PODZAKONSKI AKTI
- P
odzakonski pravni akti nazivaju se DRŽAVNI PRAVNI AKTI ( Opšti ), niži od
zakona
koji donose izvršno-politički , upravni i
lokalni organi samouprave.
- Drugačije možemo reći da podzakonski akt donose DRŽAVNI ORGANI koji su niži od Zakona ( misli se na podzakonske akte ).
- Oni potiču iz zakona, donose ih prvenstveno izvršni i upravni organi, donose se sa ciljem primene zakona.
- Slabije su snage od Zakon a i Ustava i donose se radi primene Zakona.
Koji su to podzakonski akti:
UREDBE: - Kao najviši podzakonski akt
. Donose ih organi izvršne vlasti. Njima se regulišu osnovna pitanja od značaja za
funkcionisanje, izvršenje i primenu Zakona.
ODLUKA: - Donose razni organi
među kojima je Parlament, Vlada,Ministarstva. Ona određuje organizovanje i rad Opštinskih
skupština i njenih izvršenih organa.
PRAVILNIK – Predstavlja zajednički naziv za mnogobrojne akte
državmnih i nedržavnih organa.
( Npr. Pravilnik o načelima organizacije vatrogasnih jedinica i dr. ).
NAREDBA: - Reguliše pojedinačnu situaciju na opšti način. S
va podzakonska akta moraju biti usklađena sa Ustavom i Zakonom.
OPŠTI AKTI DRUŠTVENIH ORGANIZACIJA
Opšti akti koje donose razn e društvene organizacije ( privredna preduzeća, trgovačka društva, zdravstv eno – prosvetne, kulturne
sportske i druge organizacije i udruženja.). Nazivaju se opšti akti. Društvena organizacija je nedržavna,društvena i autonomno
pravo tih organizacija.
- Svaka od ovih organizacija ima svoja pravila i putem tih pravila se konstituiše kao pravno lice i organizacija.
STATUT:
- je njihov opšti akt, a takođe i temeljni. To je "Ustav" jedne organizacije. Donošenjem statuta regulišu se ( ciljevi, sedište,
naziv organizacije, sastav, obaveze i ovlašćenja njenih članova itd. ).
Osim Statuta društvene organizacije donose i druge pravne akte koji su im potrebni za funkcionisanje ( Pravilnik o radu, Poslovnnike
o radu organa ).
OBIČAJNO PRAVO
Običajno pravo je jedan specifičan skup opštih pravnih normi koji predstavljaju izvor prava u odnosu na individualno pravne akte.
Opšte norme običajnog prava nastaju više ili manje, spontano, neorganizovano,dugotrjnim ponavljanjem ponašanja.
- Ponekad se običaji zapisuju u Zbornicima običajnog prava, da bi ih na kraju društva prihvatila i dala im svoju sudsku i upravnu
zaštitu.
- U početcima državno-pravnog poretka u evropskom ranom srednjem veku, Običajno pravo bilo je glavna vrsta opštih pravnih normi
ili formalnih izvora prava.
- U početku modernog doba i građani i monari sumnjičavo gledaju na običajno pravo, pa su ga brzo potiskivali i zamenjivali ( pisanim
pravnim aktima, zakonima, Uredbama, Statutima i dr. ).
Međutim, običajno pravo se ipak zadržava u većoj meri u dvema granama modernog prava.
PRVO
je međunarodno javno pravo i zasnivalo se na dogovorima suverenih država sa često suprostavljenim interesima.
DRUGO
i u modernom trgovačkom pravu, unutrašnjem i međunarodnom, privrednici još uvek stvaraju svoja običajna pravila sa
kojima se sigurnije i brže obavlja finansijski i robni promet.
- Države se ne protive takvom
"autonomnom trgovačkom pravu".
- Pojedinačni pravni akti –
POJAM POJEDINAČNOG PRAVNOG AKTA
Pojedinačni pravni akt je onaj pravni akt koji stvara ili sadrži pojedinačnu normu, bilo u celini ili delimično.
