Skripta finansije 2013 I kol

Poslovne finansije se mogu i iz čisto pragmatičnih razloga podeliti na:

poslovne finansije kao

akademsku disciplinu

. i

poslovne finansije kao

upravljački koncept

Tri jezgra poslovnih finansija

•

finansijsko upravljanje,

•

investiranje i analiza rizika

•

finansijska tržišta i institucije.

Finansije kao upravljački koncept



finansijsko okruženje,



finansijske instrumente i



upravljanje finansijama.

Finansijsko okru

ženje

obuhvata one ekonomske, političke, pravne, etičke, socijalne i druge faktore

(uslove) koji određuju ambijent u kome finansijske institucije i organizacije funkcionišu. Pod njim se
podrazumevaju finansijska tržišta, na kojima zajmodavac i investitor obezbeđuju novac za poslovanje firme,
kao i tržišta roba i usluga na kojima se nabavljaju neophodni resursi ali i prodaju njihovi proizvodi i usluge.
Finansijsko okruženje uključuje i poresko okruženje koje određuje raspodelu prihoda na različite državne
institucije i organizacije i kasniju preraspodelu na ostale učesnike.
2.

Finansijski instrumenti

su pravni ugovori koji daju njihovim vlasnicima (investitorima) pravo na

učešće u rezultatima poslovanja preduzeća. Oni obuhvataju ugovore o bankarskom zajmu, prenosive hartije
od vrednosti, kao što su akcije i obveznice. Finansijski profesionalci imaju aktivne uloge u kreiranju
finansijskih instrumenata, uključujući investicione zakone koji pomažu poslovanju preduzeća kroz emisiju i
ulaganje hartija od vrednosti. Značaj poznavanja i izučavanja finansijskih instrumenata sadržan je u saznanju
kako i zašto (ili zašto ne) oni mogu da povećaju vrednost za preduzeće i za akcionare.
3.

Finansijski menadžer

je odgovoran za novčana sredstva koja ulaze u preduzeće, koriste se u njemu,

kao i novčana sredstva koja iz njega izlaze. Shodno tome, finansijski menadžer mora detaljno da poznaje
kretanje tokova novca u preduzeću i mora da obezbedi da se taj novac koristi na najbolji način, i u skladu sa
poslovnim ciljevima preduzeća.

Odnos finansijske i ostalih funkcija u preduzeću
Polazeći   od   međusobne   uslovljenosti   i   povezanosti
finansijske   i   drugih   funkcija,   kao   i   od   toga   da   je
finansiranje bitan uslov za ostvarivanje zadataka drugih
funkcija, a da, s druge strane, finansiranje nije samo sebi
cilj,   odnosi   finansijske   i   drugih   funkcija   moraju   se
posmatrati kao odnosi između aktivnosti koje su važne
za   ostvarivanje   zadataka   preduzeća,   jer   predstavljaju
sastavne delove poslovnog procesa, slika 1.6.

Odnos finansijske funkcije i prodaje
Saradnja   finansijske   funkcije   i   prodaje   počinje
planiranjem   sredstava   za   finansiranje   zaliha   gotovih
proizvoda   i   finansiranje   potraživanja   od   kupaca   i
potraživanja   po   robnim   i   potrošačkim   kreditima.   Ova
saradnja je značajna kako prilikom donošenja godišnjih
planova   poslovanja   i   proračuna   potrebnih   obrtnih   sredstava,   tako   i   prilikom   tekućeg   obezbeđenja
odgovarajućih sredstava za finansiranje prodaje; na primer, za finansiranje prodatih proizvoda prometnim
organizacijama na osnovu sporazuma o zajedničkoj saradnji, putem udruživanja sredstava itd.
Drugo značajno područje saradnje finansijske funkcije i prodaje odnosi se na praćenje naplate potraživanja
za prodate proizvode, robu i usluge. U tu svrhu prodaja treba da dostavi finansijskoj službi izvod iz ugovora
zaključenih sa kupcima, s podacima o uslovima plaćanja, veličini popusta na cenu koji se odobrava u
momentu prodaje ili naknadno, veličini učešća u zajedničkom prihodu, rokovima i načinu plaćanja, odnosno
obezbeđenju plaćanja, troškovima transporta itd.
Na   osnovu   navedenih   podataka   finansijska   služba   prati   naplatu   potraživanja   od   kupaca,   raspoređuje
naplaćene iznose po osnovu zajedničkog proizvoda, odnosno zajedničkog prihoda, prati ostvarivanje uslova
za odobravanje naknadnih popusta u vezi s prodajom proizvoda, odnosno robe, ili prodaji daje odgovarajuće
informacije na osnovu kojih prodaja odobrava te popuste.
Obim neposredne saradnje finansijske funkcije i prodaje u vezi sa naplatom potraživanja od kupaca zavisi od

