ПРОБЛЕМ ДЕФИНИСАЊА СОЦИОЛОГИЈЕ

Социологија је најопштија друштвена наука са разним идејно теоријским правцима, као што су грађански
и марксистички, која проучава општи појам друштва од његовог настанка, кретања и развоја људског
друштва, одређује субјекте друштвених акција, утврђује и испитује настајање и развој посебних
друштвених појава, група, институција и организација. Јавила се 40-тих година ХIХ века у специфичним
друштвеним и културним условима развитка грађанског друштва, у епохи капитализма. И њен примаран
предмет је постојао изучавањем тог типа друштва.

УТЕМЕЉИВАЧИ СОЦИОЛОГИЈЕ:

Огист Конт, Сен-Симон и Херберт Спенсер.

КОНТ

је социологију поделио на 2 различита дела: социјалну статику и социјалну динамику.

Социјална статика

проучава друштво у стању мировања и њен задатак би био да објасни права

друштвене еволуције.

Социјална динамика

проучава чиниоце и законитости друштвеног развитка и посебну пажњу треба да

посвећује развитку људских идеја.

РАДОМИР ЛУКИЋ

социологија најпре проучава оно што је опште заједничко свим друштвеним појавама.

Али се социологија не задржава само на томе, јер бисмо на тај начин добили само непотпуну слику
друштва. Она иде даље, она упућује појам људског друштва као целине свих друштвених појава, законе
повезивања тих појава у једну целину и законе развоја друштва као целину.

ПЕТАР КОДИЋ

дефинише социологију као најопштију науку о друштву. Социологија, за разлику од

осталих душтвених наука истражује и описује друштво у његовом јединству, без обзира што то друштво
испољава у различитим облицима: као породични живот, забава, као политичка делатност, верски ритуал,
као уметничко стваралаштво и тд.

ПРЕДРАГ РАДЕНОВИЋ

сматра да је социологија као општетеоријска наука општа теорија о животу чији је

задатак и циљ да да целовито објашњење законитости настанка и развитка друштва.

СЕРГЕЈ ФЛЕНЕ

: у свом покушају дефинисања појма социологије истиче њене појмовне одреднице као

што је нпр.да проникне у суштину друштвених појава, да избегне сваку површност и да се темељи на
поузданим и емпиријским подацима.

КЛАСИФИКАЦИЈА НАУКА

Науку можемо дефинисати као укупност истинитог знања до којих људи

долазе одређеним методама о свету који окружује и самом себи, која се карактеришу објективношћу,
општошћу, систематичношћу, прецизношћу и развојношћу.

Класификација у основном значају

је начин путем кога се остварује одређено систематизовање знања о

појавама на основу њихових суштинских особина.

ЦИЉ КЛАСИФИКАЦИЈЕ

је да унесе одређени ред и прегледност у већ сазнате појаве, али и да окуси на

изналажење нових.

ПО Ф.БЕКОНУ

–вршио је класификацију наука на основу субјективног принципа.

ПО КОНТУ

Конт је изградио линеарни систем наука по објективном принципу.

ОСВАЛД

(немач.хемичар) (класификација наука у облику пирамиде): основу чини –математика(она је и

најопштија), затим следе физика, механика, хемија, биологија, психологија и комплекс друштвених наука.

ПО ВУНТУ

(немач.психол.) науке се деле на посебне и филозофске.

Посебне

се деле на формалне и реалне. Све математичке дисциплине се убрајају у формалне науке, а

реалне

се деле на природне и хуманистичке. Филозофске науке се сврставају у двр групе и то у првој

групи систематске, док у другој групи наука су филозофија права, етика, филозофија религије и др.

ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ИСТОРИЈЕ

Социологија и историја су у проучавању друштва временски различито усмерене. Историја, као једна од
најстаријих друштвених наука усмерена је на проучавање друштвених догађаја у прошлости,
прикупљајући податке о различитим друштвеним епохама, пратећи и описусјући догађаје као просторно
временске целине. Насупрот томе, социолошко проучавање је окренуто истраживању савремености и
усмерено је на откривање општих и заједничких својстава појава које се јављају у различитим временима
и просторима. Однос који постоји између њих је однос узајамне повезаности, корисности и сарадње.

ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ФИЛОЗОФИЈЕ

Филозофија истражује проблем бића и проблем мишљења. Првим се бави

онтологија,

а другим

гносеологија

- две основне филозофске дисциплине. Филозофија пружа свим наукама:

универзални

поглед на свет;

гносеолошко-логичко-методолошка основа (општи принципи, категорије, закони);

и вредносна (антрополошко- хуманистичка) основа и усмереност.

