privrednih subjekata putem kojih država, odnosno njeni lokalni organi, obezbeđuju
ostvarivanje određenih interesa u pojedinim oblastima privređivanja. Javni sektor
podrazumeva i deo nacionalne privrede za koju država ima određenu odgovornost.

Brojne su i veoma razuđene delatnosti i funkcije koje su na osnovu ustava, zakona i

drugih propisa stavljene u zadatak državi i njenim organima i koje ona mora da realizuje da bi
se ostvarili tzv. opšte korisni ciljevi. Posebne su i obimne delatnosti savremene, tržišno
orijentisane države. Zapravo, radi se o čitavom nizu funkcija i zadataka javnog karaktera koji
postoje na nivou savremene države, nezavisno od toga kako je ona društveno-politički
organizovana (kao unitarna ili federativna državna zajednica, sa većim ili manjim stepenom
političke decentralizacije).

Delatnosti i funkcije države i njenih organa uobičajeno nazivamo javnim potrebama.

Naime,   pojedinac   može   sopstvenim   snagama   pribaviti   sebi   hranu,   obezbediti   stanovanje,
obuću   i   odeću,   odnosno   zadovoljiti   deo   ličnih   potreba.   Ali,   unutrašnja   i   međunarodna
bezbednost, zdravstvena zaštita, obrazovanje, kultura, socijalna sigurnost, i čitav niz drugih
potreba   sa   aspekta   društveno-ekonomskog   razvoja,   zavise   od   postojanja   i   organizovanog
delovanja upravo za to predviđenih državnih organa i institucija. Te i takve potrebe, za čiju je
realizaciju potrebno postojanje države sa svim njenim organima i institucijama nazivaju se,
kako je već rečeno, javnim potrebama.

Sve javne potrebe odnosno funkcije i delatnosti države možemo svrstati u nekoliko

ključnih grupa.

Prvu grupu čine klasične funkcije države vezane za funkcionisanje političkog i

ekonomskog sistema (državna administracija na svim nivoima državne organizovanosti). U
drugoj grupi radi se o potrebama međunarodne bezbednosti zemlje, što podrazumeva i
postojanje (vojne) sile. Veličina ovih potreba je u direktnoj zavisnosti od spoljnopolitičke
situacije.

Treću grupu formiraju potrebe unutrašnje bezbednosti u pogledu zaštite slobode i

prava građana, njihove imovine, kao i zaštite postojećeg, političkog, pravnog i ekonomskog
sistema i poretka. U pitanju su funkcije organa unutrašnjih poslova, ali i pravosudnih organa i
organa tužilaštva i pravobranilaštva.

U četvrtoj grupi se nalaze funkcije socijalne sigurnosti građana. U pitanju su u

savremenom smislu reči dve podgrupe funkcija. Najpre, reč je o funkcijama obaveznog
socijalnog osiguranja (penzijsko-invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za
slučaj nezaposlenosti). Pored toga, ova funkcija podrazumeva i delatnost države i njenih
organa u sferi socijalnog zbrinjavanja i zaštite svih građana koji su iz bilo kojih razloga ostali
bez (dovoljne) ekonomske snage da u datim uslovima mogu da žive i egzistiraju.

Petu grupu formiraju funkcije u tzv. društvenim delatnostima koje su veoma brojne, a

obuhvataju: obrazovanje, nauku, kulturu, fizičku kulturu i sl.

Šestu grupu čine funkcije u domenu ekonomske politike i privrednog razvoja.
U sedmoj grupi se nalaze vanredne funkcije države i njenih organa i institucija

uslovljene   nepredvidivim   događajima   većih   ili   manjih   razmera   kako   u   zemlji,   tako   i   u
svetskom   okruženju.   U   pitanju   su   nesporne   funkcije   države   u   slučajevima   elementarnih
nepogoda,   poremećaja   spoljnopolitičkih   uslova   (rat),   unutrašnjih   političkih   i   socijalnih
poremećaja, itd.

Pusić, E.:

Nauka o upravi

, Zagreb, peto izdanje, 2005, str. 125

Značaj javnog sektora ogleda se u tome što se putem njega materijalizuje ostvarivanje

javnih interesa lociranih u raznim oblastima koje su značajne za društvo kao celinu. U tom
smislu, sa aspekta organizacije i poslovanja javnog sektora, a posebno javnih preduzeća, od
posebnog je značaja sagledavanje odrednica javnog interesa, ne dovodeći u pitanje njihovu
delatnost, koja se ogleda u činjenici da su to privredni subjekti koji u tržišnim uslovima
privređivanja nalaze razlog svog postojanja i privređivanja.