closed force

Skripta finansije 2013 I kol

toga na koji način finansijska služba dobija informacije o nastanku dužničko-poverilačkog odnosa po osnovu
prodatih proizvoda i izvršenih usluga. Naime, ove informacije ona može obezbeđivati direktno iz faktura,
odnosno otpremnica, koje se dostavljaju knjigovodstvu na knjiženje preko finansijske službe, a može ih
dobijati na osnovu dnevnih izveštaja prodaje (na primer: fakturna služba dostavlja finansijskoj službi izveštaj
sa odgovarajućim podacima o kupcu, broju i datumu fakture, fakturnom iznosu i datumu nastanka dužničko-
poverilačkog   odnosa,   a   fakture   sa   otpremnicom   knjigovodstvu   na   knjiženje,   ili   arhivi   knjigovodstva   za
odlaganje, ako su ispostavljene na računaru i istovremeno u računar uneti podaci za robno ili finansijsko
knjigovodstvo).
Saradnja   finansijske   funkcije   i   prodaje   ostvaruje   se   i   na   području   informisanja   prodaje   o   iznosima
potraživanja od kupaca koji nisu naplaćeni, odnosno obezbeđeni u zakonskom roku, zatim o razlikama u
stanju potraživanja od kupaca, a naročito ako te razlike potiču iz osnova nerešenih reklamacija na cenu ili
druge uslove prodaje (kvalitet, oštećenje u transportu i sl.), zatim ako potiču iz nepravedno obustavljenog
popusta na prodaji. Naime, finansijska funkcija ne može da interveniše kruto i šablonski u vezi sa naplatom
spornih iznosa već, po pravilu, to čini u saradnji sa prodajom.
Finansijska funkcija sarađuje sa prodajom i u vezi odobravanja naknadnih popusta za prodatu robu.

Odnos

finansijske i računovodstvene funkcije

U preduzeću sa nerazvijenom hijerarhijskom strukturom, finansijska i računovodstvena funkcija su najčešće
poistovećene, pa su i organizaciono obuhvaćene u istoj službi. U takvim uslovima je finansijska funkcija
svedena na poslove naplate potraživanja (naplatna služba i sl.). Odnosi finansijske i računovodstvene
funkcije svode se na korišćenje računovodstvenih informacija kao podloge za rad finansijske operative, pri
čemu se često knjigovodstvo kupaca i dobavljača (salda/konti) vode u okviru finansijske operative.
Međutim, u velikim preduzećima su uloge najčešće podeljene i dodeljene različitim osobama, a često i
različitim odeljenjima. Finansijski menadžeri su …

