С А Д Р Ж А Ј

УВОД......................................................................................

ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА..............

ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА............

3.1.

Унутрашњи извори међународног приватног права...........................

3.2.

Међународни извори међународног приватног права.......................

3.2.1. Унификација у оквиру Савета Европе.................................................

3.2.2. Унификација у оквиру Европске уније.................................................

3.2.3. Унификација у оквиру Међународне комисије за грађанска стања..

3.3.4. Остале важније регионалне унификације...........................................

3.2.5. Унификација међународног приватног права у оквиру ОУН............

ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА У СРБИЈИ

.........

4.1.

Унутрашњи извори................................................................................

4.2.

Међународни извори.............................................................................

ХИЈЕРАРХИЈА ИЗВОРА МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА

ЗАКЉУЧАК...........................................................................

ЛИТЕРАТУРА........................................................................

1. У В О Д

Користећи се одређеном литературом у свом раду покушаћу на

што једноставнији и лакши начин да прво уопштено нешто кажем о

самом појму међународног приватног права, као и о самим изворима

права. У даљем обрађивању свог рада покушат ћу да формално кажем о

самој проблематици регулисања међународног приватног права, јер је

све већа констатација да је међународно приватно право уствари

делимично регулисано и као наднационално приватно право, да то није

наддржавно право.

У другом делу свог рада покушаћу у што је могуће краћим цртама

да уопштено нешто кажем о самим изворима међународног приватног

права, где ћу обухватити и говорити о унутрађњим прописима и

међународним уговорима. Такође ћу нешто рећи и о формалним

изворима међународног права, које ћу покушати објаснити кроз обичаје,

судске праксе и правне доктрине.кроз самој техници мотивације и како

одређени чиниоци материјални и нематеријални директно или

индиректно утичу на сам успешан мотивациони развој радника а како

успешан задовољан радник доприноси успешности развоја самог

предузећа.

У трећем делу свог рада покушат ћу да кроз одређену законску

регулативу прикажем одређене законе који су донети у Републици

Србији и који регулишу ову област у међународним приватним

споровима.

3.1. Унутрашњи извори међународног приватног права

У унутрашње изворе међународног приватног права спадају: Устав,

закони, подзаконски акти, судска пакса, обичаји и правна наука. У земљама
прецеденског права примарни извор права је судска пракса, која у деругим
земљама нема карактер формалних правних извора, већ су то превасходно
закони и подзаконски акти.

Мањи број земаља има кодификовано међународно приватно право, док

већи број држава правила из међународног приватног права налази у појединим
законима   садржаним   у   материјалном   праву   тј.   у   грађанским   законицима.
Посебне   кодификације   међународног   приватног   права   у   Европи   имају:
Албанија,   Аустрија,   Азербејџан,   Белгија,   Босна   и   Херцеговина,   Бугарска,
Чешка, Хрватска, Италија, Лихтенштајн, Мађарска, Немачка, Пољска, Румунија,
Словенија, Србија, Турска, Швајцарска.

Ван Европе, посебну кодификацију међународног приватног права имају:

Јапан, Јужна Кореја, Северна Кореја, Кувајт, Мадагаскар, Тајван, Тајланд,
Венецуела.

Другу групу чине земље које немају ратификовано међународно

приватно право, већ су јој та права регулисана у законима грађанског права.
Државе чије су одредбе међународног приватног права садржане у Грађанским
законицима су Алжир, Аргентина, Бразил, Буркине Фасо, Чиле, Египат,
Француска, Габон, Грчка, Ирак, Квебек, Кина, Португалија, Руска Федерација,
Шпанија и др.

Земље

common lаw

система у својству извора међународног приватног

права прихватају законе, судске одлуке и правну доктрину. Судска пракса је од
значаја у процесу стварања обичајног права и у другим правним системима, али
је за државе англосаксонског права карактерисично да се систем међународног
приватног права скоро у потпуности заснива на судској пракси.