Poslovanje javnog sektora karakterišu znatne olakšice u poslovanju date od strane

države i njenih organa koje se ogledaju kako u stimulativnim merama, tako i u davanju
određenih koncesija kaošto su porezi, donacije, različita pravila i odnosi koji imaju uticaj na
opštu dobrobit. Cilj države je da maksimizira opštu dobrobit i realizuje makroekonomske
ciljeve.

Javni sektor služi i kao korektivni mehanizam putem koga treba da se ostvari i

uspostavi privredna i socijalna ravnoteža u zemlji, na onom nivou koji država želi da ostvari.
U uslovima postojanja velikih neusklađenosti, neophodna je ekspanzija javnog sektora, a u
stabilnim prilikama, potrebe za javnim sektorom su manje, a javni interesi države mogu se
ostvariti i putem kontrole. Na osnovu ostvarenih rezultata kontrole moguće je oceniti
postignute rezultate, uz istovremeno preispitivanje efektivnosti poslovanja.

Međutim, državna regulativa javnih preduzeća ponekad nije dobro definisana ili se, što

je još češće, neadekvatno ili nedovljno sprovodi. Država ponekad menja i svoj odnos prema
javnim preduzećima što implicira odsustvo pouzdanih kriterijuma kada se raspravlja o
strategiji ostvarivanja planiranih ciljeva u datoj oblasti.

Značajno je istaći da su odgovarajuća istraživanja primenom teorije vlasničkih prava i

teorije javnog izbora utvrdila da javni sektor ostvaruje nižu profitabilnost od ostalih subjekata
privređivanja.

Naime, teorija vlasničkih prava ukazuje na činjenicu da menadžeri u javnim

preduzećima imaju manja prava od svojih kolega u preduzećima van javnog sektora, jer je
njihova delatnost u velikoj meri sužena većim brojem ograničenja i zahteva nosioca javnih
interesa. Pri tome, funkcija menadžera u javnim i ostalim preduzećima je ista „porast i razvoj
istih“. Međutim, u javnim preduzećima osnovni cilj je ostvarivanje javnog interesa, a u
ostalim profit. To naravno ne znači da javna preduzeća ne treba da stiču profit, jer ona to
takođe čine, ali im ostvarivanje istog nije primarni cilj.

Takođe, saglasno postulatima teorije izbora, menadžeri u javnom sektoru se ne trude

da maksimalno efektuiraju svoje faktore u privređivanju jer imaju mogućnost da bilo kakav
rezultat svoga poslovanja prikažu kao uspešan, s obzirom na činjenicu da se svaki gubitak
pokriva   iz   budžeta  osnivača   privrednog   subjekta   javnog   sektora.   Dakle,   usled   finansijske
potpore od strane države, znatno se smanjuje rizik bankrotstva ovih preduzeća. Konkurencija
na njih ne utiče značajno, pa obično ne moraju da pozajmljuju sredstva za poslovanje na
tržištu   kapitala,   a   ako   ih   pozajmljuju,   to   čine   pod   znatno   povoljnijim   uslovima.   Pored
navedenog,   ne   postoji   ni   odgovarajuća  interakcija  između   zaposlenih   u   javnom   sektoru   i
korisnika usluga, odnosno, potrošači se nedovoljno fokusiraju a njihove potrebe ne istražuju,
što ukazuje na činjenicu da je još uvek nedovoljan interes za savremeni menadžment u ovim
organizacijama. Ovakve ocene potvrđuju mnogobrojna empirijska istraživanja, međutim, ima
i   onih   koji   su   došli   i   do   sasvim   drugačijih   rezultata.   Razlike   u   rezultatima   istraživanja,
posledica su nemogućnosti upoređenja javnih i privatnih organizacija, čak i kada obe ove
kategorije egzistiraju u istoj oblasti (kao npr. u SAD). Međutim, ono što je nesporno, to je da
treba smanjiti različiti broj  neformalnih  uticaja  države  na  poslovanje javnih  preduzeća,  a
posebno praksu po kojoj je ovaj uticaj veći nego što je to neophodno.

Uticaj države na privredne i društvene strukture u savreme-nim društvima reguliše se

putem primene javnog prava kojim se regulišu i uređuju vršenja velikog dela javnih službi i