1 . p o j a m e k o l o š k o g m e n a d ž m e n t a

Ekološki menadžment je mlada naučna disciplina nastala u okviru ekologije
krajem prošlog veka sa zadatkom svođenja, na minimalne dimenzije, uticaja tehničko-
tehnološkograzvoja na biosferu kao i na opstanak živih bića
Ekološki menadžment je menadžment čije aktivnosti imaju ili mogu imati uticaj
na zaštitu životne sredine, a definiše se i kao kontrola svih ljudskih aktivnosti koje mogu
imatiuticaj na životnu sredinu i na kvalitet životne sredine.Unošenje  zagađujućih
materija  i  energije  u  životnu  sredinu  izazvano  prirodnim  procesioma
ili  ljudskom delatnošću može imati štetno delovanje na kvalitet životne sredinekao i na
zdravlje ljudi. Jedan od zagađivača životne sredine jeste i otpad – neželjeni materijalkoji
nastaje kao rezultat određene industrijske operacije ili kao output procesa
potrošnje energije i dobara u domaćinstvima i drugim institucijama za kojim ne
postoji ekonomska potražnja i koji mora biti odbačen
Ekološki menadžment je u potpunosti antropocentrični ili humanocentrični
koncept poslovnog upravljanja, što ga značajno razlikuje od svih drugih menadžerskih pr
istupa isistema.Isto tako, on nije samo standardna nauka, veština, efektivnog i efikasnog
ponašanja I  postizanja  ciljeva  na  pravi  način,  nego  je  istinsko  znanje  i  praksa
postizanja  pravih ciljeva,dakle onih koji se tiču opstanka čoveka i kvaliteta njegovog
života.Postoje mišljenja da većinu današnjeg ekološkog menadžmenta čini “
ekološkimenadžerializam” koji ne obraća dovoljno pažnje na odnos čovek-životna
sredina s obziromda je postao institucionalizovan i državno-centralizovan proces koji se
bavi formulisanjem idonošenjem zakona, politika i regulativa koji se odnose na
životnu sredinu. Ipak, iako ima

nedostatke (posledični menadžerializam) ekološki

menadžment se bavi realnim ekološkim problemima, još uvek se razvija I daleko
je od neke fiksirane forme, što mu obezbeđuje potrebnu prilagodljivost.
Položaj čoveka u biosferi je protivrečan. S jedne strane, čovek kao biološka
vrsta predstavlja sastavni deo ekosistema naše planete. Čovekov organizam nije
sposoban da stvaraorganske materije iz neorganskih, on ih dobija preko hrane
biljnog i životinjskog porekla.Zato ekološki sistemi sa kojima je čovek povezan
preko ishrane moraju biti produktivni.Vazdušna sredina za životnu delatnost
čoveka mora biti čista. S druge strane, u svojoj životnoj delatnosti čovek
narušava tok prirodnog biogenog kruženja elemenata. Spoljašnjusredinu zagađuju
mnoge industrijske grane, pa čak i otpaci iz domaćinstva. Vazduh nad njima je pun sitnih
čvrsth čestica i otrovnih gasova.

Sve veće korišćemje u hemijskoj industriji i poljoprivredi hemijskih jedinjenja
kojavezuju jone metala može izazvati neželjenje poremećaje prirodne ravnoteže.
Na taj način, privredne aktivnosti čoveka menjaju spoljašnju sredinu koja postaje
opasna za samog čoveka.
Današnji su gradovi neprekidno izloženi degradaciji usled neslućenog razv
ojaautomobilskog saobraćaja. Saobraćaj, a posebno drumski, zbog upotrebe fosil
nih gorivaodgovoran je za 25% globalnih emisija ugljenik (IV) oksida. Prosečan
automobil godišnjeispušta toliko CO2 emisija koliko je i sam težak. Za jedan sat vožnje

autoputem brzinom 130km/h potroši se isto toliko kiseonika koliko jedan čovek potroši
tokom deset dana za disanje.Sagorevanje fosilnih goriva proizvodi zagađujuće
materije koje se mogu preneti na velikeudaljenosti i škoditi ljudskom
zdravlju, biljkama, životinjama i ekosistemu. Takve zagađujućematerije i njihovi
derivati, poput troposferskog ozona i kisele kiše uništavanju ekosisteme,škode
usevima i šumama, a kod ljudi uzrokuju probleme disajnih organa i razne bolesti.
Z b o g s v e g a n a v e d e n o g u b r o j n i m g r a d o v i m a d a n a s p o s t o j e m o d e l i i p
o k u š a j i minimiziranja štetnog uticaja ljudskog i industrijskog delovanja na čoveka
i okolinu

