Увод
Други светски рат је назив за оружани сукоб, односно серију међусобно
повезаних оружаних сукоба који се између године 1939. до 1945. водио између два
блока држава - тзв. Сила Осовине на челу с Немачком и тзв. Савезничких сила на челу
сa САД, СССР и Великом Британијом.
По броју држава, односно људи који су у њему учествовали, те броју људских жртава и
степену материјалног разарања, други светски рат представља највећи оружани сукоб у
историји човечанства.
По својим последицама други светски рат представља један од најважнијих догађаја у
историји, те извор безбројних контроверзи које трају дан-данас.
Локација Европа, Азија, Пацифик, Медитеран, Африка, Атлантик
Сукобљени
Савезници:
• Пољска,
• Велика Британија,
• Француска,
• СССР,
• САД,
• Кина|
• Југославија
Силе Осовине:
• Немачка,
• Италија,
• Јапан,
• НДХ,
• Бугарска
Узроци рата
С обзиром на његову сложеност као и идеолошким и другим поделама које је
изазвао и које дан-данас трају, о узроцима другог светског рата постоји далеко мањи
историјски консензус него о узроцима других оружаних сукоба у 20. веку.
Ипак се може рећи да је велик део узрока другог светског рата има корен у узроцима
првог светског рата.
Немачка, Италија и Јапан су се у 19. веку релативно касно профилирале као модерне
индустријске државе, те су битно заостајале у стварању колонијалних империја у
односу на Велику Британију и Француску. Немачка је у првом светском рату поражена,
те је темељем Версајског мировног уговора остала без колонија те тако доведена у још
инфериорнији положај. Италија и Јапан, иако на победничкој страни, били су битно
разочарани ратним пленом.
Национализам, који је представљао доминантну идеологију Европе 19. века, појачао је
свој утицај у Источној Европи где су на рушевинама три стара царства - Отоманског,
Аустро-угарског и Руског - по прокламираном принципу права на самоодређење
формиране националне државе. У већини случајева се границе нових држава нису
поклапале с етничким границама, што је било сталан извор иредентизма и напетости,
док су неке новостворене државе - Краљевина СХС, Чехословачка и, деломично,
Пољска - по саставу биле вишеетничке и оптерећене унутрашњим напетостима које су
се накнадно одржавале на међународној сцени. Национализам се такође проширио и на
Азију, поготово поседе европских колонијалних сила чији су поданици свој положај
почели сматрати издајом версајских принципа. Национализам се такође настављао
исказивати и као расизам, који је имао важну улогу у погоршању односа Јапана и САД.
Трећи фактор, који се искристализовао тек након завршетка првог светског рата, био је
слом предратног економског поретка темељеног на слободној трговини. Већина држава
се након рата окренула протекционизму и аутархији, што је било плодно тло како за
међусобне сукобе, тако и за економску нестабилност која ће се одразити у Великој
економској кризи.
Нови фактор представљала је и појава двеју идеологија - фашизма и комунизма -које
су, свака на свој начин, представљале радикалну алтернативу поратном светском
поретку те чије се међусобно супарништво одражавало и на међународну политику.
Избијање рата такође је поспешио и дубоки и неправладани културни и психолошки
шок изазван опсегом и последицама првог светског рата. Многе државе, поготово оне
које су се сматрале победницама, настојале су понављање тако трауматичног искуства
избјећи инзистирањем на дипломацији као једином средству рјешавања међународних
спорова, док је у јавности тих земаља доминирао пацифизам и тежња за нереагирањем
на провокације које би могле изазвати нови глобални сукоб.
Свет пре рата
Избијање другог светског рата био је процес који је трајао скоро цели једну деценију, и
коме је главни катализатор била Велика економска криза, која је била почела у САД у
октобру 1929. године. Она се манифестирала кроз глобални раст незапослености и
сиромаштва, које је масе становништва у многим земљама окретало екстремним
идеологијама с лева и с десна, а у многим државама доводило и до међуетничких
напетости, поготово у Источној Европи гдје је дошло до наглог пораста антисемитизма.
У многим државама, поготово оне које су заостајале за Британијом и Француском,
криза је довела до уверења како версајски поредак представља кочницу њиховог
економског развоја те да се он мора измијенити, ако је потребно и оружаном силом,
односно освајањем нових територија. Британија и Француска, главни заговорници
политике глобалног разоружања, су такође били снажно погођени кризом која је
спречила њихово поновно наоружавање.
Прва манифестација тог процеса догодила се у Јапану, који је, као земља без властитих
извора многих важних ресурса, био снажно погођен економском кризом. Као последица
тога, у јапанским владајућим круговима је почео бујати милитаризам, односно уверење
да Јапан може осигурати просперитет једино на рачун суседних азијских држава,
односно европских колонијалних поседа. Године 1931. Јапанци су извели инвазију
кинеске провинције Манџурије те у њој успоставили марионетску власт на челу с
бившим кинеским царем Пу Јием. Многи јапански, а и други, историчари сматрају
Судетска криза и избијање рата
Након што је године 1937. између Немачке и Јапана потписан тзв. Антикоминтерна
Пакт - претеча будућег Тројног пакта - Њемачка је године 1938. подузела насилну
анекцију, тзв. Ансцхлусс Аустрије. Хитлеров режим је тај потез оправдавао
провођењем начела о праву на самоодређење, односно чињеницом да су многи
Аустријанци себе сматрали дијелом њемачке нације од које су одијељени умјетном
границом.