Pojedinačni pravni akti su: ( pisani tekstovi, usmeni iskazi koji sadrže individualne pravne norme).
U pravnoj teoriji postoji podela na:
- Potpuni pojedinačni pravni akt
- Nepotpuni pojedinačni pravni akt
PRVI:
Stvaraju pojedinačnu dispozicciju i sankciju.
DRUGI:
Stvaraju samo pojedinačnu dispoziciju ili sankciju.
Osnovna podela pojedinih pravnih akata po mišljenju ( Marijana Pavčnika ) je na:
- Pravne akte organa vlasti,
- Pravne akte koji ne pripadaju organima vlasti.
- VRSTE POJEDINIH PRAVNIH AKATA -
l. UKAZ
U K A Z
2. SUDSKA PRESUDA
3. UPRAVNO REŠENJE
4. PRAVNI POSAO
Ukaz je pravni akt kojim šef države odlučuje o poslovima iz svog delokruga rada:
- promoviše zakone,
- postavlja diplomate,
- daje pomilovanja,
- dodeljuje ordenje,
- unapređuje generale itd.
To je akt visoke pravne snage, ali nije opšti pravni akt, već sadrži pravnu normu za konkretan odnos – slučaj.
SUDSKA PRESUDA
Presuda je glavna vrsta sudskog akta kojim se, uvek na temelju Zakona ili drugih opštih akata, rešava jedan sudski spor i određuju
sankcije u:
- Krivičnom,
- Građanskom,
- Trgovačkom,
- Upravno sudskom ili
- drugom sudskom postupku.
Sudska presuda je individualni pravni akt koji utvrđuje da li je tuženi učinio delikt za koji je tužen, ako ga je učinio, kakva je krivica i
kako treba biti sankcionisan.
- Presudom se usvaja ili neusvaja tužba. Ako se tužba usvaja, presuda je osuđujuća.
- Ako se tužba odbija onda tuženi nije odgovoran za delikt koji mu se pripisuje.
Presuda se proglašava usmeno, a strankama dostavlja u pismenoj formi. Presuda ( u kontinentalno evropskim pravima je uvek
pojedinačni pravi akt.).
- Za razliku u (Angloameričkom) pravu neke presude stiču i svojstvo opštih pravnih akata. Takve presude se nazivaju
sudski
precedenti
i njih stvaraju u Engleskoj, SAD, Kanadi i dr.
*
Precedenti
nastaju u jednom sudskom sporu ( individualnom ), a zatim su svi sudovi
dužni da ponavljaju tu sudsku odluku u
svakom budućem istovrsnom sporu.
U Kontinentalno evropskom pravu koje nema (sudske precedente ) postoji nešto slično. To su
"ogledne"
sudske presude koje nisu
obavezujuće za niže sudove ali su ipak poštovane i ponavljane od navedenih sudova.
UPRAVNO REŠENJE
Upravno rešenje je vrsta pravnog akta kojim državni organi ( upravni ) ili nedržavni organi odlučuju na osnovu Zakona i drugih opštih
akata, o individualnim stvarima iz njihovog delokruga rada.
Rešenja su individualne odluke nedržavnih javnopravnih organizacija, preduzeća i ustanova kojim se reguliše:
- Raspored radnika na pojedina radna mesta,
- Određuje vreme godišnjih odmora,
- Izriče disciplinska kazna zbog povrede radne discipline i dr.
Donosi se u Zakonom propisanom roku i upravnom postupku.
AKTIVNO I RETROAKTIVNO VAŽENJE PRAVNOG AKTA
Pod aktivnim važenjem pravne norme podrazumeva se njeno delovanje koje je aktuelno i koje ide prema budućnosti.
Suprotno aktivnom, retro-aktivno delovanje pravne norme ide prema prošlosti. Važenje je svojstvo norme da aktuelno obavezuje, a to
znači da je stupila na snagu i da su njeni adresanti dužni da se ponašaju prema njoj.
Veliki udeo u klasifikaciji izvora prava, ima francuz ( FRANSOA ŽENIJE ) koji je uveo plurolističku teoriju izvora prava.
