Grozdanka Gojkov

Visoka škola strukovnih studija za
obrazovanje vaspita

a „Mihailo Palov“

UDK: 371.95

Vršac

ISSN 1820 - 1911, 14 (2008), p. 138-183

DAROVITOST I DOKAZI ZA STVARALA

KU SUPERIORNU

PERFORMANSU: IZAZOVI PORODI

NOM VASPITANJU

- procene koja se zasnivaju na sistemu ekspertske performanse-

_____________________________________________________________________

Rezime: Pedagoška stvarnost uopšte traga za novim i sigurnijim na

inima

istraživanja fenomena, izme

u ostalog, i u oblasti darovitosti. Brojna su neslaganja

metodologa oko mnogih otvorenih pitanja. Ovde

e biti samo potencirana neka od

njih, uglavnom ona koja doti

u pitanje dokaza za stvarala

ku superiornu

performansu, odnosno metodološke mogu

nosti dokazivanja.

Klju

ne re

i: darovitost, stvarala

ka superiorna performansa, vežbanje,

metodologija.

_____________________________________________________________________

K. Anders Erikson, Roj W. Roring i Kirutiga Nandagopal sa univerziteta

iz Floride su sa više istraživa

a na polju darovitosti dugo raspravljali o pitanju da li

postoje empirijski dokazi da podrže razliku izme

u darovitosti i postignutog nivoa

dostignu

a. U tim njihovim diskusijama došli su do opšteg teoretskog sistema koji

utvr

uje nau

ni kriterijum za prihvatljive dokaze superiorne stvarala

ke performanse,

koju bilo koja teorija izuzetne performanse može da objasni i to ispituju

i dokaze za

superiornu stvarala

ku performansu koja, uglavnom, nastaje tek posle dugih perioda

namernog vežbanja koje rezultiraju u kasnijim psihološkim adaptacijama i
kompleksnim kognitivnim mehanizmima. Njihove namere bile su usmerene ka
primeni ovoga sistema da bi se ispitali predloženi dokazi za uro

ene talente. Sa

izuzetkom fiksiranih geneti

kih faktora koji odre

uju veli

inu i visinu tela, kako oni

navode nisu mogli da prona

u dokaze za uro

ene prepreke za postizanje elitnih

dostignu

a kod zdravih pojedinaca.

Izuzetna dostignu

a izuzetnih pojedinaca su se tradicionalno objašnjavala

konceptom uro

enog talenta ili darovitosti. Neki argumenti za uro

eni talenat

proizilaze iz pretpostavke da mnoge ekstremne individualne razlike prkose
objašnjenju kada je re

o poznatim mehanizama za u

enje i razvoj. Kao primer navodi

se da mnogi ljudi misle da objašnjenja koja se zasnivaju na u

enju nikada ne mogu da

objasne razvoj i postignu

e inovativnih nau

nika i uticajnih umetnika. Tako Erikson

et.all. navode ideje u tekstovima Likena (Lykken) (1998) koji je branio ovu ideju
citiraju

i istori

ara Pola Izraela (Paul Israel): „Kada vi vidite [Edisonov] um kako

funkcioniše u njegovim sveskama, pravu gomilu i bogatstvo njegovih ideja, to vas tera
da priznate da postoji nešto što ne može lako da se shvati – nešto što možda nikada
ne

emo mo

i da shvatimo“ (str. 35). On je išao dalje i pretpostavio „Ja mislim da je

srž ovih misterija genetika“. U svom uvodu u Enciklopediju Inteligencije
(Encyclopedia of intelligence - Horwitz) Horvic (1994) opisuje darovite pojedince kao

Rad je u okviru projekta br. 149049 koji finansira Ministarstvo nauke RS

Akademik Grozdanka Gojkov:

DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

ljude koji imaju „izuzetne sposobnosti u nekoj oblasti. Neko govori o darovitim
muzi

arima, darovitim atleti

arima, darovitim lingvistima“ (str. 491). Horvic, ipak,

prime

uje da iako „postoje kolokvijalna i opšta slaganja o tome ko je darovit u bilo

kojoj od ovih oblasti, ima zna

ajnih neslaganja koja se više ti

u tehni

kih definicija

darovitosti i kako ona treba da se meri“ (str. 491)

Eriksonov pristup razvoju ekspertske performanse

Erikson

et.al.