Хитлер је сличан изговор одлучио применити на Судете - област Чехословачке где су
Немци чинили већину. Чехословачка влада је била спремна да се покушају мењања
граница одупре оружаним путем, рачунајући на свој статус верне француске савезнице.
Међутим, британска влада је држала да још није у потпуности спремна за рат па је
наговорила Француску да заједно с њом 30. септембра 1938. склопи Минуезум којим је
Њемачкој признато право на Судете. Остављена на цједилу, чехословачка влада је
подлегла њемачком ултиматуму. Док су дио свјетске јавности овим догађајима био
шокиран и разочаран, велики дио западне јавности их је сматрао исправљањем
версајских неправди те искориштеном приликом за постизање трајног мира у свијету.
Те су се наде врло брзо изјаловиле, када су мађарска и пољска влада искористиле
Хитлеров преседан како би и оне тражиле и на крају добиле чехословачки териториј.
До прољећа 1939. ауторитет владе у Прагу је био тако уздрман да се у Словачкој, на
њемачки потицај, развио сепаратистички покрет. Користећи то као изговор, њемачке
снаге су у прољеће 1939. окупирале Чешку и успоставиле протекторат у саставу
Реицха, док је Словачка успостављена као сателитска држава.
Комадање Чехословачке представљало је шок и понижење за западне силе које су на
гажење споразума реагирале гаранцијом независности и територијалног интегритета
Пољске и Румуњске - држава за које се држало да ће представљати слиједеће мете
њемачког, односно мађарског ширења. У међувремену је, користећи Хитлеров примјер,
Муссолинијева Италија извршила инвазију и без борбе успоставила власт у Албанији.
Хитлер није био импресиониран тим гаранцијама те је као слиједећу мету њемачке
територијалне експанзије одабрао Данзиг - луку на Балтичком мору под управом Лиге
народа коју су и Немци и Пољаци својатали, али у којој су Немци имали већину
становништва. Но, овога пута су Пољаци, за разлику од Чехословака, иза себе имали
формалне западне гаранције те били спремни на оружани отпор. Њемачкој влади је
постало јасно да се криза у њемачку корист не може ријешити друкчије него оружаном
инвазијом, за коју је планирање отпочело већ у прољеће.
Хитлер је био уверен како ће западне силе на крају Пољску ипак оставити на цедилу
исто као што су били оставили Чехословачку. Томе је у прилог ишао дебакл преговора
о евентуалној војној сарадњи који су се у то време водили у Москви између англо-
француских и совјетских представника.
На крају се Стаљин одлучио купити време за припреме за рат тако што је прихватио
Хитлерову понуду за споразум о подјли интересних сфера у Источној Европи.
Потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 25. аугуста 1939. Немачка се осигурала
од евентуалне совјетске интервенције у пољску корист, односно евентуалног ратовања
на два фронта. Након инсценираног пољског напада на радио-станицу у немачке
оружане снаге су 1. септембра 1939. отпочеле напад на Пољску, чиме је у Европи почео
други светски рат.
Оружане снаге и планови зараћених сила
Н
емачка
Супротоно увреженом мишљењу, Немачка у време избијања рата за њега није била
спремна, односно, по објективним критеријумима, била је у много инфериорнијем
односу у поређењу с почетком првог светског рата. С друге стране је у квалитативном
смислу била у великој предности у односу на своје противнике.
То се можда најбоље одржавало у копненој војсци - ВЕРМАХТУ. Иако је поновно
наоружавање ван версајских оквира отпочело још године 1933. Немачка је још увек
заостајала за западним силама по питању модерне опреме, поготово тенкова. С друге
стране, у раздобљу када се држала версајских критерија, Немачка је смела имати малу
професионалну војску, што је довело до ригорозне селекције и филтрације
најспососбнијих кадрова који ће послије бити срж Хитлерове војне машине.
Други важан фактор у корист Немаца била је склоност новим идејама као и настојање
да се избегну грешке које су довеле до пораза у претходном рату. Немачки војни
стратези на челу с генералом вон Сеецктом су још крајем 1920-их, узимајући у обзир
немачки недостатак нафте и других стратешких сировина, закључили како се победа у
будућем рату може извојевати једино брзим ударом, при чему би се користиле
новоразвијене форме оружја као што су тенкови, мотомеханизиране јединице и
авијација. Та се доктрина назвала БЛИТЗКРИГ , односно муњевити рат те је на
почетку представљала готово сигуран рецепт за немачке војне успехе. С друге стране,
Немачка ипак није била у стању у потпуности искористити њене могућности, прије
свега због недовољног броја модерних превозних средстава, што ће се исказати у
каснијим фазама рата.
Блитзкриг је битно утицао и на развој Луфтwафе, немачког ратног ваздухоплоства које
је у року од само неколико година постало једна од најимпресивнијих оружаних
формација на свету - како бројем, тако и извјежбаношћу људтства. Немци су 1930-их
развили модерне типове ловачких и бомбардерских авиона којима су били у стању
створитиваздушну надмоћ над већином противника. Али, с друге стране, већина тих
авиона су били углавном на непосредну подршку копненим снагама, те су се врло брзо
исказали не баш тако ефикасни у другим улогама.
Криегсмарине или ратна морнарица је била најслабији вид немачких оружаних снага
због версајских ограничења која су је била свела на готово симболичку оружану
формацију. Она су укинута тек 1930-их година када је већ било касно да нови бродови
у градњи битно утичу на ток ратних операција. Немачка слабост на мору одразиће се
већ на самом почетку.
Италија
Италија је, захваљујући постојању колонијалног империја те Мусолинијевим
амбицијама, имала потребу да сагради модерну ратну морнарицу која би се могла