Kasnije ( ŽAN KARBONIJE ) razlikuje osnovne ( DE JURE ) i dopunske ( DE FAKTO) izraze prava.
* (A.ROS ) deli izvore prava na potpuno objektivizirane, autoritativne formulacije ( Zakonodavstvo ), delimično objektivizirane (
običaj i sudski proces ) i neobjektivizirane ( a to je razum ).
* U Angloameričkoj literaturi pod izvorima prava podrazumevaju se i izvori saznanja o pravu.
Kod nas postoji i podela izvora prava na: državne; nedržavne (autonomne ), i mešovite.
MATERIJALNI IZVOR PRAVA
Materijalnom izvoru prava daju se često različita značenja i mnoga teorijska stanovišta.
PRVO: stanovište daže da materijalni izvor prava predstavlja svojevrstan "UZROK koji izaziva stvaranje prava",
DRUGO: stanovište kompleksnije je od prvog i kaže da materijalni izvor prava predstavlja snažna socijalna komponenta.
Uzrok postanka prava može biti "Fizička" ili "duhovna" komponenta.
Negde je uzrok nastanka prava "volja božija"; "Priroda", "Ljudski razum".
U Nemačkoj istorijsko-pravnoj školi izvor prava je "Narodni duh".
U svakom slučaju materijalni izvor prava predstavlja presudni fakator na čijem je temelju jedno pravo takvo kakvo jeste.
FORMALNI IZVOR PRAVA
Formalni izvor prava čine oblici formiranja pravnih normi, tj. postupci i načini kojima se norme uključuju u pravno postojanje –
važenje.
Pravno je relevantna podela formalnih izvora prava na: anglosaksonski i evro-kontinentalni, tip.
Pvi potiče uglavnom u zemljama engleskog govornog područja, a drugi u ostalim zemljama, drugog govornog područja.
U prvim sistemima, izvori prava imaju uporednu vrednost i tu je ustanovljeno pravo poznato kao "ZAKON PRECEDENTA".
Pored opšteg prava englesko pravo sadrži još i pisano pravo, sistem pravičnog prava , a prema nekim mišljenjima i Kanonsko pravo.
U kontinent. tipu prava formalni izvori predstavljaju opšte pravne norme kao pravila o ponašanju jedne celine.
Pravni izvori izazivaju važne društvene posledice (voluntarizam, proizvoljnost, tiraniju) ostvarujući pravne vrednosti kao što su (
sigurnost i jednakost ). Njihova civilizacijska svrha je garantovanje individualnih sloboda i pravne sigurnosti građana.
POJAM NORME
Sam izraz norma u grčkom se javlja u dvojakom obliku: kao KANON ( znači pravilo, propis) i kao NOMOS ( odredba, običajno
pravilo, zakon, propis). Značaj normi za jednu zajednicu je davno uočen.
GRČKI SAFISTI ( putujući učitelji), a naročito PROTAGORA pitajući se šta omogućava nastanak i održavanje jednog društva, kaže
da je to (NOMOS – pravilo ), Zakon, ustanova, norma i td.
ARISTOTEL je naglašavao da se čovek kao biće identifikuje tako što je u stanju da stvara državu, pravilo, Zakon, norme i dr, i da
time reguliše ponašanje u zajednici. Kasnije je rečeno da između normi i vrednosti kao duhovnih tvorevina postoji povezanost.
Norme su konkretnije, one su promenljive i podložne su konkretnom spletu uslova.
DRUŠTVENA NORMA
Društvene norme kao pravilo ponašanja, delanja i vrednovanja nazivaju se još i propisi konvencije, standardi, smernice, izvori i sl.
DRUŠTVENE NORME su zahtevi ili iskazi o trebanju pomoću kojih se usmerava ljudska delatnost, a ujedno im preti sankcija ako
ne postupe prema zahtevu. Društvenim normama se žele postići ciljevi i vrednosti gde se adresanti moraju ponašati u skladu sa
propisanim normama u suprotnom se podleže sankcijama.
