1
1. Privredni sistem-pojam i značaj
:
Privredni sistem je skup mehanizama i insitucija za donošenje i implementaciju odluka koje
se tiču proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u jednoj zemljiu određenom
vremenskom periodu. Privredni sistem se određuje kao način na koji se društvo organizuje,
da na osnovu: primarnih faktora proizvodnje (prirodni, ljudski, proizvodni resursi, veličina
zemlje i geografski položaj i dostignuti stepen društveno-ekonomske razvijenosti), ključnih
socijalno-istorijskih faktora (stanovništvo, kultura i etički sistem vrednosti) i međusobno
povezanih aktivnih elemenata: oblika svojine, tipova radnih odnosa, načini upravljanja,
odgovori na ključna pitanja: šta, kako, gde, kada i za koga proizvoditi?
2. Primarni faktori (činioci) proizvodnje
Su osnovni elementi bez kojih se ne može obavljati proces proizvodnje. To su: prirodni
resursi (zemlja), ljudski resursi (rad), proizvodni resursi (kapital), veličina zemlje i
geografski položaj i dostignuti stepen društveno-ekonomske razvijenosti. Prirodne resurse je
stvorila priroda i dele se na: obnovljive resurse, mineralne resurse i klimu. Ljudski resursi su
radno stanovništvo sa svojim znanjem i iskustvom, i označavaju se kao rad. Proizvodni
resursi se označavaju kao kapital i obuhvataju: deo proizvedenog društvenog bogatstva koji
se zajednički označava kao proizvodni kapital i preduzetnici, odnosno pojedinci ili
organizovane grupe pojedinaca koji se označavaju kao humani kapital. Ekonomska
valorizacija zavisi i od veličinenjene teritorije, geografskog položaja, broja stanovnika i
stepena privredne razvijenosti. Zemlja koja ima intenzivniju proizvodnju, razvijenu
infrastrukturu i visoku kupovnu moć stanovništva je ekonomski snažnija
od površinski prostranije zemlje s brojnijim stanovništvom, ali sa nerazvijenom
infrastrukturom i malom kupovnom moći.
3. Pojam i uloga “institucija” u nauci o privrednom sistemu i ekonomskoj politici.
Određuje se kao relativno trajni i pravni regulisani odnosi između ljudi koji imaju za cilj da
obezbede vršenje neke delatnosti, zbog čega se formira organizacija. Postoje: privredne
organizacije u kojima se obavljaju proizvodnja, transport, promet, posredovanja,
obuhvataju: firme, korporacije, državna preduzeća, organizacije udruženog rada,
kooperative, farme, radnje. Državne i društvene organizacije su element privrednog sistema
za globalno regulisanje privrednih kretanja i makroekonomsko planiranje i koordinaciju.
Društveno-političke organizacije su partije, sindikati, udruženja, tj. one su institucije
ukupnog društvenog, odnosno, političkog sistema preko kojih društvene grupe i slojevi vrše
uticaj na izbor smera i intenziteta privrednog razvoja, metode uređivanja radnih odnosa,
način upravljanja i izbor ciljeva i prioriteta.
Domaćinstva su najmanja institucionalna jedinica (proizvođačka, potrošačka i mešovita).
4. Veze između oblika svojine, vrste privrednih organizacija i načina upravljanja i
njihovi karakteristični terceti (kombinacije).
U zavisnosti od tipova svojine upravljanje može biti: Preduzetničko (karakteriše liberalnu
fazu kapitalizma i znači da kapitalista lično upravlja svojom firmom, visok stepen
inovativnosti, cilj max profit), Menadžersko (karakteristično za monopolske i državno-
kapitalističke privredne sisteme, gde akcionari upravljanje prenose na stručna lica-
menadžere, cilj očuvanje i ekspanzija korporacije), Tehnokratsko (odlika javnih korporacija
državnog vlasništva u kapitalističkim privrednim sistemima, cilj zadovoljenje potreba),
Administrativno (karakteriše državna preduzeća u administrativnim socijalističkim
privrednim sistemima, cilj je društveni i privredni razvoj), Kolektivno (svojstveno
samoupravnom socijalističkom privrednom sistemu, upravljačke odluke donose kolektivna
tela, cilj porast dohotka).
2
5. Veze između osnovnih ciljeva privrednog sistema i karakterističnih oblika
produkcionih odnosa.