pristupaju ovim pitanjima darovitosti i uro

enog talenta na

nešto druga

iji na

in. Pre nego da stvore nove definicije i globalne teorije, oni nastoje

da primene analiti

ke metode pristupu ekspertske performanse fokusiraju

i se na

empirijske dokaze za stvarala

ku superiornu performansu. S obzirom na to da se ovaj

sistem razlikuje od tradicionalnih izu

avanja darovitosti, ovde

emo ukratko prikazati

njihov pristup razvoju ekspertske performanse. Eriksonona prva istraživanja bila su,
uglavnom, posve

ena izuzetnom pam

enju kao fenomenu darovitih. Tako je Erikson

80-tih godina sa Bil

ejsom (Bill Chase) (Ericsson

et al

., 1980) pokušao da ponovi

jedno starije ispitivanje gde je nekolicina studenata bila u stanju da udvostru

i svoju

performansu na testu kratkoro

nog pam

enja posle nekoliko nedelja vežbanja. Pozvali

su jednog studenta sa koledža (SF) da se obaveže da vežba nekoliko sati nedeljno. Pre
po

etka obuke SF je uspevao da se seti jedino otprilike sedam prikazanih cifara –

tipi

na performansa za studente sa koledža (Miller, 1956). Posle nekoliko stotina sati

vežbanja, on je izuzetno uve

ao ovo svoje postignu

e i mogao je savršeno dobro da

se seti više od 80 prikazanih cifara – ogromno poboljšanje performanse koja odgovara
veli

ini efekta od preko 70 standardnih odstupanja. Ovi veliki efekti obuke na

performanse pam

enja su se

esto ponavljali sa mnogim u

esnicima u mnogim

nezavisnim laboratorijama (videti Wilding & Valentine, 1997, 2006; Ericsson, 2003a).

Tako su autori ovih istraživanja zaklju

ili da su ovo dokazi da pojedinci

mogu da pove

aju svoje preformanse pam

enja putem treniranja (bez ikakvih

promena u njihovom DNK), i da su nivoi preformanse post – obuke zna

ajno

nadmašili nivoe mnogih pojedinaca za koje se u ranijim izu

avanjima (Ericsson,

1985) mislilo da imaju uro

enu superiornu memoriju. Takva otkri

a su ih navela da se

upitaju da li su uro

ena darovitost ili talenti nužni kako bi neki pojedinac dostigao

nivoe veštine pam

enja koje su prvobitno stariji istraživa

i smatrali izuzetnima (npr.

Luria, 1986, prvi put objavljeno 1968). Dalje, istrenirani studenti su pokazali nekoliko
drugih primetnih karakteristika navodno izuzetnih pojedinaca, kao na primer
fleksibilna obnova zapam

enih informacija (videti Ericsson & Chase, 1982). Dalje se

navode i istraživanja i eksperimentalna dokazivanja kodiranja i obnove mehanizama
koji su studenti stekli kao posrednike u superiornoj perfprmansi (Ericsson, 1988,
2004).

Navedeni i drugi nalazi u studijama Eriksona i njegovih saradnika doveli

su ih dotle da su spremni da tvrde da nemaju dovoljno objektivnih dokaza za tvrdnje
da samo neki retki pojedinci mogu da poboljšaju svoje pam

enje zato što poseduju

specifi

ne gene. Kada su ve

e grupe pojedinaca bile obu

avane mnemotehni

kim

strategijama (vezane za one koje koriste obu

avani studenti), performansa pam

enja

ovih u

esnika je zna

ajno pove

ana posle proširenih vežbi (Higbee, 1997). Dalje, u

nedavnoj studiji o skeniranju mozga Magire (Maguire)

et al

. su otkrili da nema

anatomskih razlika izme

u mozgova nekih od vrhunskih svetskih takmi

ara u

pam

enju i odgovaraju

e kontrolne grupe. Primetne razlike u aktivaciji mozga tokom

memorizacije izme

u ovih dvaju grupa mogle bi da se objasne razli

itim strategijama

memorizacije koje su eksperti memorije izjavili da koriste. U nedavnom izveštaju o
istraživanju Vildinga i Valentajna (Wilding and Valentine) (2006) isti

e se zaklju

139

Akademik Grozdanka Gojkov:

DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

iz perspektive darovitosti, iz perspektive ekspertske performanse, ili iz bilo kog
drugog teorijskog sistema. Osim toga, s obzrom na to da je zainteresovan za opšte
postavke za normalne, zdrave pojedince, on nije uklju

ivao dokaze iz populacije sa

pojedincima koji imaju bilo kakav identifikovan i medicinski priznat deficit zbog
defekta na ro

enju, nesre

nih slu

ajeva bolesti i poznatih hromozomskih i drugih

genetskih poreme

aja.Tako je on sa saradnicima prihvatao da

e za pojedince koji

imaju vizuelne (npr. slepilo), slušne (npr. gluvo

a), mobilne (npr. kvadriplegi

ari), ili

druge hendikepe, uklju

uju

i i ošte

enje mozga i sli

ne teške hendikepe, postojati

prepreke koje im ne

e dozvoljavati da se uspešno takmi

e sa zdravim pojedincima u

mnogim oblastima. Centralna stavka u izu

avanju superiorne performanse jeste da li

neki zdravi pojedinci imaju uro

enu prednost koja je potrebna da se dostignu elitni

nivoi performanse.

