Socijalna patologija
1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?
Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini
19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o
drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije
podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam
socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom
prostoru i vremenu.
Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih
devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka.
Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret.
Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema
i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija.
2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?
Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za
drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se
parcijalnim
jer su njihov predmet
izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja
licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih
uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i
uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i
stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se
problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima,
samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija
radnicke klase.
Parcijalne studije
predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda.
Socijalutopisti
su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su
brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku
na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka
klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza
socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da
kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio
je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade
drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju
Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je
imala svoju administraciju, policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju,
a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale
besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom
laboratorijom kriminalne sociologije.
3. Predmet nauke o društvenim devijacijama?
Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje.
Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih
drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg
drustvenog stanja.
Predmet
ove nauke su:
devijantna ponasanja
- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i
vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja;
drustvene dezorganizacije
- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca
drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije;
drustveno reagovanje
- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje
devijantnih drustvenih pojava.
4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama?
Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka.
1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije
- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka
sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju
sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim
pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet
sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se
devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim
devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge.
2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije
- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o
drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o
predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava,
rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u
drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2
tipa predmeta kriminaliteta, a to su:
klasican pristup
- po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana
krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom;
savremeni pristup
- po kome
predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim
normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija,
kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim
devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja,
istorija slucaja, viktimoloske metode i sl.
3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije
-
psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju
drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja.
Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih;
psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije
covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno
je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija.
Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije.
6. Pojam društvenih devijacija?
Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji.
Drustvene devijacije
predstavljaju jedan od
oblika drustvenog delovanja tj. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse
drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe, zajednice ili globalnog
drustva.
Drustvene divijacije
su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne
posledice. Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. Drustveno
neprihvatljiva ponasanja, koja su posledica nesvesnog, ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec
psihopatologiji, psihijatriji. Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice,
privlaci paznju i izaziva reakciju drugih, koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti, bez obzira na to da li se
ona odvija spontano ili organizovano. Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava, posebne vrste
drustvenih odnosa, koje prate nepovoljne drustvene posledice, a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog
pojedinca, grupe, institucija ili zajednice, na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi
na drugoj.
7. Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija?
Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi, pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u
skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama.
Drustvene norme
su drustveno odredjena pravila kojima se
uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu
ponasanje pojedinca, ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda
ponasanja. Postoje 2 tipa drustvenih normi:
pozitivne drustvene norme
(odredjuju pozeljno, drustveno prihvatljivo,
pozitivno);
negativne drustvene norme
(odredjuju nepozeljno, zabranjeno u jednom drustvu). Takodje, postoje i
obicajne, moralne, religijske i pozitivnopravne norme.
Obicajne norme
su nepisane norme koje se uce od starijih i to
oponasanjem;
moralne norme
pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za
opstanak i dobrobit;
religijske norme
su vazan regulator drustvenih odnosa, kako u tradicionalnim tako i u
savremenim drustvima, u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima, sadrzajima i
principima;
pravne norme
su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i
predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave. Po kriterijumu drustvenih
normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi. Devijantnim ponasanjem
se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama.
8. Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija?
Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja, cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija.
Vrednosti
su ona
materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog
drustva. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi, drustvenih grupa i slojeva, globalnih zajednica i drustava,
tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje, ocuvanje i ostvarivanje. Vrednosti su najopstije smernice za
buducnost i vodilje delanja pojedinaca, drustvenih grupa i institucija.
Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. Primenom kriterijuma
drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim
sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija:
relativni kriterijum
drustvenih vrednosti
u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu
vrednosti nekog globalnog drustva. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste
prihvacene i vazece, pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima;
kriterijum univerzalnih vrednosti
pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica, pa
one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti.
9. Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija?
Drustvene reakcije
- sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca.
Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva.
Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole, neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva
socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. Ovaj kriterijum polazi od ideje
uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije, ciji je rezultat
etiketiranje
nekih pojedinaca kao devijanata.
Drustvena reakcija neodobravanja
daje odredjenim pojedincima status devijanta i
oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. Drustvena reakcija
odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja, pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari,
sistema vrednosti, normi i odnosa. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva, nacine i vrstu drustvene reakcije
ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa.
Ljudske potrebe
- ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi
do izvitoperenja u karakteru, sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. Do izvitoperenja potreba
i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika koja ih
definise kao bolesna. Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin, From
smatra zdravim drustvima. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje
autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one
drustvene pojave, procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude, njihove primarne grupe i
zajednicu, a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije
coveka, nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica, poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa
drugim ljudima, sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd.
10. Opšti tipovi društvenih devijacija?
Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom
drustvu. Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3
globalna opsta tipa drustvenih devijacija:
1.
sistemske devijacije
se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci, sto znaci da je
funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao
sto su politicke, vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i
normi. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u
kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura
(politicki kriminal, cinovnicki i privredni kriminal);
2.
adaptivne devijacije
su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece
drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. Neke drustvene vrednosti prosto
nisu dostupne nekim drustvenim slojevima. Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi, pa
zbog toga mnogi pojedinci, drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu
pozeljnih vrednosti i ciljeva;
3.
nekonformisticke devijacije
se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje
ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na
drugacijim drustvenim vrednostima, ciljevima i normama. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa:
13. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti?
Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe:
1. Atavistički ili rodjeni zlocinac,
2. Epileptički
A. Moralni ludaci
B. Duševno bolesni krivci
C. Matoidi
3. Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i
4. Slučajni kriminalac
A. Pseudo-devijanti
B. Kriminaloidi
C. Kriminalci iz navike
Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije
prestupnika. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu.
Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj.epilepsija kao dusevna bolest. Ovaj tip
kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje, halucinacije, kranijalne depresije,
zakasnele celavosti, izmenjenost cula ukusa, mirisa, sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe:
moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa); dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom
dusevnog oboljenja); matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca).
Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca, kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina, ali je
slican sa epilepticnim.
Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna
dela cine da bi odbranili svoju licnost, porodicu ili cast); kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu
posledica dugog boravka u zatvoru, alkoholizma, nedostatka samokontrole); kriminalci iz navike (najcesce krse
imovinska krivicna dela, povratnici su).
14. Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme?
Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji, jedna od tih teorija je i
1. teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija
. Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih
osobina, svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-
tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi, nedrustveni, hladni,
najcesce vrse kradje i prevare); atletski (dobro razvijeni i muskulaturni, psihicki stabilni, najcesce vrse silovanja i
krivicna dela protiv licnosti); piknicki (telesno su uskorameni, malog rasta, ljubazni, drustveni, najcesce vrse
proneveru); displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata)
2. Studije kriminalnih blizanaca
su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca. Prva ovakva
studija pojavila se 1919.god. u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. U ovoj studiji
dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim
karakteristikama, dok je znatno manja kod bizigotnih.