Metode uređivanja privrednih kretanja su: tržišni mehanizam, monopolska I oligopolska
kontola, tekuća ekonomska politika, makroekonomsko planiranje i dogovaranje i
sporazumevanje. Dva osnovna metoda su:
1)tržišni mehanizam (predstavlja spontano regulisanje privrednih procesa, kroz varijaciju
cena koji se reflektuje na proizvodnju i potrošnju),
2)planski mehanizam (svesno I organizovano regulisanje raspodele društvenog rada i
procesa društvene reprodukcije u skladu sa širim društvenim potrebama i prioritetima).
Ekonomske aktivnosti predstavljaju realizaciju određenih ciljeva determinisanih karakterom
produkcionih odnosa. U uslovima tržišne robne privrede ciljevi ekonomskih aktivnosti se
homogenizuju u jedinstven cilj - ostvarivanje tržišne dobiti putem kojeg se posredno
ostvaruju svi ostali ciljevi. Osnovni ciljevi ekonomskog privređivanja su: maksimiranje
profita u liberalnom kapitalizmu, ekspanzija u monopolskom kapitalizmu, očuvanje sistema
u državnom kapitalizmu
6. Opšta ravnoteža, stabilnost i optimalnost privrednog sistema.
Kretanje proizvodnje i stepena angažovanosti faktora proizvodnje je neravnomeran i
neujednačen proces koji karakteriše: ekspanzija (povećanje proizvodnje i stepena
angažovanja faktora proizvodnje), kontrakcija (smanjenje proizvodnje i stepena
angažovanja faktora proizvodnje) i stalne strukturne promene u vremenskim razmacima
koji obuhvataju period od nekoliko godina. Zbog toga, svaki privredni sistem odlikuje
dinamičko poimanje fenomena opšte ravnoteže, stabilnosti i opimalnosti. Stanje opšte
ravnoteže se postiže, ako se istovremeno na svim tržištima roba i faktora proizvodnje
postigne (relativna) ravnoteža. Privredni sistem koji ne raspolaže sposobnošću da
povremeno prolazi kroz stanje opšte ravnoteže, se ne može održati kao sistem. Stabilnost
privrednog sistema je njegova sposobnost da periodično prolazi kroz stanja opšte
ravnoteže, koja se nalaze na višem nivou razvijenosti od prethodnog. Optimalnost
privrednog sistema se definiše kao režim funkcionisanja ukupne privrede u kome se
ostvaruje maksimizacija svih rezultata i minimizacija svih utrošaka.
7. Povratne sprege i njihove funkcije:
sistem povratnih veza je zatvoren lanac međusobno povezanih aktivnih elemenata
privrednog sistema čija pravilnost i stabilnost uspostavljanja omogućava njegovo normalno
funkcionisanje. Razlikujemo dve osnovne vrste: kumulatore ili negativne povratneveze, koje
umanjuju uticaj inputa na output privrednog sistema i stabilizatore ili pozitivne povratne
veze, koje povećavaju uticaj inputa na output privrednog sistema. Najznačajnije:
Kružno kretanje materijalnih i monetarnih tokova u privrednom sistemu: pretvaranje
novca u faktore proizvodnje, spajanje faktora proizvodnje u cilju njihovog ulaganja u
proizvodnju, iznošenje roba I usluga na tržište i njihovo ponovno pretvaranje u
novac je osnovna povratna sprega. Materijalna dobra i novac kruže između subjekata
privrednog sistema uz pomoć susretnih kanala ponude i tražnje: tražnja stvara
ponudu, a ponuda razvija tražnju, odnosno potrošnja zahteva proizvodnju, a
proizvodnja omogućava potrošnju. Domaćinstva poseduju rad koji nude privrednim
organizacijama, direktno ili posredstvom finansijskog tržišta. Za to primaju dohodak
u obliiku zarada, dividendi, kamate i rente, koji troše kupujući robe i usluge koje
proizvode privredne organizacije i plaćaju poreze državi. Privredne organizacije
kupuju rad i druge faktore proizvodnje na određeno vreme i za to plaćaju zarade,
profite, kamate i rente. Država se pojavljuje ikao samostalni kupac potrošnih roba i
usluga i faktora proizvodnje.