Odnos finansijske i marketing funkcije
Neophodnost praćenja i zadovoljavanja potreba, želja i ukusa postojećih i potencijalnih potrošača, na jednoj
strani, kao i obezbeđivanje finansijske podloge za takvu poslovnu orijentaciju, na drugoj, osnovne su dodirne
tačke marketing i finansijske funkcije. Preduzeće koje želi da u svom poslovanju primenjuje marketing
koncepciju, mora da prati potrebe tržišta, budući da će se one odraziti na ostvarivanje poslovnih rezultata.
Visina cene proizvoda ili usluga uslovljena je nastalim troškovima u preduzeću, koje marketing služba mora
da ima u vidu pri definisanju strategije nastupa na tržištu. Sa druge strane, svaka promena na proizvodu
zahteva preispitivanje rentabilnosti postojeće cene. Stoga pre donošenja odluke o modifikaciji proizvoda,
razmena informacija na relaciji marketing - proizvodnja
finansijska   funkcija,   i   obratno,   mora   biti   potpuna,   da   bi   se   sagledala   rentabilnost   proizvodnje   takvog
proizvoda, sa druge strane, spremnost kupaca da prihvate novu cenu (s obzirom na to da svaka promena na
proizvodu iziskuje, po pravilu, i nove dodatne troškove).
Finansijska funkcija ima još jedan važan zadatak - da marketing funkciju usmeri na korisnike, tj. segment
potrošača kojima treba prvenstveno da plasira svoje proizvode, odnosno usluge. Kod odabira kriterijuma
mogu se iskoristiti informacije dobijene iz finansijske službe, kao što su način i uslovi plaćanja.
Jasno   je   da   je   povezanost   ove   dve   funkcije   očigledna,   da   mogućnost   realizacije,   odnosno   plasmana
proizvoda i usluga, kao i osvajanje novog tržišta, ne zavise samo od sposobnosti marketing funkcije, već i od
sposobnosti finansijske funkcije da obezbedi kvalitetnu finansijsku podršku takvim programima.

Finansijsko izveštavanje preduzeća: Dobro pripremljeni finansijski izveštaji obezbeđuju sistematsku i
hronološku evidenciju poslovnih transakcija, kao i svih efekata poslovnih transakcija u formi

godišnjeg

izveštaja

. Godišnji izveštaj je stoga postao zakonom i regulativom propisana obaveza preduzeća.

Njime su obuhvaćeni :



bilans uspeha,



bilans stanja



izveštaj o novčanim tokovima,



ali kod većih preduzeća i

izveštaj o promenama na kapitalu

napomene uz finansijske izveštaje

Iako zakonodavac nalaže godišnje izveštavanje, preduzeća najčešće sačinjavaju finansijske izveštaje češće,
odnosno kvartalno, mesečno, nedeljno, pa čak i dnevno.

closed force

Skripta finansije 2013 I kol

politiku finansiranja,

investicionu politiku i

tekuću finansijsku politiku.

S vremenskog aspekta, finansijska politika se deli na:

dugoročnu politiku strukture i

kratkoročnu politiku likvidnosti.

Prema

zadacima finansijske funkcije

politiku nabavke,

politiku upotrebe i

politiku upravljanja kapitalom.

Podela finansijske politike prema

kriterijumu dinamičnosti

1.Osnovna

finansijska politika

1.1. Politika pravila finansiranja
1.2. Politika pravila finansijskog poslovanja
1.3.

Politika upravljanja finansijama

2.Tekuća

finansijska politika

2.1.

Politika likvidnosti

2.2.

Politika finansijske stabilnosti

2.3.

Politika obrta kapitala

3.Razvojna

finansijska politika

3.1. Politika finansijske snage
3.2. Politika finansiranja investicija
3.3. Politika maksimiranja profitabilnost

Interni faktori

finansijske politike su oni koji se nalaze i objektivno deluju u samom preduzeću.

najvažniji su:



usvojena globalna poslovna politika,



usvojen plan i program dugoročnog i
srednjoročnog razvoja,



dimenzija avansiranja dobavljača,



stepen korišćenja kapaciteta,



kvalifikaciona struktura zaposlenih,



politika finansijskih rezervi,



politika nagrađivanja



politika internih cena,



finansijska situacija preduzeća,



stepen likvidnosti i stepen zaduženosti,



stepen samofinansiranja,



kvantum internih međufinansiranja,



stokovi nekurentnih zaliha robe,



ročnost potraživanja i finansijskih obaveza
itd.