Социологија и филозофија су

нераскидиво повезане, али се њихов однос мењао у три периода: 1.социологија под доминацијом
филозофије; 2.раскид између социологије и филозофије; 3.интеграција социологије и филозофије.

ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ

Политичка економија је као наука

сконцентрисана на изучавање продукционих односа људи и проучавајући друштвени аспект производње
има свој предмет проучавања само једну врсту друштвених односа- односе производње.
Социологија је општија, апстрактнија и комплекснија наука од политичке економије. Она проучава и оне
појаве и категорије које су предмет политичке економије, али са једног ширег становишта.

ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ПСИХОЛОГИЈЕ

И социологија и социјална психологија стављају у центар свог истраживања човека, али социјална
психологија иде корак даље, јер полази од чињенице да сваки човек живи у друштву и због тога не може
да се посматра изван друштвеног окружења. Социјална психологија проучава друштвену условљеност
психичких појава. Како је појединац члан више друштвених група, делимо их у 2 категорије: друштвене
организације и психолошке групе.
Психолошку групу можемо дефинисати као два или више лица која испуњавају следеће услове:-односи
међу члановима су међусобно зависни; - чланови имају заједничку идеологију.

СОЦИОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА-

Антропологија проучава човека као целовито, односно као

„недељиво“ биће. Антрополози човеку прилазе као биолошком, социјалном и културном бићу, што значи
да антропологија представља мост између друштвених и природних наука. Док антропологија изучава
човека као целовитог бића, дотле социологија изучава целовитости друштва. Она је комплекснија наука.

СОЦИОЛОГИЈА И ЕТНОЛОГИЈА

- Етнологија се бави изучавањем друштвених појава етничких

група, њиховим животом и обичајима. Живот народа, етнологија проучава са 3 различита аспекта:
историјско-географског; материјалног и културног. Етнологија проучава материјалну културу(нпр.
религију, магију), а социологија види човека у специфичним околностима друштвеног миљеа у којем
живи и делује.

СОЦИОЛОГИЈА И ПОЛИТИЧКЕ НАУКЕ

Политичке науке се могу дефинисати као скуп дисциплина

које проучавају реалност политике, у свим њеним облицима, димензијама и односима. Понекад се мисли
да су политичке науке и социлогија једно те исто. Предмети истраживања ових дисциплина су блиски.
Политичка наука брани и унапређује интересе група и појединца, док социологија истражује стварне
односе.

Еволуционистичко виђење континуисаности научних сазнања је најзаступљеније у савременој
филозофији науке и у методологији.

КАРАКТЕРИСТИКЕ НАУЧНИХ САЗНАЊА СУ:

- објективност (одсуство личних, групних, класних и других интереса);- огледа се кроз интрасубјективно
проверавање   независних,   компетентних   експерата   за   дату   научну   област,   које   је   могуће   по   основу
1.комуникабилности   сазнања   (јасност,   прецизност   и   терминолошка   одређеност   језика)   и   2.   јавности
научног сазнања.
- поузданост (заснива се на емпиријским доказима);
- општост  (односи се на откривање општих  веза  и односа  међу  појавама и  процесима у  објективној
стварности, а циљ је долазак до научног закона);
-   систематичност   (кохерентност   и   конзистентност   свих   делова   и   димензија   научног   сазнања.
Систематичност научног сазнања представља најтежи и најнедостижнији принцип науке.

МЕТОДОЛОГИЈА

– се најчешће дефинише као грана логике која проучава научни метод. Задатак

методологије је да открије, опише и објасни начине долажења до научних сазнања. Дели се на општу и
посебну

Општа

се односи на метод науке уопште, а

посебна

разматра методологију посебних наука.

МЕТОД

–

може се дефинисати као начин истраживања да се дође до научне истине о проблему који он

проучава. Потиче од грчке речи која означава пут и начин истраживања, тражење. Научни метод се
састоји од 3 корака: 1.стварање радних хипотеза; 2.емпиријска верификација хипотеза; 3.укључивање
нових истина у претходно стечен фонд научних чињеница.

КОМПОНЕНТЕ НАУЧНОГ МЕТОДА :

-логичка – (метод истраживања-начин стицања научног сазнања);
-епистемолошка (техника истраживања – сложен и непосредно примењен оперативни облик метода,
коју чине инструменти и поступци);
-оперативно-техничка(инструмент – средство које се користи током примене метода у истраживању)
- поступак- извршавање одређених радњи.

