УНИВЕРЗИТЕТ ПРИВРЕДНА АКАДЕМИЈА У НОВОМ САДУ
ФАТУЛТЕТ ЗА ПРИМЕЊЕНИ МЕНАЏМЕНТ
ЕКОНОМИЈУ И ФИНАНСИЈЕ
ЗАВРШНИ РАД
Тема: Карактеристике пореског система Републике Србије
Ментор: Студент:
Доц. др Предраг Јовићевић Магдалена Петковић 198/2013
Београд 2014.
4
УВОД
Целина пореских облика једне земље у датом временском периоду, чини њен порески
систем. Порески систем једне државе је резултат њеног историјског развоја, односно
политичких снага унутар земље, утицаја са међународног тржишта, али и бројних
компромиса које је неопходно успоставити у добро организованој државној структури. У
ствари, из темељне анализе пореског система, може се закључити, да су порески облици
недовољно кохерентни и повезани. Чак и то да су циљеви пореских облика (економски,
социјални, фискални) често у супротности. Међутим, чињеница је да су порески облици
увек повезани заједничком идејом коју опорезивањем треба остварити, односно
заједничким циљем који се опорезивањем жели постићи. То је и разумљиво, јер се кроз
пореске системе одржавају општи друштвено-економски и политички аспекти уређења
земље у којој се систем примењује. Порески систем индустријски развијене земље другачије
изгледа од пореског система земаља у развоју, или земаља у транзицији. Порески систем
федеративно уређене државе различити је у односу на порески систем унитарне државе. Из
тих разлога, тешко да може бити идеалног пореског система. Ипак, и поред разлика у
наведеном смислу, порески системи савремених држава имају и много сличности. Кључни
порески принципи и пореска начела, које примењују углавном све савремене шеме на
сектору јавних финансија, углавном су истоветне. Томе доприносе и неки карактеристични
садржаји у међународним односима. тј. кохезиони елементи који у актуелним токовима,
чине подлогу мотивациону основу тзв. хармонизацију пореских система. Према томе, под
пореским системом треба подразумевати, а то је више-мање опште усвојено гледиште, скуп
пореских облика који у једном временском периоду постоје и који се примењују у једној
земљи. Порески систем даје одговоре на питања: која су то средства која држави стоје на
располагању, на које начине држава долази до потребних средстава, како држава задовољава
опште друштвене потребе. Пред пореским системом су два кључна задатка: прикупити
довољно средстава за финансирање друштвених потреба, и извршити правичну расподелу
пореског терета на пореске обвезнике. У јавним финансијама преовладава став, да се ова два
циља најбоље остварују применом директних пореза и прогресивних пореских стопа.
5
Пореска политика је политика коришћења пореских инструмената ради остваривања
економско-политичких, социјалних и укупних друштвених – јавних циљева. Ова политика
даје одговоре на питања: колико држава квантитативно захвата друштвеног производа и
националног дохотка, те како је распоређена пореска пресија на поједине фискалне субјекте.
Из ових идентификација, следе два разграничења. Пореском политиком се делује на
привредну стабилност, привредни раст и развој, односно на прерасподелу дохотка у корист
одређених категорија становништва или одређених привредних сектора. Порески систем у
односу на пореску политику, јавља се као институционална основа и средство њеног
деловања. Односно, пореска политика у свом економском значењу, део је опште привредне
политике. Она је у остваривању својих циљева, детерминисана циљевима економске
политике. Односно успешно остваривање циљева пореске политике, уско је повезано с
координацијом пореске политике и других компонената економске политике: буџетске
политике, монетарно-кредитне политике, спољно-трговинске и девизне политике, политика
доходака. У савременим јавним финансијама и пореским политикама, прво питање је:
висина учешћа јавних прихода у друштвеном производу, односно у националном дохотку
земље у току једне године. Ради се о тзв. фискалном оптерећењу, које актуелизује питање
јавних прихода, а не јавних расхода. Наиме, укупна маса јавних расхода обично садржи тзв.
бруто јавне расходе који се често вишеструко исказују јер није могуће искључити све
трансферне издатке, а и јавни расходи се често покривају методама антиципиране јавне
потрошње, односно путем јавних зајмова преношењем дела те потрошње на будуће
генерације, што се објективно не може довести у вези са годишњом вредношћу друштвеног
производа. Савремене пореске системе и пореске политике, углавном карактеришу две
тенденције: тенденције које се односе на пореске системе, те и тенденције које се односе на
поједине пореске облике. Тенденције које се односе на пореске системе, углавном се
означавају као: централизације пореских законодавстава и убирања пореских прихода код
централних органа власти; равнотежа између директних и индиректних пореза и пореских
облика у овом смислу, и поједностављење пореског материјалног права, тј. обавезе разреза и
убирања пореза, односно избегавање увођења нових и компликовање са старим пореским
облицима. Тенденције које се односе на поједине пореске облике, углавном су евидентне по
хармонизацији пореских облика. Доминирају три најважнија пореска облика: порез на
промет, порез на добит, те порез на добит приватних и јавних предузећа. Пореска политика
7
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОРЕЗА
Порези заузимају централно место у систему прихода савремених држава. Њиховом
применом, убира се око 90% укупних јавних прихода. У порезима се практично изражава
економски субјективитет опстанка и функционисања државе.
Основне карактеристике пореза – Суштина и основне карактеристике пореза, биле су
предмет дефинисања од стране читавог низа аутора. Ове дефиниције се у знатној мери
разликују, зависно од периода у коме су настале. У античкој Грчкој и Риму порез је био
тумачен као давање покорених победницима и пореска обавеза се изједначавала са појмом
потчињености. Прво увођење пореза оправдавало се правом јачега да уводи порез над
слабијим, односно правом победиоца да уводи порез над побеђеним народима. У
феудализму, схватање о порезима је у великој мери еволуцирало, и оправдање опорезивања
се налази у потпуно другим моментима. Порез се у овом периоду третира, на првом месту,
као дар, а затим као помоћ. Одатле и називи за порез у латинском језику donum, а у
француском – aide. Као облик прихода државе, порези доживљавају развој тек у
капитализму. У периоду либералног капитализма карактеристичне су тезе да порез
представља „учешће сваког грађанина у државним теретима свих врста на бази националне
солидарности“, или да је порез „део имовине који грађанин даје држави да би други део
могао поседовати“. Из овог периода датира и дефиниција по коме је порез „давање у новцу
које држава бира од појединаца на основу своје власти, без директне протунакнаде, а у циљу
да покрије јавне терете“. За концепције економског либерализма, порези представљају
обавезна давања без одговарајуће протунакнаде јавно-правних тела у циљу прибављања
средстава за покриће расхода. А новија схватања о суштини пореза као облика прихода,
стављају акценат на екстра фискалне задатке у условима државног интервенционизма.
Порези губе неутрални карактер и, почињу да се примењују у остварењу ванфискалних
циљева (економско-политичких, социјално-политичких и политичких).
Према томе, као главне карактеристике данашње институције пореза као облика јавног
прихода, су следеће:
– порез је принудно давање. Ово значи да су порески обвезници дужни да плате порез, а у
противном – износ пореза биће наплаћен принудним путем;