Eksterni faktori

finansijske politike su oni koji, paralelno sa internim, egzistiraju i zakonomerno deluju u

užem i širem društvenom i privrednom okruženju, a veoma utiču na realnost i konzistentnost koncepta
finansijske politike. Njihovo eventualno nepoznavanje, svesno ili nesvesno ignorisanje, ugrozilo bi osnovne
poluge zdrave finansijske politike. Ova činjenica je dovoljna za prihvatanje obaveze proučavanja i ovih
faktora, kao datih koordinata, unutar kojih treba da se nalaze kvalitativne i kvantitativne dimenzije
koherentne finansijske politike.
Najvažniji su: Privredni sistem i Tržište

Tržište

je, u najširem smislu reči značajan eksterni faktor, jer i ono predstavlja, u određenoj meri, ako ne

„prinudno i pozitivno okruženje", a ono bar „relativno ograničavajući faktor" ponašanja privrednog
preduzeća u svim njegovim aktivnostima, pa i u koncipiranju finansijske politike. Ovo se podjednako odnosi
na domaće i inostrano tržište. Naime, iako se organizacija samostalno uklapa u domaće i inostrano tržište, to
ne znači da ona nije prinuđena da se povinuje raznim objektivno datim tržišnim mogućnostima i
nemogućnostima. Na tržištu deluju mnogi faktori koji se moraju uzimati u obzir prilikom sačinjavanja modela
finansijske politike. Nabrojaćemo samo najvažnije:
tržište dobavljača (lokacija, proizvodni kapaciteti, ritam isporuka, potreba avansiranja, transportni radijus,
trend cena sirovina i materijala, plaćanje promptno ili na poček, davanje garancija, otvaranje akreditiva,
devizno ili klirinško-plaćanje i sl.),



tržište kupaca (lokacija, kupovna sposobnost, kontingenti prodaje, solventnost, prodaja za gotovo ili
na kredit, prodajne cene, transportni troškovi, naplata devizna ili klirinška itd.],

closed force

Skripta finansije 2013 I kol



novčano i tržište kapitala (mogućnost dobijanja kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih kredita,
rokovi otplate, kamata, vrsta pokrića garancija),



devizno tržište (prodaja i kupovina deviza, kretanje deviznih kurseva, retenciona kvota i slično],



participacioni poslovi (poslovi učešća, zajedničkih ulaganja),

kooperativni i koprodukcioni poslovi (mogućnosti i uslovi uspostavljanja ovakvih aranžmana),



inostrani zajmovi (mogućnost dobijanja, vrsta garancija, rok otplate, kamata, uslovi korišćenja
dinarske protivvrednosti itd.),



inostrana ulaganja u domaću privredu (uslovi ulaganja, odnos ulaganja, podela dobiti i rizika itd.).

Očigledno je da tržište, u najširem smislu reči, predstavlja prevashodno važnu determinantu realnog
građenja finansijske politike preduzeća. Međutim, za upoznavanje svih njegovih relevantnih uticaja, od
ogromnog je značaja i obezbeđenje kanala za priticanje odgovarajućih tržišnih informacija i potrebne
dokumentacije. Jer, u nedostatku ovih, nemoguće je intuitivnim putem ugrađivati sve relevantne uticaje u
koncept finansijske politike.

Tri ključna zadatka

svakog finansijskog menadžera u preduzeću:



da vrši finansijsko planiranje i predviđanje;



da se stara o upotrebi kapitala; i



da se savetuje pri donošenju poslovnih odluka u preduzeću, što ilustruje i slika 2.5.