Erikson i dr . su se u pominjanom tekstu osvrtali na više problema. Za nas

je zna

ajno pitanje više vrsta dokaza o visokoj sposobnosti i visokim nivoima

performanse, kao što su, recimo, anegdotski, subjektivni i indirektni dokazi o
dostignu

ima, i lista kriterijuma za stvarala

ke nau

ne dokaze o visokim

sposobnostima. Takodje zna

ajno pitanje razvoja mnogih vrsta stvarala

ke superiorne

performanse, koju mnogi autori ozna

avaju kao „ekspertsku performansu“, kako ova

udovoljava kriterijumima i kako je njihovo sticanje povezano sa posebnim vrstama
aktivnosti vežbanja. Isti se autori osvr

u i na pitanje kako specifi

ne vrste aktivnosti

za vežbanje– kvantitativno razli

ite od pukog nastavljenog iskustva u nekoj oblasti–

vode do promena u psihološkim i kognitivnim karakteristikama, kao i njihovo kriti

ispitivanje razli

itih vrsta objavljenih dokaza za uro

ene geneti

ke obdarenosti koje su

bile utvrdjene, uklju

uju

i istraživanja o inteligenciji i kreativnosti. U svojim su se

radovima ovi autori sukobljavali sa brojnim kritikama protiv pristupa ekspertske
performanse od strane nekih teorija darovitosti (Gagne, 2005; Subotnik & Jarvin,
2005; Simonton, 2005; Sternberg, 1996; Von Karolyi & Winner, 2005) kao i nekim
komentatorima

lanaka Hova

et al.

Utisak je da bi se dobro bilo zadržati na kriti

kom ispitivanju karakteristika

dokaza koji se nailaze kao podrška tvrdnje o geniju, elitnom dostignu

u, i visokim

nivoima performanse, to jest dokaza koje teorije o visokoj sposobnosti moraju da
objasne. Erikson et.all. imaju cilj da utvrde pouzdan kriterijum za dokaze koji bi

inili

osnov budu

e nauke o izuzetnoj performansi i/ili darovitosti. Zato analiziraju brojna

istraživanja i zaklju

ke od društvevnog prosudjivanja do stvaral

ke superiorne

performanse.

Mnogi od tradicionalnih dokaza citiranih kao podrška genijalnim ili

izuzetnim sposobnostima zasnivaju se na identifikaciji izuzetnih postignu

a, kao i na

otkri

u novog fenomena, na razvoju nove teorije, na pisanju klasi

nih knjiga, na

komponovanju inovativnih simfonija, i na izvo

enju neverovatnih umetni

kih izvedbi

u javnosti. za superiornu performansu u nauci ima više problema i uglova
posmatranja, ipak se definicija izuzetnog postignu

a zasniva na društvenim

kriterijumima, kao što je mišljenje eksperata (npr. moderni nau

nici) ili opšta javnost.

Prvo, mnogi kreativni proizvodi se smatraju izvanrednim dostignu

ima ako

se zasnivaju na društvenim procenama neke elitne grupe ljudi u datom trenutku u
istoriji, ma kiliko da su, ove procene suštinski subjektivne i mogu da se promene
tokom istorije (Csikszentmihalyi, 1999). Na primer, mnogi poznati i umetni

proizvodi koji se danas smatraju izuzetnim, prvobitno su bili ignorisani, kao na primer
Bahove muzi

ke kompozicije (Ferguson, 1935) i Mendelov rad na genetici (Hartwell

et al.

, 2004). Sli

no tome, nauka i umetnost imaju duga

ku istoriju naposletku

odba

enih radova i ideja koje su u nekom datom trenutku smatrani izuzetnima.

Današnji kriti

ari i žiri za dodeljivanje nagrada mogu da neki rad ocene izuzetnim, ali

141

Akademik Grozdanka Gojkov:

DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

ne postoji garancija da

e takav rad da se smatra izuzetnim u budu

nosti. Drugi

problem je taj što su jedinstvene inovacije izvedene u nekom društvenom kontekstu.

