају претњу
темељима   пословних   модела   које   су   они   осмислили.   Због   тога   се   обим
иновација сужава, а ризик од ограничене визије расте, а млади иноватори
прелазе у друге компаније и тамо покушавају да пронађу прилику за своје
идеје.

Настојећи да остваре ефикасност, компаније су успеле да избаце

доста непотребних активности из свога рада. Проблем је у томе што ако се
избаце све непотребне активности из компаније, велика је вероватноћа да ће
се избацити иновација или ће остати непримећена. Иновација је процес, који
сам по себи захтева време. Као што је рекао Пека Химанен: «... најзначајнији
извор продуктивности информационе економије јесте креативност, а није
могуће створити нешто интересантно непрестано јурцајући или на регулисан
начин од девет до пет сати.«

[3]

Грин Б., Хамел Г., Будућност менаџмента, Нови Сад, АСЕЕ, 2009, стр. 63-65

Мошић Б., Менаџмент – Иновације, модели методе, Универзитет у Београду,ФОН, Београд,

2007, str. 5-6