Analiza spoljašnjeg i unutrašnjeg okruženja

UNIVERZITET

,,UNION-NIKOLA TESLA“

BEOGRAD

FAKULTET ZA MENADŽMENT

SREMSKI KARLOVCI

(seminarski rad)

PREDMET

Strategijski menadžment

TEMA

Strategijski menadžment i upravljanje procesima

Profesor Student

SADRŽAJ

Uvod...........................................................................................................4

Razvoj menadžment sistema...................................................................5

Definisanje i značaj strategijskog menadžmenta...................................6

Pojam, svrha i karakteristike strategije..................................................8

Karakteristike strategijskog menadžmenta............................................9

Analiza spoljnjeg okruženja.....................................................................11

Analiza unutrašnjeg okruženja................................................................13

S.W.O.T analiza.................................................................................13

Misija organizacije............................................................................14

Ciljevi organizacije............................................................................14

Formulisanje strategije.............................................................................15

Korporacijski strategijski nivo.................................................................15

Strategija poslovnih jedinica..................................................................16

Funkcionalna strategija..........................................................................17

Primena strategije....................................................................................17

Strategijska kontrola...............................................................................18

Izbor organizacione strukture................................................................19

Modeli formiranja organizacione strukture..........................................20

Uvod

Upravljane je neophodno u savremenom društvu. Sam pojam upravljanja predstavlja kontinualno dejstvo

upravljačkih akcija kojima se utiče na parametre sistema, a sistem prevodi iz jednog stanja u drugo. Veliki
doprinos utemeljenju menadžmenta kao naučne discipline doprineli su

Anri Fajol i Frederik Tejlor.

Anri Fajol

slavni francuski teoretičar koji je svoju teoriju zasnovao na velikom radnom iskustvu prvo kao rudarski
inženjer,a potom kao generalni direktor. Fajol je definisao menadžment kao:

-predviđanje

-planiranje

-komandovanje

-koordiniranje

-kontrolu.

U tom smislu, on je utvrdio 6 ključnih preduzetničkih aktivnosti:

1. tehničke aktivnosti (proizvodnja)

2.komercijalne aktivnosti (kupoprodaja)

3. finansijske aktivnosti (kapital)

4.obezbeđenje (čuvanje imovine)

5.računovodstvene aktivnosti (finansijske informacije)

6.menadžerske aktivnosti (planiranje i organizovanje).

Poslovanje preduzeća sve više je pod dominantnim uticajem faktora eksternog okruženja. U takvim

okolnostima ne postoji univerzalna formula za postizanje poslovnog uspeha niti se mogu prenaglašavati uticaji i
zasluge pojedinih funkcija. Blagovremeno i adekvatno reagovanje na pozitivne i negativne signale iz okruženja,
uz optimalno korišćenje svih izvora i sposobnosti preduzeća, pouzdana je osnova za njegov rast i razvoj.

Razvoj menadžment sistema

Kao odgovor na izazove eksternog i internog okruženja javljaju se različiti koncepti i tehnike upravljanja što

je posebno izraženo poslednjih decenija. Reagovanjem na promene koje su zahvatile sve oblasti privrednog i
društvenog života formulisani su različiti pristupi strategijskom upravljanju. Nastale su brojne definicije koje iz
različitih uglova objašnjavaju ovaj fenomen. Različita shvatanja strategijskog upravljanja mogu se, s obzirom na
pristupe, grupisati u nekoliko grupa.

Jednu grupu čine pristupi koji strategijsko upravljanje objašnjavaju polazeći od ciljeva. Strategijsko

upravljanje se posmatra kao ukupnost odluka (ciljeva, strategija i programa) i akcija koje ih slede. U osnovi ovog
pristupa je razvijanje strategija kojima se realizuju definisani ciljevi preduzeća.

Strategijsko upravljanje se shvata i kao odnos preduzeća i okruženja. U pitanju je eksterna orijentisanost i

reagovanje na promene iz okruženja. S obzirom da su one sve izraženije, a rizik i neizvestnost veći, neophodno
je racionalno reagovanje uskladjivanjem ponašanja preduzeća sa faktorima i elementima eksterne sredine.

Posebnu grupu čine pristupi koji u definisanju strategijskog upravljanja polaze od potrebe povezivanja

strategijskog razmišljanja i operativnog delovanja. To je akcioni proces u kome se u razvijanju strategija polazi
od strategijske analize, strategijskog izbora, zatim sledi implemenntacija i kontrola.

Navedeni pristupi nisu medjusobno suprotstavljeni. Naprotiv, moguće je i potrebno povezati ih, jer se

proces strategijskog upravljanja objašnjava na pravi način kombinovanjem elemenata svakog od njih.