Veoma je teško, ako ne i nemogu

e, da se napravi razlika izme

u jedinstvenosti

okolnosti

u kojima je ro

ena ideja ili proizvod od bilo kakve jedinstvene

sposobnosti

neke osobe koja proizvodi neku novu ideju ili proizvod.

Tako postoje

dokazi iz sveta nauke da se do mnogih otkri

a došlo nezavisno od strane dva, tri, ili

ak više nau

nika u otprilike isto vreme (Simonton, 1984). Ova „višestruka otkri

a“

prema Eriksonu potvrda su zna

aja da se ima pristup pravom znanju.

injenica da su

nau

nici i umetnici društveno ugra

eni i što na njih uti

u mnogi zajedni

ki faktori je

neke nau

nike odvela

ak i do toga da pripišu književna dela kontekstu pojedinaca

koji me

usobno uti

u jedni na druge (Stillman, 1991) pre nego jednom jedinom

autoru i pripisuju otkri

e zeitgeistu pre nego nekim jedinstvenim karakteristikama,

kao što je uro

eni talenat (Stein, 1991).

Time što se oslanjaju na društvena prosu

ivanja, savremeni nau

nici ne

mogu da znaju niti koja

e dostignu

a pojedinaca pasti u zaborav niti da li bi odre

eni

pojedinac bio sposoban da smisli kreativni proizvod u nekom druga

ijem društvenom

kontekstu. Ali društveni kriterijumi imaju,

ak, i ve

e osnovne probleme. Tako Erison

et. all. smatraju da su istraživanja dokazala nekoliko efekata koji dovode u pitanje
validnost bilo kog pristupa koji se zasniva na subjektivnom procenjivanju. Tako oni
nastoje da pokažu kako su

ak i sami eksperti sistemati

no neuravnoteženi ili

nepouzdani u njihovom prosu

ivanju autenti

ne superiornosti neke performanse, i

postoji briga da li ova prosu

ivanja mogu precizno da odraze objektivnu superiornost

koja može da se pouzdano oceni, nezavisno od istorijskog konteksta.

Tako pomemenuti autori kao prvi problem u identifikovanju izuzetnih

postignu

a, koja bi mogla da se pripišu darovitima, vide u problemu društvenih

kriterijuma za ekspertizu. Smatra se da je ovo pitanje dosta sli

no sa ranije ve

postavljanim problemom u istraživanju ekspertske performanse, a koje se , takodje,
odnosilo na pitanje: kako može nau

nik da identifikuje one koje imaju izvanredna

ume

a? Mnogi od ranih prou

avanja ekspertize su se oslanjala na nominacije kolega

poznatih eksperata – zasnivale su svoj kriterijum na društvenim prosu

ivanjima skoro

na isti na

in kao što je prethodno navedeno. Jednostavno se podrazumevalo da

eksperti koje su predložili pojedinci sa velikim poslovnim iskustvom pokazati

pouzdane superiorne performanse

u doti

nim oblastima. Bilo kako, kada je

performansa doti

nih „eksperata“ kasnije merena sa reprezentativnim zadacima iz

njihovih oblasti,

esto nisu bili bolji od neke osobe sa manje iskustva. Kao primer

Erikson i et.al. navode psihoterapeute sa velikim iskustvom koji nisu uspešniji u
svojim tretmanima nasumice odabranih pacijenata od terapeuta novajlija Dawes,
1994). Istraživanja o donošenju odluka(Camerer & Johnson, 1991; Shanteau &
Steward, 1992) pokazuju da odluke eksperata i njihove prognoze, kao, na primer,
finansijski saveti o insvestiranju na berzi, nisu nužno superiornije od onih koje daju
po

etnici u tome. Eksperti degustatori vina nisu mnogo bolji u opažajnom

diskriminisanju i opisivanju vina od ljudi koji redovno piju vino pod uslovima slepog
testa kada je identitet vina nepoznat (Gawel, 1997, Valentine

et al

., 2000). Erikson

veruje da kada je Sternberg (1996) argumentovao da „mnogo više prakse [za u

itelja]

koja nije ve

ini od nas ostavila nešto mnogo više od uobi

ajene koju imaju u

itelji“

(str. 351), njemu je na um bila ova vrsta profesionalnog iskustva. Sli

no tome,

istraživanja su dokazala da pojedinci sa velikim iskustvom nemaju superiornije
performanse u pore

enju sa onima sa mnogo manje iskustva u mnogim drugim

oblastima ekspertize (Ericsson & Lehmann, 1996; Ericsson, 2004). Postoje,

ak, i

primeri vrsta performanse, kao što je dijagnoza tona srca i x-zraka od strane lekara
(Ericsson, 2004) i auditivnih evaluacija (Bernard & Chi, 1993)

ija se preciznost ili

142

Akademik Grozdanka Gojkov:

DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

oblasti. Erikson et.al. smatraju da dokazi za stvarala

ku superiornu performansu na

reprezentativnim zadacima

ine osnov za nauku o elitnom dostignu

u. Dakle, smatraju

da se reprezentativnim zadacima koji se odnose na superiornu performansu mogu
identifikovati elitna postignu

Erikson i Smit (1991) su predložili jedan „pristup ekspertskoj

performansi“. Pristup definiše „ekspertsku performansu“ kao

stvarala

ko superiornu

performansu

, i daje argumente da nau

no prou

avanje performanse eksperata zahteva

identifikaciju stvarala

kog fenomena tako što

e se odrediti standardizovani

reprezentativni zadaci, koji mogu da obuhvate ovu superiornu performansu

. Sa

razvojem takvih zadataka, veština može dalje da se analizira koriste

i eksperimentalne

metode u laboratoriji. Iz nekih oblasti, kao ve

ina individualnih sportova, takvi zadaci

su lako uo

ljivi zato što je cilj merenja performanse nekog atleti

ara sastavni deo

pravednih takmi

enja, kao i u vremenu da se pre

e staza od 100 metara... U drugim

oblastima dva takmi

ara mogu da se suo

e jedan sa drugim u me

evima koji odre

uju

ko je bolji i koji rezultiraju relativnim merenjem igre, kao što je tenis, ma

evanje ili

šah. Mogu

e je dodati rezultate sa me

eva kako bi se utvrdila skala, kao što je

prvobitno bilo u šahu (Elo, 1978), i kako se u skorije vreme proširilo i na druge
oblasti, kao na primer tenis. Ipak, skoro da je nemogu

e da se iz rezultata me

eva

identifikuju mehanizmi koji posreduju superiornoj performansi vrhunskih takmi

ara.

Dve šahovske igre ili dva teniska me

a prakti

no se nikada ne

e odigrati na isti na

in i

stoga može biti nemogu

e da se uporede razli

ita ponašanja pojedinaca. Izvo

moraju da se prikažu sa istim nizom situacija da bi se objektivno ocenile njihove
reakcije.

Kada je de Grut (de Groot) (1978) zapo

eo svoje izu

avanje šahista prve

klase, on je tražio zadatke koji bi mogli da se prikažu šahistima sa sposobnostima
razli

itih nivoa. Njegov argument je bio da suština pobe

ivanja u šahovskim igrama

jeste da se neprestalno biraju dobri potezi za pozicije koje se nalaze tokom šahovskih
igrara. Stoga je on izabrao izaziva

ke šahovske pozicije iz igara izme

u šahovskih

majstora i predstavio iste šahovske pozicije i svetskim šahovskim šampionima i
obi

nim klubskim šahistima, i zamolio ih je da razmišljaju naglas dok biraju najbolji

potez. On je uvideo da su bolji šahisti odabrali bolje šahovske poteze i u slede

ispitivanjima sa širom populacijom šahovskih igra

a uvideo je da su testovi izbora

poteza za preselekcionirane šahovske pozicije odli

ni predskaziva

i performanse

turnira i gore prikazanih šahovskih procena (Ericsson

et al

., 2000,: van der Maas &

Wagenmakers, 2005). Erikson je, takodje, naveo da su drugi istraživa

i, korste

metodu osvajanja reprezentativnih situacija kada se eksperti odlikuju, bilo mogu

e da

se napravi nacrt laboratorijskih zadataka koji obuhvataju iste mehanizme kao i one
koji posreduju u kompetitivnoj i profesionalnoj performansi nekih oblasti. Tako on
navodi primer u kome je lekarima predstavljen isti niz opisa pacijenata i trebalo je da
naprave medicinsku dijagnozu za svaki opis, fudbalerima su prikazani kratki snimci
aktuenih fudbalskih me

eva sa neo

ekivanim krajem i trebalo je da predvide otprilike

kakve akcije

e da preduzme fudbaler kod koga je lopta, a daktilografima je dat isti

nepoznati tekst i zatraženo je da prekucaju što je više mogu

e teksta u vremenu od tri

minuta. Saznalo se da ova vrsta reprezentativnih zadataka obuhvata ekspertizu u
medicini (Ericsson, 1996, 2004), u bolni

koj nezi (Ericsson

et al.

, 2007), sportovima

(Ericsson, 2003b,c), simultanom prevo

enju jezika (Ericsson, 2000/2001), muzici