МУЛТИЛАТЕРАЛНА ДИПЛОМАТИЈА

семинарски рад из предмета

ДИПЛОМАТСКО И КОНЗУЛАРНО ПРАВО

УВОД

Данас  постоје  различите  врсте  сарадњи  између  суверених  држава.  Узрок  сваке
сарадње је глобализација, која подстиче међународне односе и доприноси њиховој
разноврсности.
Дипломатија је један од изузетно значајних инструмената политике једне земље.
Њен   циљ   је   унапређење   и   заштита   националних   интереса,   остварење   једног
одређеног   политичког   правца,   рjешавање   евентуалних   спорова,   отклањање
погрешних представа о земљи. Једном ријечју, дипломатским каналима остварује
се спољна политика.

Међународне   организације   као   удружења   суверених   држава   и   субјекти
међународног права постале су најзначајније институције савремене дипломатије.
Сви значајнији свјетски и регионални проблеми прешли су из домена билатералних
односа држава у домен мултилатералне дипломатије, односно у оквир дјелатности
међународниох   организација.   Основним   актима   о   оснивању   међународних
организација, као и споразумима о сједишту, закљученим између међународних
организација   и   држава   сједишта   уређена   су   сва   важнија   питања,   како   статуса
међународних   организација,   тако   и   њихових   функционера,   службеника   и
експерата, поред три Бечке конвенције (о дипломатским односима, о конзуларним
односима   и   о   представљању   држава   у   њиховим   односима   са   међународним
организацијама   универзалног   карактера)   и   Конвенције   о   специјалним   мисијама.
Међу   тим   документима   значајно   мјесто   заузима   и   Повеља   Уједињених   нација,
Конвенција о имунитетима и привилегијама Уједињених нација.

Најзначајнији облици дипломатије су билатерална и мултилатерална дипломатија.
Оне у себе, на један или други начин, укључују и све друге облике дипломатије и
дипломатских активности.

Мултилатерална или вишестрана дипломатија је тековина новијег времена,  њене
зачетке сусрећемо у 19. вијеку, када су државе прибјегавале организовању конгреса
и конференција у циљу рјешавања спорних питања од ширег интереса. Међутим,
пун   процват   вишестрана   дипломатија   доживљава   у   крилу   савремених
међународних   организација   које   постају   центри   сарадње   држава   на   новим
основама. Дипломатија поприма нове димензије, обогаћује садржину и облике свог
рада.

С. Аврамов, М. Крећа,

Међународно јавно право

, Београд 2003, стр. 148.

М. Митић, С. Ђорђевић,

Дипломатско и конзуларно право

, Београд 2007, стр. 235.

Д.Ђашић,

Дипломатија,економска мултилатерала и билатерала

, Универзитет Браћа Карић,

Београд 2003, стр 18.

С. Аврамов, М. Крећа,

Међународно јавно право

, Београд 2003, стр. 62.

Промјене након Другог свјетског рата доводе до стварања савремене дипломатије,
за коју је карактеристичан развој вишестране, мултилатералне дипломатије, поред
традиционалне двостране, билатералне дипломаците. Томе је придонело и велико
повећање броја субјеката међународног права (прије свега држава и међународних
организација), што је довело до повећања међународних контаката, али и јачања
дипломатске службе.
Организација, у којој би се нашли окупљени сви народи, требало је да постане
стално мјесто рјешавања сваког насталог спора међу државама. Чланством у
организацији и велики и мали народи узајамно би пружили јемства територијалном
интегритету и политичкој независности.

Основни сегменти појма дипломатије су следећи:
-

спољнополитичко представљање државе, односно право да прима и шаље

дипломатске представнике преко којих се одржавају редовни „билатерални“
односи;
-

вођење спољнополитичких односа државе путем службеног комуницирања

од стране одређених државних органа са исто таквим органима других држава;
-

способност, знање и умијеће вођења преговора са другим државама;

служба, односно организација и апарат државе за вођење

спољнополитичких односа;
-

званична активност шефова држава и влада и специјалних органа спољних

послова за реализацију задатака и циљева спољне политике;
-

наука или вјештина која обједињава претходне појмове и активности

дипломатије.