(HOBS) – kaže da društvena norma treba da je "saglasna" sa stvarnošću i da propisuje samo ono što je moguće sa stanovišta društva i
čoveka.
Ukoliko se radi o uređenom skupu drupštvenih normi i ponašanja, onda to čini NORMATIVNI POREDAK.
Norme su sredstava koja služe čoveku, one imaju zadatak da utiču na ponašanje ljudi i usmeravaju ili uređuju društvene odnose.
One se sastoje iz dva bitna elementa:
dispozicije i sankcije.
Prva predstavlja zahtev po kojima se adresanti moraju ponašati.
Sankcija
predstavlja sredstvo društvene kontrole kojima se utiče na ljude da primenjuju i poštuju norme.
Društvene norme razlikuju se od prirodnih zakona, različita je od prirodih zakona, one otkrivaju ljudski duh i otkriva šta se dešava po
opštim prirodnim zakonima.
Medjutim, društvena norma neopisuje ono šta treba da bude. One nastaju spontano ili ih stvara neorganizovano društvo, ili svesna
društvena organizacija, među kojima i država. S obzirom da postoje različite norme u društvu, treba razlikovati termin
pravila
u
društvu od
društvenih normi.
Pored društvenih postoje i tehnička pravila koja su uspešna, ako se zasnivaju na pouzdanim i
povremenim naučnim saznanjima. S obzirom na to da se kod tehničke norme ne radi samo o odnosu prema prirodi, i o odnosu među
ljudima.
POJAM PRAVNE NORME
Koji je razlog interesovanja za pojan pravne norme. PRVO to treba tražiti na strani nauke, u razvoju društvenih nauka, ali i
usmerenosti političke vlasti. DRUGO u pravnoj normi stiču se u jedinstvu sve dimenzije pravne pojave.
Da bi se objasnio pojam pravne norme nužno je otkriti njenu strukturalnu i funkcionalnu vezu s pravnim odnosom i pravim
vrednostima i ciljevima ( kojima služi, a koji je uslovljavaju). Ona pripada pojavi društvenih normi.
Pravna norma predstavlja posebnu vrstu društvenih normi. ( A. ROS ) kaže da pojam pravne norme u teoriji prava mora da bude
upotrebljiv i delotvoran.
U pravnoj teoriji ONA je, ili se označava kao najsitniji "i" samostalno biće, "atom prava" što znači da se dalje "ne može" deliti.
Prema objektu pravne norme, ona se javlja kao regulator intersubjektivnih odnosa i društvenog uticaja, često se u litereturi bitno
obeležje pravne norme izvodi iz subjekta koji postavlja norme. Postoje dva osnovna stvaraoca pravnih normi, s jedne strane
društvo, a s druge država. Saglasno tome razlikuju se: Socijološke, i Etatističke norme
PRVE su rezultat društvenih zakonitosti. DRUGE su rezultat ideoloških stavova koje država nosi u pozitivo-pravni poredak.
U teoriji prava pravni karakter norme vezuje se i za pripadanje određenom pravnom sistemu ili pravnom poretku.
Dakle, pravna norma je obavezno pravilo, zapovest o ponašanju u društvu, a garantovana društvenim autoritetom.
Pravna norma kao zapovest ovlašćenog subjekta izražena je kroz jezičko-logičku tvorevinu, od koje se stiče SPONA – TREBA.
Pravna norma kao zapovest upućena je razumu i slobodnoj volji čoveka, ona iznuđuje poslušnost.
Iznudu država vrši silom kao tehničkom pomoću i ona je pravno korisna i ona je monopol jedne vlasti.
U određivanje pravne norme kao ZAPOVEST o ponašanju pravnih subjekata i prinudnoj naredbi koju sankc. država moramo imati
u vidu da pravne norme zavise od mnoštva moralnih i materijalnih faktora., kao i sociol. ideol. i istorijskih,
Na osnovu svega dolazimo do tri osnovna shvatanja pojma pravne norme: PRVO – pravo i moral čine jedinstvo. DRUGO – polazi
od potpunog odvajanja prava od morala i da se uopšte ne dodiruju. TREĆE – nalazi se negde između njih postoji odnos relativne
suprotnosti. Ovo gledište kaže da je moral kritičko merilo za pravo.