2.NASTANAK I RAZVOJ EKOLOŠKOG MENADŽMENTA

Još od praistorijskog doba ljudska vrsta se bavila akumuliranjem know-how-a
životnesredine i razvijanjem strategija za eksploataciju prirode. Radi pobolj
šanja regulisanja prirodnih resursa razvijeni su tabui, sujeverja i narodni običaji, ali i f
ormulisani zakoni za poboljšanje nadgledanja, kontrole, pa čak i pravljeni inventari
nacionalnih resursa.
I d e j a   d a   s u   l j u d i   “ p r e - m o d e r n o g ”     v r e m e n a     b i l i     b l i s k i     p r i r o d i
t e     s t o g a   n i s u  prouzrokovali veća oštećenja životne sredine, predstavlja samo
naivni mit. Praistorijski ljudi,(iako malobrojni u odnosu na današnju populaciju
svetskog stanovništva), koristeći samovatru i oružje napravljeno od kamena,
kosti, drveta i kože, uspeli su da izmene vegetacijuvećine kontinenta i verovatno
istrebe mnoge vrste velikih sisara.Dalji “razvoji” civilizacije posebno industrijska
revolucija, rast hemijske industrijekao i oni u kasnom dvadesetom veku sa
posledičnim: globalnim zagađenjem,
smanjenjem biodiverziteta, degradacijom medijuma životne sredine i urbanim rastom do
veli su doneophodnosti razumevanja strukture i funkcije životne sredine, mo
nitoringa uticaja,korišćenja i analize podataka, modeliranja, ocenjivanja i planiranja
sa ekološkog stanovišta uznaglašavanje uloge ekološkog menadžmenta čiji je zadatak da
koordinira i fokusira “dobre”razvoje sa stanovišta životne sredine, poboljšava dobrobit
ljudi, te ublažava ili sprečava daljaoštećenja planete Zemlje i njenih
organizama.Tehnološki optimizam koji se javio na zapadu (posebno od 1830. godine na
ovamo),iskazan menadžmentom prirodnih resursa, poljuljan je posle 1945. godine sa
pojavom
prvihrastućih ekoloških problema. Zato su napravljeni organičeni napori ra
di osiguravanjaintegracije eksploatacije prirodnih resursa sa socijalnim i
ekonomskim razvojem pre
1970.godine (takođe, tadašnje urbano i regularno planiranje ima izvesnih z
ajedničkih crta sasholističkim, ekosistemskim prilazima).
Danas u savremenom preduzeću postoji i deluje sektor finansija,
računovodstva,marketinga, kvaliteta, razvoja, ljudskih resursa i drugi, koji
obavljaju delatnosti iz svogdomena i svi zajedno daju određene rezultate koje od njih
očekuju klijenti, deoničari i javnost.
Sve navedene aktivnosti su se pojavile kao reakcija na potrebu za što efikasnijim
poslovanjem preduzeća u odnosu na potrebe korisnika, čime se obezbeđivao prosperitet p
reduzeća isigurnost opstanka. Svaka od nabrojanih aktivnosti je u vreme kada se prvi put
pojavila bila novena  i  kao