Покушај класификовања свих спојавних облика и начина приступа дипломатској
теорији и пракси може да нас доведе до разграничења, која нас упућују на то да
постоје следеће врсте дипломатије:
-

према историјском времену: класична и модерна дипломатија

према броју страна које међусобно комуницирају: билатерална и
мултилатерална

према трајању дипломатске активности: стална и повремена дипломатија

према приступу јавности дипломатским активностима: јавна и тајна
дипломатија

према предмету дипломатске вриједности: војна, економска, културна,
научна, дипломатија људских права, хуманитарна дипломатија

остали облици дипломатије: дипломатија на врху, превентивна дипломатија,
посредничка дипломатија, званични колосек, дипломатија другог колосека,
глобална дипломатија, псеудодипломатија.

Дипломатија  је,  прије  свега,  облик  државних  активности  усмјерених  на  односе  с
другим  земљама  и  међународним  организацијама.   То   је   вјештина   заступања
интереса   једне   државе,   владе,   владара   или   друштвене   групе   у   иностранству,   у
међународним преговорима, у спољној политици уопште.

Ј. Стефановић,

Дипломатија у међународним односима

, Београд 2008, стр. 92.

А. Сапунџи,

Улога дипломатије у спољној политици државе,

Београд 2002, стр. 5.

Дјелатност дипломатије подлијеже правилима процедуре и мора се кретати у
оквирима међународног права; форме њеног дјеловања су посјете и разговори,
преговори, преписка, закључење споразума, а за све то потребан је широк фонд
знања.

2. Правна природа мултилатералне дипломатије

Мултилатерална дипломатија јавља се у свом правом облику тек у 19. вијеку.
Сарадња више држава институционализује се кроз стварање заједничких тијела и
комисија, а касније и првих међународних органиозација савременог типа. Под
мултилатералном дипломатијом подразумијева се представљање држава у њиховим
односима са међународним организацијама и на конференцијама које се сазивају од
стране или под окриљем међународне организације.

Мултилатерална дипломатија постала је један од мега трендова у међународним
односима савременог свијета.

Док је билатерална

дипломатија

облик међународних

односа између

двије државе било да се одвија кроз повремене или кроз сталне дипломатске
контакте, сарадња између двије државе на основу њихове сагласности и у оквирима
норми међународног права, мултилатерална дипломатија је организована сарадња
више субјеката међународног права која се одвија на основу претходно утврђених
правила и процедура.

Основна разлика између билатералне и мултилатералне дипломатије је разлика у
правној природи субјеката између којих се релевантан однос успоставља. Код
мултилатералне дипломатије ради се о односу између државе и међународне
организације, држава врши активно право посланства а међ.организација пасивно
право. Како су међународне организације нетериторијални субјекти међународног
права, у однос држава-међународна органиyација се у одређеној мјери укључује и
држава на чијој се територији налази сједиште међународне организације, тај однос
није правно гледано елемент појма мултилатералне дипломатије већ је прије услов
за нормално и успијешно обављање задатака сталне мисије.

Дипломатски односи између држава, карактеристични за билатералну дипломатију,
и   односи   између   државе   и   међународне   организације,   карактеристични   за
мултилатералну   дипломатију,   не   могу   се   изједначавати.   Постоји   неколикои
кључних   разлика   између   ове   двије   установе.   Однос   који   се   успоставља   између
државе чланице једне међународне организације и међународне организације може
се   само   у   ширем   смислу   посматрати  као   дипломатски  однос.   То   није   класичан

С. Аврамов, М. Крећа,

Међународно јавно право

, Београд 2003, стр. 149.

М. Крећа,

Међународно јавно право,

Правни факултет, Београд 2010, стр. 295.

Ђашић,

Дипломатија,економска мултилатерала и билатерала

, Универзитет Браћа Карић,

Београд 2003, стр. 45.