DAKLE: Pravne norme su zapovesti o ponašanju subjekata, garantovane državom, tj. sankcionisane u krajnjoj liniji fizičkom
prinudom – SILOM.
STRUKTURA PRAVNE NORME
O strukturi pravne norme se govori krajem 19.veka i početkom 20.-tog veka. Tada se shvata da pravna norma ima 2 elementa. To se
izražava sudom, tj. ako se norma norma prekrši mora se izvršiti sankcija. Ovo je zastupao (Hans Kelzen ). Ovo shvatanje ni dan-danas
nije izgubilo svoje pristalice. Kao reakcija na ovo kaže se da pravna norma ima 3 elementa:
- hipotezu ( može biti dvojaka) ; dispoziciju, i sankciju
međutim nedovoljno govori o svim bitnim elementima norme.
0. Hipoteza dispozicije
1. Hipoteza sankcije
1. Hipoteza dispozicije je onaj deo norme koji određuje činjenice, ili okolnosti čijim postojanjem je uslovljen zahtev, obaveza
ponašanja. Dakle, ona je neophodan elemenat svake pravne norme (Npr. ako se u penziju ide sa 40 godina radnog staža, ili
starosnu 70 godina života, onda je naveden uslov za primenu dispozicije.
2. Dispozicija je centralni i bitni deo pravne norme. Ona sadrži zapovest kojom se od obavezujućeg subjekta traži da prema
ovlašćenom subjektu izvrši svoju obavezu, da se ponaša prema dispoziciji.
Postoje i alternativne dispozicije daje daju slobodu subjektu adresatu da bira jednu od predviđenih alternativa, ali samo u okvirima
ponuđenih. Dispozitivne ili zamenlive dispozicije dozvoljavaju subjektima da svoje odnose urede drugačije od predloženog, da istu
zamene drugom ili da sami stvore dispoziciju. Ukoliko se to ne učini primenjuje se dispozitivna dispozicija.
3. Sankcija u odnosu na dispoziciju predstavlja alternativno ili sekundarno sredstvo – PRAVILO o ponašanju pravnih subjekata. Ona
je usmerena prema delikventu, počiniocu prekršaja i prema državnom organu koji ukoliko je to potrebno treba da izvrši i prinudnu
meru u odnosu na delikventa.
4. Hipoteza sankcije – to je pretpostavka sankcije i čni deo pravne norme. Delikt je prekršaj ( to je suprotno ponašanje od onog koje
zahteva dispozicija ). On je negacija dispozicije, otuda – sankcije.
KLASIFIKACIJA PRAVNIH NORMI
Od koga potiču, kome su upućene, šta sadrže, kakvi su zahtevi, tj. stepen određenosti, kakav je karakter zapovesti pravne norme, klasifikuju se:
1. Na obim subjekata na koje se norma primenjuje. One mogu biti ( opšte, posebne i pojedinačne). Opšte su ako se odnose na neodrešen broj
lica. Posebne su ako se odnose na jedan poseban krug subjekata. Pojedinačne su ako se odnose na određenog subjekta – pojedinca.
2. Ispunjenost ulova za primenu pravne norme Mogu biti bezulsovne i uslovne.
Prve se odnose na određenu situac. stanje događaj ( krađa, ubistvo, kleveta, šteta). Uslovne predviđaju jedan ili više uslova da bi se dispozicija
primenila.
3. Određenost – neodređenost slučajeva na koje se pravna norma odnosi. S obzirom na broj slučajeva dele se na:
- Epstiaktne ( neodređen broj slučaja )
- Konkretne ( odnose se na jedan konkretan slučaj )
Moguće su kombinacije četiri osobina pravnih ormi ( opštost, apstraktnost,pojedinačnost, konkretnost).
4. Intenzitet pravne snage, pravne norme