4
11. Praktična i naučna ekonomska politika:
Pojam ekonomska politika se koristi u dvostrukom značenju zbogčega dolazi do određenih
nesporazuma. Po prvom se ovaj pojam tretira prvenstveno kao praktična aktivnost aktivnih
činilaca ekonomske politike, pre svega države u regulaciji privrede i privrednog razvoja,
dok se drugi koristi za označavanje oblasti ekonomske politike kojaizučava opšte, odnosno,
parcijalne ekonomske ciljeve i metode njihove realizacije. U prvom slučaju koristimo pojam
praktična ekonomska politika, a u drugom naučna. Praktična ekonomska politika je osnov
istraživanja za naučnu ekonomsku politiku. Ekonomska politika se mora tretirati kao sinteza
praktične i naučne ekonomske politike. Njenu osnovu čine aktivni činioci e.p., ciljevi e.p. i
upravljački mehanizmi e.p. Aktivni činioci su društveni subjekti koji sami ili čija delegirana
tela učestvuju neposredno u određivanju i realizaciji sadržaja akcija ekonomske politike.
Ciljevi izražavaju potrebe i namere za izmenu postojećeg stanja u privredi u celini ili u
delovima u projektovanom vremenskom periodu. Instrumenti su sredstva pomoću kojih
aktivni činioci ekonomske politike ostvaruju postavljene ciljeve. Mere se definišu kao
postupci koji su namenjeni za promenu, ukidanje i uvodjenje instrumenata e.p. Aktivni
činioci, ciljevi i upravljački mehanizmi se označavaju zajedničkim pojmom atributi
ekonomske politike.
12. Veze ekonomske politike sa drugim oblicima društvenih politika
1. Osnovni ciljevi ukupne društvene politike su: porast životnog standarda celokupnog
stanovništva, sloboda, pravda, sigurnost, mir, demokratija i optimalno korišćenje faktora
proizvodnje, i oni imaju ključnu ulogu u ponašanju aktivnih činilaca e.p. u izboru ciljeva i
akcija e.p.
2. U sadržaj ciljeva i akcija e.p. ugrađene su ekonomske potrebe, a one imaju i veoma
snažan društveni uticaj. Visok nivo zaposlenosti učvršćuje demokratiju, stabilnost
nacionalne valute obezbeđuje lično i društveno blagostanje.
3.realizacija globalnih društvenih ciljeva direktno utiče na kretanja u privrednoj sferi.
13. Aktivni činioci e.p.:
Su društveni subjekti koji samo ili čija delegirana tela učestvuju neposredno u određivanju i
realizaciji sadržaja akcija ekonomske politike. Osnovne zajedničke karakteristike aktivnih
činilaca e.p. su: definisani interes, sposobnost odlučivanja od šireg značaja u procesu
društvene reprodukcije, sposobnost akcije i sposobnost samostalnog delovanja. Prva
klasifikacija razvrstava aktivne nosioce e.p. u dve osnovne grupe: nosioce političke vlasti-
Parlament, Vlada i njene institucije, Centralna banka i samoorganizovana tela objekata
regulacije- Banke i druge finansijske organizacije, berze, velika transnacionalna preduzeća,
nacionalni monopoli, političke partije, udruženja poslodavaca, sindikati, komore. Na osnovu
ekonomsko-pravnog pristupa, podela aktivnih činilaca se može izvršiti na: makroekonomske
subjekte sa pravom donošenja obavezujućih ekonomskih odluka, makroekonomske subjekte
koji izražavaju nečije kolektivne privredne interese, makroekonomske subjekte nosioce
velikog pojedinačnog ekonomskog interesa koji imaju direktan formalan ili neformalan
uticaj na akcije ekonomske politike, makroekonomske subjekte koje nisu direktno nosioci
ekonomskog interesa, ali posredno podstiču ekonomsko-političke akcije, stvaraju javno
mnjenje i time vrše znatan uticaj na struktuiranje akcija ekonomske politike.
14. Vrednosni sadržaj ciljeva e.p.:
Ciljevi e.p. se formulišu pod snažnim uticajem političkog faktora, odnosno, osnovnih
društvenih ciljeva: porasta životnog standarda stanovništva, slobode, pravde, sigurnosti,
mira, demokratije i optimalnog korišćenja faktora proizvodnje. Razlikujemo:
Etičke i moralne vrednostiu e.p. - obuhvataju filozofske i religiozne principe, tj.
vanekonomske kategorije. Problem profesionalnog morala aktivnih činilaca e.p. je
posledica potreba da se u formulisanju ciljeva e.p. nađu odgovarajuća rešenja za:
prevazilaženje iluzije da je samo pomoću elektronske analize troškova i rezultata
5
moguće formulisati ciljeve e.p., povećanje odgovornosti prema generacijama koje
dolaze i životnoj sredini, bolju komunikaciju sa javnošću.