Upravljanje finansijama u preduzeću podrazumeva donošenje

tri tipa odluka

1) dugoročnih investicionih odluka,
2) dugoročnih finansijskih odluka i
3) odluka koje se odnose na upravljanje neto obrtnim sredstvima.
Ove aktivnosti se odnose na prikupljanje i alociranje finansijskih sredstava i vezane su za različite aktivnosti
koje preduzeće obavlja. Prve dve odluke su po svojoj prirodi dugoročne, a treća je kratkoročna. Menadžeri
ne donose zasebno ove tri odluke, već polaze od njihove isprepletanosti i povezanosti. Na primer, odluka
koja se odnosi na izgradnju nove fabrike, ili kupovinu nove opreme, zahteva odluke koje se odnose i na
prikupljanje finansijskih sredstava za finansiranje projekta, ali i za odluke koje se odnose na upravljanje
sredstvom kada se nabavi.

Investicione odluke

. Dugoročne investicione odluke se odnose na utvrđivanje tačnog iznosa sredstava koja

preduzeće želi da zadrži. To je, sa aspekta investiranja, alociranje, odnosno korišćenje fondova. Finansijski
menadžer donosi investicione odluke u vezi sa obezbeđenjem svih sredstava najčešće iskazanih na levoj
strani bilansa stanja. Te odluke obično uključuju kupovinu, čuvanje, smanjenje, zamenu, prodaju i
upravljanje sredstvima. Proces planiranja i upravljanje dugoročnim investicijama preduzeća zove se
budžetiranje kapitala preduzeća.
Pitanja koja su uobičajena, a koja se odnose na dugoročne investicije su:



U kom pravcu poslovanje preduzeća treba da krene?



Treba li preduzeće da preuzme deo drugog preduzeća?



Koje vrste imovine, fabrika i opreme preduzeće treba da ima?



Treba li preduzeće modernizovati ili prodati stara sredstva za proizvodnju?



Treba li preduzeće da uvede efikasniji sistem distribucije od postojećeg?

Sve ukazuje na to da se investicione odluke odnose ne samo na kreiranje prihoda i profita, već i na
ostvarenje ušteda. Donošenje investicionih odluka podrazumeva primenu ključnih principa upravljanja
finansijama. Investicioni princip kaže da preduzeće treba da investira u sredstva i projekte koji donose stopu

closed force

Skripta finansije 2013 I kol

Tradicionalna poslovna struktura preduzeća:

Organizaciona

strukura preduzeća

fokusirana na

kupca

(Nordstromova obrnuta org. piramida):

Kupac kao osoba koja kupuje robu preduzeća i usluge, na
vrhu je organizacione piramide, a služe ga članovi
preduzeća. Efikasna preduzeća uče da misle i govore o
kupcima kao o delu preduzeća, odnosno da govore o
proizvodnom procesu koji počinje i završava se kupcem.
Piramida je obrnuta u odnosu na tradicionalnu
organizacionu strukturu preduzeća. Grafik naglašava ulogu
menadžera u procesu podupiranja onih službenika u
organizacionoj strukturi koji služe kupcima, budući da
upravo oni rade na stvaranju okruženja u kom službenici
mogu dobro da rade svoj posao. Oni poboljšavaju procese,
dozvoljavajući da izvrstan učinak postane norma, eliminišući
barijere između funkcija i odeljenja.

Odnos preduzeća i finansijske funkcije sa privrednim sistemom: Poslovanje svakog preduzeća odvija se u

određenom okruženju koje čini privredni sistem. Za

privredni sistem se može reći da je eksterni faktor koji

najsnažnije deluje na realizacije finansijskih ciljeva

preduzeća. On je„prinudno okruženje" koje dejstvuje

ipso

facto,

obavezuje svojim režimom, merama i instrumentima,

koji su za sve privredne subjekte neka vrsta saobraćajnih

znakova.

Privredni sistem je veliki složeni makroekonomski sistem,

koji ima niz svojih, za područje finansijske funkcije,