ПОДЕЛА НАУЧНИХ МЕТОДА

Научне методе се деле на: опште методе (метафизичка и дијалектичка); општенаучне методе; основне
посебне методе; опште методе одређених наука; методе прикупљања података и методе обраде података.

Опште методе

–се односе на све науке.

Општенаучне методе

–су оне које се могу примењивати у свим наукама.

Основне посебне методе

се односе на мисаоно-логичке поступке у истраживању.

Опште методе одређених наука

представљају итдвојену групу метода.

Метод прикупљања података

- припадају му метод испитивања, метод посматрања и експериментални

метод.
Социологију, као најопштију науку о друштву, карактерише социолошки метод, те се у оквиру
социологије издвајају теоријско-методолошки приступи: (1) позитивистички; (2) функционалистички; (3)
структуралистички; (4) социологија разумевања и (5) марксистички.

КВАНТИТАТИВНО И КВАЛИТАТИВНО ИСТРАЖИВАЊЕ

: Истраживање се може спровести

квантитативно и квалитативно.

Квантитативно

истраживање се заснива на коришћењу бројева и на статистичким методама. Овај стил се

ослања на нумеричка мерења.

Квалитативно

истраживање (не употребљава нумеричка мерења) се односи на један или мали број

случајева.

ФАЗЕ МЕТОДОЛОШКОГ ПОСТУПКА

Методолошки поступак је стратегија приступа предмету истраживања из различитих углова и
коришћењем различитих средстава. Фазе поступка научног сазнавања, односно истраживања друштвених
појава (Лукић и Костадиновић) су:

одређивање предмета истраживања;

постављање и проверавање хипотеза;

израда плана

истраживања;

прикупљање, сређивање и класификација података;

научно објашњење;

проверавање

објашњења.
Кинг, Вербе и Коен- 4 фазе у оквиру метода сазнања:
1) истраживачко питање; 2) теорија; 3) подаци и 4) употреба података.

ИСТРАЖИВАЧКО ПИТАЊЕ

–

Свако истраживање почиње са утврђивањем истраживачког питања, или објекта истраживања. Фазе у
истраживачком процесу су:
дефинисање проблема; преглед литература; формулисање хипотезе; избор истраживачких метода;
спровођење истраживања; тумачење резултата; извештавање о налазима истраживања.

КРИТЕРИЈУМИ ЗА ИЗБОР ИСТРАЖИВАЧ. ПИТАЊА

- истраживач се у одређивању истраживачког

питања може помоћи узимајући у разматрање 2 критеријума:

1.критеријум

је да питање треба да буде „значајно“ у реалном свету (тема треба да буде од значаја за

политички, економски и друштвени живот.

2. критеријум

је да се направи значајан допринос научном сазнању. Циљ науке се изражава следећим

ставовима:

(1)

описивање појаве –

на почетку истраживања у некој области је потребно детаљно описати

неку појаву,не изостављајући ниједну појединост, што се понекад назива и социографијом или
етнографијом.

(2) објашњење појаве

– смисао објашњења лежи у доказивању да нека појава нужно

проистиче из неког претходног чињеничног стања. По карлу Хемпелу, објашњење се састоји из 3 основна
елемента: 1)описа појаве коју треба објаснити, 2)констатације једне или више чињеница које претходе
појави коју треба објаснити и 3)формулације трајне и нужне везе између ове две групе појава. Када је о
социолошким појавама и процесима реч, постоје следећа објашњења:

функционалистичко објашњење

утврђује улогу делова у целини друштва и испитује утицај функције на функционисање друштвеног
система уопште и комбинује се са

структуралистичким објашњењем

које полази од утицаја целине

друштва на његове саставне делове;

генетичко-историјско објашњење

покушава да прикаже развој

предмета (појаве), објашњавајући чиниоце који доводе до настанка појаве и

теолошко објашњење

које

настоји да открије сврху оног што се чини или догађа и полази од мотива, намера и циљева свесног
понашања људи у друштву.

(3)

предвиђање појаве –

предвиђање је у тесној вези са објашњењем иако

постоје и значајне разлике међу њима, пре свега у погледу логичке структуре, јер, до објашњења се
долази накнадно, после анализе емпиријског материјала, док се код предвиђања појава унапред очекује
уколико су се стекле одређене теоријске претпоставке и почетни услови;

(4)

примењивање појаве.