eština irazmatranja bez težnje za integrisanim objedinjavanjem dobijenih rezultata. S
druge
strane,i n t e r d i s c i p l i n a r n i   p r i s t u p   i a k o   s e   b a v i   “ o b i č n o m ”   t e m a t i k o m   j e
t e ž i ,   s   o b z i r o m   d a  podrazumeva blisku saradnju različitih specijalista radi pokušaja i
ntegrisanja dobijenihkoncepata. Oba ova pristupa karakteriše saznanje da istraživana
problematika može da
buded e o   k o m p l e k s n i h   t r a n s n a c i o n a l n i h   i   g l o b a l n i h   e k o l o š k i h ,   e k o n o m
s k i h   i   s o c i j a l n i h interaktivnih odnosa na koje utiče i politika i
etika.Postoje mišljenja da većinu današnjeg ekološkog menadžmenta čini “e
kološkimenadžerializam” koji ne obraća dovoljno pažnje na odnos čovek-životna
sredina s obziromda je postao institucionalizovan i državno-centralizovan proces koji se
bavi formulisanjem idonošenjem zakona, politika i regulativa koji se odnose na
životnu sredinu. Ipak, iako imanedostatke (posledični menadžerializam) ekološki
menadžment se bavi realnim
ekološkim problemima, još uvek se razvija i daleko je od neke fiksirane forme, što mu o
bezbeđuje potrebnu prilagodljivost
3
.B e z   o b z i r a   n a   o d a b r a n i   p r i s t u p ,   e k o l o š k i   m e n a d ž m e n t   s e   o d n o s i   n a   e
k o l o š k o  planiranje, a njegov fokus je na implementaciji, monitoringu, proveravanju i
kontroli, kao i na praktičnom suočavanju sa problematikom realnih svetskih ciljeva u
pogledu očuvanja životnesredine (kao što je npr. modifikovanje ljudskih navika koje štete
prirodi), mnogo više nego nateoretskom planiranju. Iako je poželjna bliska
integracija sa ekološkim planiranjem, oblastistraživanja ekološkog menadžmenta
predstavlja pre svega razumevanje interaktivnih odnosačovek - životna sredina, kao i
primena nauke i zdravorazumskog razmišljanja u rešavanjuekoloških
problema.Uopšteno je prihvaćeno da ekonomski razvoj i ekološki ciljevi ne
smeju da
se posmatraju odvojeno, i to počev od 1972. godine (UN konferencija o ljudskom okruže
nju,

Stokholm) i 1992. godine (UN konferencija o životnoj sredini i razvoju Rio de
Žaneiro -“Samit o Zemlji”), a da je do 1990. godine menadžment prirodnih resursa dao
kroz “maglovitfilozofski prodor” ipak put ka ekološkom menadžmentu.

2.1.POJAM I DEFINISANJE EKOLOŠKOG MENADŽMENTA

Ekološki menadžment je mlada naučna disciplina nastala u okviru ekologije
krajem prošlog veka sa zadatkom svođenja, na minimalne dimenzije, uticaja tehničko-
tehnološkograzvoja na biosferu kao i na opstanak živih bića
4
.Reč „Menadžment“ znači upravljanje, rukovođenje, gazdovanje, a pošto je reč
oživotnoj sredini, ovaj vid menadžmenta značio bi upravljanje zaštitom životne
sredine odraznih vidova zagađenja.Predmet ekološkog menadžmenta je u
sveobuhvatnom proučavanju svih posledicaantropogenog uticaja privrednog
i tehnološkog razvoja na ekosisteme.Cilj ekološkog menadžmenta je da promeni
postojeće stanje zagađenja i degradaciježivotne sredine, koristeći metode ekološkog

inženjeringa i pravno-ekonomske instrumente.Fenomen ekološkog menadžmenta ima
sledeće karakteristike:

•

često se koristi kao opšti termin;

•

podržava održivi razvoj;

•

bavi se svetom pod uticajem čoveka (danas ima svega nekoliko, ukoliko ih uopšteima,
potpuno prirodnih okruženja);

•

zahteva multidisciplinaran ili interdisciplinaran pristup;

•

mora da integriše različite stavove o razvoju;

•

traži integraciju nauke, društvenih nauka, političkog odlučivanja i planiranja;

•

prepoznaje, i ako je moguće prevazilazi osnovne ljudske potrebe;

•

vremenska skala uključuje prevazilaženje kratkih rokova i bavi se rangiranjem
odlokalnog do globalnog;

•

k a o š t o p r e p o z n a j e p r e t n j e i p r o b l e m e t a k o t r e b a i d a o m o g u ć i n
j i h o v o prevazilaženje;