Koncept strategijskog upravljanja vremenom je

evoluirao. Promene u konceptu nastale su kao rezultat

prilagodjavanja izmenjenim uslovima u okruženju i

predstavljale racionalan odgovor menadžmenta

preduzeća. Sedamdesetih godina strategijsko upravljanje

zasnivalo se na finansijskoj analizi i finansijskom

predvidjanju. Analiza delatnosti i konkurentnosti su u

fokusu strategijskog upravljanja u 1980-im godinama a

1990-ih ono se zasniva na upravljanju promenama.

Karakterišu ga alternativni scenariji, strategijsko

razmišljanje i upravljanje resursima

razmišljanje i upravljanje resursima .

Za razumevanje konceptualnog razvoja funkcije planiranja u preduzecu sugeriše se fazni model. Ovaj prilaz

je koristan za razumevanje same prirode procesa planiranja zato što ga posmatra kao proces učenja, a ne kao
stanje stvari. Osim toga, razvoj planiranja se dovodi u vezu sa nastankom strategijskog menadžmenta.

Strategijski menadžment se razvijao pod uticajem različitih naučnih disciplina kao što su:



biologija

(teorije evolucije i revolucije)



ekonomija

(posebno se ističu Schumpeter i Chamberlin i perspektive industrijske

organizacione teorije)



teorije kontigencije

, koje su takođe omogućile korisne radove za analizu strateškog

menadžmenta

Strategijski menadžment je izazov, jer je to mnogo više od jednostavnog postavljanja ciljeva i od zahteva

zaposlenima da ih dostignu. Misija i ciljevi se određuju u skladu s spoljnim okruženjem, tj. šansama i pretnjama,
i sa unutrašnjim snagama i slabostima. Ciljevi predstavljaju ono što se želi postići, ali ne prikazuju način »kako«.
Na ovo pitanje odgovor daje strategija.

Samo poreklo reči »strategija« možemo naći u grčkom jeziku, gde

strategos

označava

vojskovođu

, iz čega se

onda izvodi značenje strategije. Strategija predstavlja akcije organizacije kojima ona nastoji da dostigne
rezultate u skladu sa misijom i ciljevima organizacije, kao i spoljnim okruženjem. Strategija ima nekoliko faza:

formulacija strategije

primena strategije

( postavljanje strategije u akciju)

strategijska kontrola

( modifikovanje strategije ili njene primene da bi se osigurali željeni

rezultati)

Jednom isplanirana i primenjena strategija često zahteva modifikaciju, u skladu sa promenama u okruženju

ili u samoj organizaciji. Ove promene je teško ili gotovo nemoguće predvideti.

Bilo kad i svuda, akcije mogu biti menjane i modifikovane. Veličina ovih promena može biti dramatična ili
revolucionarna, postepena i evolutivna. Prema tome strategijski menadžment je proces kojim top menadžment
utvrđuje   dugoročni   pravac   delovanja   i   performanse   organizacije   obezbedjujući   promišljeno   formulisanje,
efektivnu   implementaciju   i   kontinuiranu   ocenu   utvrđene   strategije.   Strategijski   menadžment   predstavlja
određene   menadzerske   odluke   i   akcije   kojima   se   opredeljuju   performanse   preduzeća   u   dugom   roku.   To
uključuje   ispitivanje   okruženja,   formulisanje   strategije,   sprovođenje   strategije   i   njenu   ocenu   i   kontrolu.
Strategijski menadžment se može definisati kao proces usmeravanja aktivnosti preduzeća kojim se, na bazi
anticipacije sansi i opasnosti, na jednoj, i jakih i slabih strana preduzeća, na drugoj strani, identifikuju kritični
faktori poslovnog uspeha, te shodno prethodno utvrđenoj strategijskoj viziji, opredeljuje misija i razvojni ciljevi,
kao i pravci, metodi i instrument njihove optimalne realizacije u dinamičnoj poslovnoj sredini.

Sledeće posebnosti čine strategijski menadžment različitim u odnosu na druge tipove menadžmenta.

Prvo,

priroda strategijskog menadžmenta je interdisciplinarna. Ne liči na druge tipove menadžmenta koji u

fokusu imaju specifična područja kao što su, recimo, humani resursi ili operacije.

Drugo,

strategijski menadzment karakterise eksterni fokus, jer naglašava interakciju preduzeća i njegovog

eksternog okruženja.

Treće,

naglašava i interni fokus, jer akcentira značaj interakcije i koordinacije različitih