3.2 . Међународни извори међународног приватног права

Разлике националних правних система у оквиру којих се одвијају

приватноправни   односи,   стварају   подлогу   за   правну   несигурност   и
непредвидивост решења, што успорава несметан развој друштвеноекономских
односа међу државама. Унификацијa  међународно приватног права на општем
нивоу  нужно   би   значила   елиминисање   проблема   сукоба   закона.   До   ње   није
дошло али су значајна настојања да се удовољи захтевима праксе за једнаким
решењима.   Полазећи   од   примарне   сврхе   међународног   приватног   права
унификацијом   колизионог   права   штите   се   оправдана   очекивања   странака.   У
неким   земљама   међународно   приватноправна   регулатива   полази   од
међународних   извора   норми,   или   је   дословно   чине   преузети   међународни
правни документи (мултилатерални и билатерални споразуми).

Марија Крвавац, ''Међународно приватно право'', Косовска Митровица 2010, стр. 48.

Марија Крвавац, ''Међународно приватно право'', Косовска Митровица 2010, стр. 49

Најпознатији вишестрани уговори у овој материји резултат су

активности   Хашке   конвенције   за   меđународно   приватно   право,   као
најзначајније   међународне   институције   у   процесу   унификације   правила
међународног   приватног   права.

Поред ових, релетивни међународни извори

међународног приватног права јесу и уговори закључени под окрињем Савета
Европе и Европске Уније, затим конвенције усвојене по окрињем Међународне
комисије за лична стања, конвенције Скандинавских земаља, и уговори
Интерамеричке конференције за међународно приватно право и уговори из
Монтевидеа, те Кодекс Бустаманте.

Битан сегмент делатности Хашке конференције за међународно приватно

право   јесте   припрема,   формулисање   и   усвајање   конвенција,   извора
унификованог   међународног   приватног   и   међународног   процесног   права.
Конференција делује под окриљем холандске владе на темељу Статута. Значај
Хашких   конвенција   огледа   се   у   регулисању   мноштва   различитих   аспеката
приватноправних   односа   и   у   великом   броју   држава   које   су   се   обавезале
посредно или непосредно, инкорпорисале конвенцијска решења у свој правни
систем. У периоду после другог светског рата усвојено је више конвенција:

Конвенција о грађанском судском поступку из 1954 године;

Конвенција о праву која се примењује на међународну купопродају
телесних покретних ствари из 1955 године;

Конвенција о уређењу сукоба закона између права држевљанства и права
пребивалишта из 1955 године;

Конвенција о признању правне личности страних предузећа, удружења и
институција из 1956 године;

Конвенција о праву које се примењује на пренос власништва у случају
међународне купопродаје телесних покретних ствари из 1958 године;

Конвенција о надлежности уговореног суда у случају међународне
купопродаје телесних покретних ствари из 1958 године;

Конвенција о праву које се примењује на обавезе издржавања према деци
из 1956 године;

Конвенција о признању и извршењу одлука које се тичи обавеза
издржавања према деци из 1958 године;

Конвенција о сукобу закона у погледу форме тестаментарних одредаба
из 1961 године;

Конвенција о надлежности органа и праву које се примењује у погледу
заштите малолетника из 1961 године;

Конвенција о укидању потребе легализације страних јавних исправа из
1961 године;

Конвенција о надлежности, меродавном праву и признању одлука о
усвојењу из 1965 године;

Конвенција о достављању у иностранство судских и вансудских аката у
грађанским и трговачким стварима из 1965 године;

Конвенција о споразуму о избору суда из 1965 године;

Конвенција о признању и извршењу страних одлука у грађанским и
трговачким стварима из 1971 године;

За годину оснивања ове Конференције узима се 1893.г. када је у Хагу одржана

конференција
     посвећена   регулисању   различитих   питања   међународног   приватног   права,   на
иницијативу
   холандског правника Тобиаса Асера