•

naglašava upravljanje, a ne eksploataciju.Kada je u pitanju definisanje ekološkog
menadžmenta treba istaći veliki broj različitihdefinicija ekološkog menadžmenta (bez
postojanja jedne koncizne univerzalne definicije)
što je razumljivo kada se ima u vidu široki obim i različitost uključenih specijalista u ovu
multidisciplinarnu oblast. Neke definicije ekološkog menadžmenta su:-
P r i s t u p k o j i p r e v a z i l a z i m e n a d ž m e n t p r i r o d n i h r e s u r s a r a d i z a o k
r u ž i v a n j a političkog, socijalnog i prirodnog okruženja, i bavi se pitanjima vrednosti i
distribucije, sa prirodnim regulacionim mehanizmom kao i sa intergeneracijskom
jednakošću.-Formulacija ekoloških strategija razvoja.

standarda ISO 14000 i ostalim preporukama iz oblasti ekologije (kao i sve druge)
kojeglobalno važe za sve koji žele svoje mesto u razvijenom svetu
8
.Prednost ekološkog menadžmenta za koncipiranje valjane ekološke politike
preduzećaleži pre svega u činjenici da preduzeće mora maksimalno da ističe odgovornost
u korišćenjusvih raspoloživih resursa, a pre svega ljudskog i prirodnog. Naravno, ono
mora da uvažavazahteve svojih klijenata, a pre svega kupaca, čiji zahtevi nisu samo
ekonomski (krediti, servisiitd.) ili tehnički (pouzdanost, funkcionalnost, trajnost itd.),
već od nedavno, a ubuduće sveviše ili dominantno, i ekološki, a to znači da su
neposredno u funkciji optimizacije kvalitetaživota.Kriterijum uspešnosti preduzeća

života.Postoje mišljenja da većinu današnjeg ekološkog menadžmenta čini “
ekološkimenadžerializam” koji ne obraća dovoljno pažnje na odnos čovek-životna
sredina s obziromda je postao institucionalizovan i državno-centralizovan proces koji se
bavi formulisanjem idonošenjem zakona, politika i regulativa koji se odnose na
životnu sredinu. Ipak, iako ima

nedostatke (posledični menadžerializam) ekološki

menadžment se bavi realnim ekološkim problemima, još uvek se razvija I daleko
je od neke fiksirane forme, što mu obezbeđuje potrebnu prilagodljivost.

B e z   o b z i r a   n a   o d a b r a n i   p r i s t u p ,   e k o l o š k i   m e n a d ž m e n t   s e   o d n o s i   n a   e
k o l o š k o  planiranje, a njegov fokus je na implementaciji, monitoringu, proveravanju i
kontroli, kao i na praktičnom suočavanju sa problematikom realnih svetskih ciljeva u
pogledu očuvanja životnesredine (kao što je npr. modifikovanje ljudskih navika koje štete
prirodi), mnogo više nego nateoretskom
planiranju. Ni u jednom području primene menadžmenta ne potvrđuje se nigde tako snažn
o iuverljivo dominacija principa efektivnosti nad principom efikasnosti, odnosno
nemogućnostda se nedostatak efektivnosti (loše, dakle nehumano i neekološki odabranih
ciljeva)
nadomestim a k a r   i   n a j v e ć o m   e f i k a s n o š ć u .   U   t o m   s m i s l u   e k o l o š k i   m e n a d
ž m e n t   m o ž e   ( i   m o r a ,   u  perspektivi) postati svojevrsna upravljačka infrastruktura i p
robni test uspešnosti svakemenadžerske prakse, bez izuzetka.Tome će nesumnjivo doprineti i
globalni procesi uvođenja međunarodnih standardaza ekološki menadžment (serije
standarda ISO 14000 iz 1994 godine). Njihova osnovna
uloga je u tome da osiguraju jedinstvene smernice za ekološku politiku; da definišu strate
ške ioperativne ciljeve; da identifikuju i vrednuju ekološke efekte; uspostave
načine interne ieksterne provere (audit); uspostave principe komuniciranja i
definišu obveze za inoviranjeznanja, itd.Mišljenja sam da ekološki menadžment već
sada transcidira svaku praksu poslovnog iodrživog upravljanja i tako prerasta
u svojevrsni globalni menadžment.