orjentacijom na razvoj pravih, unutrašnjih motiva za učestvovanje u sportu, za vežbanjem i
usavršavanjem kao potrebom lične sportske kompetentnosti. Ovi motivi imaju svoje pogodno
tle u proširivanju saznajnih prostora sportista, vezanih za sport i aktuelnu sportsku disciplinu.
Upoznavanje   sa   potencijalima   sportista   uz   prikladno   objašnjenje   o   njihovom   značaju   za
celokupni   razvoj   i  postizanje  sportskih   rezultata,   odnosno   ukazivanje  na   njihov   odnos   sa
drugim značajnim faktorima, mora da bude predmet psihološkog rada u zrelim sportskim
godinama. Postavljanjem daljih i bližih ciljeva, i pravilno korišćenje ektrinsickih podsticaja,
spretno, raznovrsno vođenje organizacije vežbanja, uključivanje svih u aktivan proces rada uz
poštovanje zahteva uzrasta, predhodnog iskustva, individualnih svojstava svakog pojedinca
stvoreći   uslove   da   svaki   mladi   sportista   zadovolji   svoje   unutrašnje   motive,   da   oseti
zadovoljstvo zbog učestvovanja, druženja, zabavljanja, „igranja“. Vrlo je važno stvoriti da
onaj koji vežba povremeno ima dožiljaj uspeha, i da razvija osobine koje su predpostavka
postizanja   ili   prevazilaženja   „standarda   izvanrednosti“,   i   lične   kompetentnosti.   U   ovom
periodu   treba   obezbediti   uslove,   uticaj   i   kontrolu   razvoja   odnosa   u   grupi,   razvoj   uloga,
naročito vodećih, rednom rečju omogućiti prilagođavanje i razvoj grupne dinamike.

Ovaj period treba da karakteriše stvaranje povoljnih uslova za samodeterminaciju,

kompetenciju,   obezbeđuje   pozitivan   razvoj   dispozicija   koje   obezbeđuju   normalno
funkcionisanje pojedinca. Pri ovome se posebno misli na stvaranje uslova za razvoj osobina
koje   determinišu   bavljenje   i   uspešnost   u   sportu.   Pedagoško-psihološki   rad   treba   da   bude
usmeren na razvoj sledećih osobina: israjnost, saradnja, sigurnost, samopouzdanje, odlučnost i
dr. U prvim fazama psihološkog rada treba omogućiti razvoj i formiranje pravih,  autentičnih
motiva za sportsko vežbanje i stim u vezi, pozitivne stavove prema sportu uopšte, treningu, a
zatim i takmičenju, a naročito za njihove pojedine karakteristične situacije. Jasno je da se
ovde pojavljuju elementi faze psihološke pripreme za takmičenja, što potvrđuje stav ad ovu
podelu treba shvatiti uslovno sa naglašavanjem, šta je za svaku od njih dominantno obeležje.

1.1 Činioci uspešnosti u sportu

Uspešnost u sportu, ili sportski rezultat, zavisi od tako mnogo činioca, da ih je gotovo

nemoguće identifikovati, a posebno njihovu dinamiku, prirodu, ili međusobni uticaj Imajući u
vidu samo najznačajnije svakako se tu mora poći od faktora sportiste: njegovih bioloških
potencijala, društvenih karakteristika, karakteristika ličnosti, njegovih nivoa aspiracije i sl.
Pored toga od posebne važnosti su svakako njegovo zdravstveno stanje kao i kultura i kvalitet
identi njegove ishrane. Kada je reč o sportisti, i o njegovim genetskim karakteristikama, onda
se   kao   bitan   faktor   javlja   kvalitet   identifikacije   talentovanih   za   bavljenje   sportom,   ili
posebnom   vrstom   sporta.   Tu   je   onda   reč   o   instrumentima,   tehnikama   i   procedurama
otkrivanja talentovanih, o selekciji i o prognostičkim vrednostima kriterijuma na osnovu kojih
se utvrđuju potencijalni kvaliteti budućih sportista.Kao sledeći značajan faktor bi se mogao
navesti   sistem   rada   na   razvoju   fizičke   kulture   budućih   sportista,   sistem   treninga   koji
podržavaju fizički razvoj, kao i kvalitet treninga koji se primenjuju za ostvarivanje vrhunskih
sportskih rezultata.Sledeći značajan faktor je svakako - trener.

