ЗДРАВСТВЕНА ЗАШТИТА
Савремени концепт здравствене заштите полази од опште прихваћених
вредности да је најважнији циљ развоја друштва унапређење квалитета живота
људи, а да је здравље основна компонента квалитета живота. Због тога заштита и
унапређење здравља добијају централно место у свим развојним стратегијама.
Према Закону о здравственој заштити Републике Србије з дравствена заштита је
„организована и свеобухватна делатност друштва са основним циљем да се оствари
највиши могући ниво очувања здравља грађана и породице“.
Здравствена заштита обухвата спровођење мера за очување и унапређење
здравља грађана, спречавање, сузбијање и рано откривање болести, повреда и
других поремећаја здравља и благовремено и ефикасно лечење и рехабилитацију.
У обезбеђивању и спровођењу здравствене заштите учествују грађани,
породица, послодавци, образовне и друге установе, хуманитарне, верске, спортске
и друге организације, удружења, здравствена служба, организација за здравствено
осигурање, као и општине, градови, аутономне покрајне и Република.
Према уставним начелима, сваки грађанин има право на здравствену заштиту,
у складу са законом, али и дужност да чува и унапређује своје и здравље других
грађана, као и услове животне и радне средине.
У оквиру друштвене бриге за здравље, грађанима се обезбеђује здравствена
заштита која обухвата:
очување и унапређење здравља, откривање и сузбијање фактора ризика
за настанак обољења, стицање знања и навика о здравом начину живота;
спречавање, сузбијање и ранооткривање болести;
правовремену дијагностику, благовремено лечење, рехабилитацију
оболелих и повређених;
информације које су становништву или појединцу потребне за
одговорно поступање и за остваривање права на здравље.
НАЧЕЛА ЗДРАВСТВЕНЕ ЗАШТИТЕ
Према социјалним, економским, политичким и културолошким приликама и
схватањима, у свакој заједници примењују се одређена начела у спровођењу и
организовању здравствене заштите, а то су: начело приступачности, правичности,
свеобухватности, континуираности, сталног унапређења квалитета и начело
ефикасности здравствене заштите.
Начело приступачности
здравствене заштите остварује се обезбеђивањем
одговарајуће здравствене заштите грађанима Републике, која је физички,
географски и економски доступна, односно културно прихватљива, а посебно
здравствене заштите на примарном нивоу.
Начело правичности
здравствене заштите остварује се забраном
дискриминације приликом пружања здравствене заштите по основу расе, пола,
старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести,
политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, врсте болести,
психичког или телесног инвалидитета.
Начело свеобухватности
здравствене заштите остварује се укључивањем свих
грађана Републике у систем здравствене заштите, уз примену обједињених мера и
поступака здравствене заштите које обухватају промоцију здравља, превенцију
болести на свим нивоима, рану дијагнозу, лечење и рехабилитацију.
Начело континуираности
здравствене заштите остварује се укупном
организацијом система здравствене заштите која мора бити функционално
повезана и усклађена по нивоима, од примарног преко секундарног до терцијарног
нивоа здравствене заштите и која пружа непрекидну здравствену заштиту
грађанима Републике у сваком животном добу.
Начело сталног унапређења квалитета
здравствене заштите остварује се
мерама и активностима којима се у складу са савременим достигнућима
медицинске науке и праксе повећавају могућности повољног исхода и смањивања
ризика и других нежељених последица по здравље и здравствено стање појединца и
заједнице у целини.
Начело ефикасности
здравствене заштите остварује се постизањем најбољих
могућих резултата у односу на расположива финансијска средства, односно
постизањем највишег нивоа здравствене заштите уз најнижи утрошак средстава.
Здравствена заштита заснована на доказима
Здравствена заштита заснована на доказима јесте коришћење најбољих доказа
који су нам на располагању за доношење одлука о здрављу и здравственој заштити
целокупне популације или популационих група. Фактори који су довели до развоја
овакве здравствене заштите јесу: пораст знања и развој технологија у здравственој
заштити, већа очекивања корисника или пацијената од здравствен службе, већа
очекивања здравствених радника, промена популационе структуре и пораст
становништва.
Здравствени системи развијају водиче добре праксе у којима је препоручен
начин размишљања и поступања у избору и примени мера и активности
здравствене заштите на јачини доказа добијених систематским прегледом
истраживања у одређеним областима. На тај начин здравствени радници
рационално троше увек ограничене ресурсе који им стоје на располагању за
обезбеђивање здравствених услуга становништву и да брже примењују резултате
научних истраживања у својој свакодневној пракси.
сваком од ових нивоа превенције примењују се одређене превентивне мере и
активности са циљем да се интервенише у што ранијој фази природног тока
болести како би се спречиле компликације, неспособност и инвалидитет.
Мере здравствене заштите јесу стандардни, стручно верификовани и на
доказима базирани медицински други поступци и методе за идентификацију
здравственог стања (здравствених потреба) и за здравствене интервенције
(модификацију тока болести и здравствених процеса). У односу на циљ, мере
здравствене заштите у пракси често се деле на превентивне (оне којима је циљ
спречавање настанка неповољног здравственог стања) и куративне (којима је сврха
лечење и нега). Међутим према савременим схватањима концепта јединства
медицине и здравствене заштите, ова подела није искључива, јер знатан део
куративних, тј. терапијских мера спречава погоршање тока болести, па им је
карактер и превентиван. Савремини приступ захтева да све мере имају активан
карактер и код стручњака и код информисаних лаика, због чега с говори о
јединству спектра здравствене заштите.
Мере здравствене заштите се сврставају у пет основних група :
• мере за очување и унапређење здравља
• мере за спречавање и сузбијање обољења (мере специфичне заштите)
• мере за рано откривање обољења
• мере за благовремено и ефикасно лечење и
• мере рехабилитације
НИВОИ И МЕРЕ ПРЕВЕНЦИЈЕ
I ПРИМАРНА ПРЕВЕНЦИЈА
1. Мере за унапређење и очување здравља
2. Мере за спречавање и сузбијање обољења
II СЕКУНДАРНА ПРЕВЕНЦИЈА
3. Мере за рано откривање обољења
4. Мере за благовремено и тачно дијагностиковање обољења и повреда и њихово
ефикасно лечење
III ТЕРЦИЈАРНА ПРЕВЕНЦИЈА
5.Mере рехабилитације
Први ниво превенције се односи на период препатогенезе, док се други и трећи ниво
превенције односе на период патогенезе природног тока болести. На овај начин се
практично напушта подела здравствене заштите на превентивну и куративну и заузима се
став да је целокупна здравствена заштита превентивног карактера.
У новије време се поред ова три нивоа превенције уводи и примордијалана
превенција. Здрављу читаве популације највише доприносе примордијална и примарна