Ideološke vrednosti u e.p. - ideološke vrednosti socijalne tržišne privrede, ideološke
vrednosti neo - liberalne tržišne privrede, ideološke vrednosti neo - socijalizma.
Teleološke vrednosti u e.p.- rezultiraju iz analize celishodnosti ciljeva e.p.
Pragmatične i egoistično-grupne vrednosti u e.p. - odraz su shvatanja o korisnosti
formulisanja konkretnog sadržaja ciljeva ekonomske politike u funkciji zadovoljenja
određenih potreba ekonomskih ili socijalnih grupa.
15. Kriterijumi i klasifikacija ciljeva e.p.:
prema sadržini ciljeva ekonomske politike možemo razvrstati:
Čisto materijalno-proizvodne ciljeve, koji su locirani u domen materijalne
komponente procesareprodukcije,
Društveno-ekonomske ciljeve, koji su locirani u domen društvene komponente
procesa reprodukcije,
Socijalno-političke ciljeve, koji striktno ne spadaju u domen ekonomske politike, ali
se moraju uskladiti sa raspoloživim ekonomskim resursima i rezultatima i
materijalno-proizvodnim, odnosno, društveno-ekonomskim ciljevima. Prema
vremenskom trajanju ciljeve ekonomske politike delimo na:
1. kratkoročne ciljeve - vezani su za uspostavljanje kratkoročne privredne ravnoteže i
određuju se na period od jedne godine, mada mogu biti i nešto kraći ili duži,
2. dugoročne ciljeve - određuju se na period od dve do deset godina i obuhvataju: visoku i
stabilnu dugoročnu stopu privrednog rasta, poboljšanje alokacije faktora proizvodnje.
Prema prirodi njihovih međusobnih odnosa: nezavisni - kada ostvarenje jednog cilja ne
dovodi u pitanje realizaciju drugih, komplementarni – kada ostvarenje jednog cilja doprinosi
delimičnom ili potpunom ostvarenju drugog cilja, konfliktni - kada ostvarenje jednog cilja
delimično ili u potpunosti otežava ostvarenje drugog cilja. Prema značaju za
operacionalizaciju privrednog i političkog sistema: osnovne (visoka i stabilna dugoročna
stopaprivrednog rasta, poboljšanje alokacije faktora proizvodnje, zadovoljenje kolektivnih
potreba)i sporedne (izvode se iz osnovnih jer su uslovljeni njihovom realizacijom i
obuhvataju: poboljšanje modela lične potrošnje, osiguranje snabdevanja tržišta
egzistencijalnim proizvodima i uslugama, skraćenje radnog vremena).
16. Pojam i klasifikacija instrumenata ekonomske politike i način njihovog
delovanja na privredne subjekte
Sredstva pomoću kojih aktivni činioci ekonomske politike ostvaruju postavljene ciljeve
nazivaju se instrumentima ekonomske politike. Podela:
1. instrumenti direktne kontrole, koji imaju imperativno prinudni karakter, obuhvataju:
neposredno zakonsko regulisanje uslova poslovanja osnovnih privrednih subjekata,
normativne obaveze u pogledu standarda i kvaliteta, i kvantitativno ograničavanje uvoza,
izvoza, proizvodnje roba i usluga i sl.
2. instrumenti posredne kontrole, koji delovanjem na ekonomske uslove i podsticaje utiču
na ponašanje privrednih subjekata, razvrstavaju se na instrumente fiskalne politike (fiskalni
prihodi, fiskalni rashodi i saldo) i instrumenti monetarno-kreditne politike (sfera emisije
novca, opticaj novca, ponuda novca, ponuda kredita i nivoa kamatne stope u cilju
snabdevanja ukupnog reprodukcionog procesa novcem u meri potrebnoj da se realni tokovi
reprodukcije nesmetano odvijaju).
3. moralni instrumenti, koji počivaju na autoritetu vlasti zasnovanom na njenom moralnom
kredibilitetu u smislu pravednosti i uverljivosti njenih akcija.
4. dobrovoljni sporazumi i dogovori između države, privrednih subjekata, udruženja
poslodavaca, sindikata, koji nisu formalizovani ugovorom ili su to posredno ili delimično.