Često se u vezi sa treningom i sportom, kaže da trener mora znati ″motivisati″sportistu,

bilo na duži ili na kraći period. Ako u tome uspe, sportisti će pokazivati više zanimanja za rad
i trening,a ako ne uspe sportisti će se ponašati upravo obrnuto tj. neće se truditi koliko bi
trebali   i   mogli.   Izrazi   kao   što   su   ″motivisanost″,   ″zainteresiranost″,   ″motiv″,   ″nagrada″   i
slično toliko se često susreću u svakodnevnom okruženju, da njihovi korisnici gotovo da više
ne razmišljaju šta ti izrazi u sasvim preciznom smislu reči znače. Laička objašnjenja tih
termina   najčešće   su   suviše   pojednostavljena,   a   da   bi   bila   tačna,   dok   se   opet   stručna
objašnjenja   međusobno   razlikuju   od   autora   do   autora,   najviše   zbog   toga   što   je   koncept
motivacije relativno novijega datuma unutar psihologijske znanosti, a zatim i stoga što se radi
o veoma složenoj pojavi čovekovog psihičkog života i ponašanja.

Postoji nekoliko osnovnih razloga za tako široku upotrebu termina iz područja motivacije.

Dva, su međutim najvažnija – jedan je praktične, a drugi teorijske prirode.

Praktički se razlog odnosi na samu bit motivacijskih procesa. Radi se o procesima za koje

je pojedinac, bez obzira na to da li je svestan ili nije, poznaje li ih teoretski ili ne poznaje,
životno   zainteresovan   jer   o   stepenu   uspešnosti   njihovog   funkcionisanja   zavisi   i   stepen
prilagođenosti   životnim   okolnostima.   U   rešavanju   svakodnevnih   životnih   problema,   a   svi
pripadaju   području   motivacije,   pojedinac   ulaže   veliki   napor,   često   puta   toga   i   nesvestan
koliko ga rešavanje takvih problema ″košta″. Bez obzira na napor koji je potrebno uložiti
takve probleme nije moguće izbeći, jer ih nameću životne okolnosti iz dana u dan. Kako za
pojedine osobe, barem u nekom od životnih razdoblja, i nastava i učenje predstavlja deo
životnih okolnosti, očito je da će i ona kreirati različite probleme koji pripadaju području
motivacije.

1.2 Unutrašnja i spoljašnja motivacija

Najvažniji faktori koji podržavaju, pa i povećavaju motivisanost jesu razlika između

unutrašnje i spoljašnje motivacije.

Unutrašnju (intrizičnu) motivaciju možemo definisati kao unutrašnji razlog za

učestvovanje u nekoj aktivnosti zbog nje same, zbog uživanja koje se aktivnošću postiže, a
bez namere da se dobije neka nagrada. Obrnuto, o spoljašnjoj (ekstrizičnoj) motivaciji
govorimo kada je participacija u nekoj aktivnosti kontrolisana spoljašnjim razlozima (novac,
trofej, ocene), odnosno kada bi izostanak spoljašnjih razloga izazvao prestanak participacije
ili manji intenzitet učestvovanja u aktivnosti.

1.3 Procesi motivacije

Opterećenje kome je sportista izložen u aktivnom bavljenju sportom je trostruko: fizicko,

emocionalno i mentalno. Upravo zato sportista može istovremeno - doživljavati fizicki i
psihicki zamor. Zadatak trenera je da pokuša da tacno identifikuje izvore umora, i da ih
otkloni. Za grupu fizickih faktora i manifestovanih posledica umora, pored preporucivanja
fizickog odmora, bitno je da ih tacno i na vreme identifikuje, i da ukoliko je to potrebno za

Horga S., Psihologija sporta, Fakultet za fizicku kulturu, Beograd, 1993., str. 134