7
razlikujemo: opšta(neselektivna), koja se tiče cele privrede, i selektivna, usmerena na
pojedine sektore iregione, a ponekad i na pojedinačna preduzeća.
21. Ekonomske politike prema karakteru sadržaja ciljeva:
defanzivna-pruža zaštitu pojedinim sektorima, delatnostima, grupacijama, pa čak i
preduzećima od spoljne konkurencije, to su: agrarna politika, spoljnotrgovinska, itd,
ofanzivna-inicira promene i podstiče razvoj pojedinih sektora, delatnosti, grupacija radi
stvaranja uslova za ukupan privredni razvoj, stabilizaciona-odnosi se na aktivnost radi
održavanja i uspostavljanja unutrašnje i spoljne ravnoteže i pune zaposlenosti, i politika
strukturnog prilagođavanja-sprovodi se sa ciljem brzih promena, može se usmeriti na
nacionalnu privredu kao celinu ili na pojedine sektore.
22. Ekonomske politike prema vremenu trajanja i intenzitetu:
kratkoročne ili stabilizacione, najčešće se opredeljuju u trajanju od 1 godine, koriste se za
postizanje privredne ravnoteže u kratkom roku, i dugoročne, opredeljuju se u trajanju od
dve do četiri-pet godina. Ekonomske politike razlikuju se po intenzitetu, kada sadržaj
obuhvata samo jedan instrument diskriminatornog ili promotivnog karaktera.
23.Ekonomske politike prema političkoj i teritorijalnoj organizaciji države i
nameni.
federalna organizacija države i sistem svesne regulacije privrednog života po regionalnim
centrima pretpostavlja i odgovarajući stepen samostalnosti u formulisanju ciljeva,
instrumenata i mera e.p. Na taj način se ostvaruju problemi: stepena decentralizacije ili
centralizacije, koordinacije i prevazilaženja konflikata aktivnih činilaca e.p. Prema nameni:
prema delovanju države na materijalne i monetarne tokove u privrednom sistemu
razlikujemo: fiskalnu politiku,
monetarno-kreditnu, politiku javne potrošnje, politiku dohodaka, itd, iu cilju poboljšanja
informacionih tokova u privrednom sistemu i povezivanja nacionalne privrede u globalno
informaciono društvo, potrebno je razviti nacionalnu informacionu infrastrukturu, u skladu s
tim razlikujemo: politiku obrazovanja, politiku razvoja informatike, strategiju razvoja
telekomunikacija, politiku modernizacije javne uprave i javnih usluga, politiku razvoja
sistema
proizvodno-tehnoloških standarda, i politiku razvoja javne naučno-tehnološke infrastrukture.
24. Lokalna ekonomija i lokalne e.p.:
područje regulisanja koje pokrivaju lokalne e.p. je tzv. lokalna ekonomija. Lokalno javno
dobro poseduje izvesne specifičnosti u odnosu na standardna javna dobra. Uloga lokalne
ekonomije je da ih povezuje, daje im smisao egzistencije i određuje razvojnu meru u
ukupnim materijalnim granicama za njihovu realizaciju. Ovako određeni sadržaj poseduje
visoki nivo apstrakcije, ali sadrži osnovu na kojoj treba vršiti raspodelu prihoda koji svoje
izvorište imaju u funkcionisanju lokalne sredine kao javnog dobra između: lokalne
samouprave, građana i privrednih i
neprivrednih subjekata. Svaki od učesnika javne intervencije ima svoj cilj koji se ne
podudara sa ciljnom funkcijom teorijski zamišljenog javnog sektora. Rezultat toga je
suboptimalna raspodela. Lokalna e.p. se zasnivaju na kompleksnoj teorijskoj osnovi koja
pored sopstvene koristi i saznanja srodnih ekonomskih disciplina, kao što su: prostorno
planiranje, urbanizam i urbana ekonomija, ruralna ekonomija, ekonomija javnog sektora,
ekonomika svojinskih odnosa, ali i
dostignuća drugih nauka-kao što su: pravne, političke i sociološke. Pojam aktivni činioci
lokalne e.p. je širok i obuhvata: građane kao ekonomske subjekte, organeupravljanja
lokalne samouprave, upravne službe i organe lokalne samouprave, službeza upravljanje
lokalnim i javnim dobrima, državne organe i nadležna ministarstva, regionalne organe,
