1
Садржај
Увод – 02
Хиндуистичка религија – 03
Брама – 07
Вишну – 08
Шива – 10
Индра – 12
Однос хришћанства према хиндуизму – 14
Литература и кориштени интернет садржај – 15
2
Хиндуизам
Увод (о религији уопште)
Од самога почетка историје човека на земљи, прате га (човека) многе
чудесне појаве, које су нерешиве не само за обичан разум старог
примитивца, него и за навише философске умове у историји човечанства.
Светске религије се „не требају поистовјећивати са монотеизмом
(вјером у једнога Бога)... Већина религија укључује многа божанства... У
одређеним религијама уопће нема богова. Гиденсова
1
брига као социолога
напросто је извијестити о феномену религије ,без да јој намеће
ограничавајући интерпретативни оквир.“
2
Значај питања
о религији
у
савременој култури такав је да је потпуно исправно о њој говорити са свих
аспеката академских приступа светским религијама, но у овом раду
акценат ћемо ставити изричито на хрушћанску теологију и на њен поглед
на Хиндуистичку религију. Када говоримо о теми о спознаји религије
моментално се повлачи питање како религију треба дефинисати. Ово
питање је постало још проблематичније због саме чињенице да се није
појавила још ни једна општеприхваћена дефиниција религије. Прву
дефиницију дао је Цицерон, „који реч религија везује за латински глагол
rеlеgеrе
што значи поново читати. Свети Августин Нипонски реч религија
изводи из глагола
rееligеrе
што значи поново изабрати, а под тим је мислио
1
Опширније види: Anthony Giddens; Sociology: Polity Press, Oxford, 1989
2
Alister McGrath;
Uvod u Hrišćansku teologiju
, Ex Libris 2006, str. 510
4
животињске жртве. Касније веда-свештеници примили су вегетаријанску
исхрану.“
7
Следбеници хиндуизма га често називају
Санатана Дарма
(санскритска фраза која значи
,,вечни закон“
). „Разни типови хиндуизма
обухватају народну и веданску веру и бакти традицију, као што је случај у
ваишнавизму. У све то спадају и јогинске традиције и сви народни обичаји.
Дакле, хиндуизам је састављен од разних традиција и нема јединственог
оснивача. Порекло води од историјске веданске религије која је била
заступљена у Индији током Бронзаног доба, па се зато хиндуизам понекад
назива ,,најстаријом живом религијом“. Демографски, хиндуизам је трећа
највећа религија на свету, после хришћанства и ислама са око милијраду
следбеника, од којих 828 милиона живи у Индији. Велики број хиндуиста
постоји у Непалу (23 милиона), Бангладешу (14 милиона) и индонежанском
острву Бали (3,3 милиона). Огроман број хиндуистичких текстова се дели
на Шрути (
откривени
) и Смрити (
запамћени
). У њима се разрађују
теолошке, философске и митолошке теме, баш као и информације о
практиковању
дарме
(
религијског живљења
). Међу свим овим списима, Веде
уживају највећи ауторитет. Поред њих, у важне текстове спадаају
Упанишаде, Пуране и епови Махабхарата и Рамајана.
Бхагавад Гита
, део
Махабхарате који је изговорио Кришна, такође је веома важна.“
8
Хинду је персијски назив за реку Инд, „а одговара санскритсском
имену
Sindhu
. У Риг Веди се помиње индо-аријевска земља
Sapta Sindhu
(земља седам река у северозападном делу Јужне Азије). Овај назив опет
одговара имену
Hapta Həndu
који се налази у Авести (Вендидад 1.18), светој
7
Мирча Елијаде,
нав.дело
, Алфа 1996, стр.158
8
http://en.wikipedia.org/wiki/hinduism 11.01.2011
5
књизи у зороастризму. Овај термин се односио на оне који су живели на
Индијском потконтиненту, иза реке Sindhu. Арапски термин
al-Hind
се
такође односи на савремену Индију. Персијски термин је дошао у Индију
кроз Делхијски султанат, па се у јужно-индијским и кашмирским
текстовима појављује од 1323. године, а нарочито се одомаћио током
британске окупације. Исти термин се од 18. века користи за већину
религијских, духовних и философских традиција на потконтиненту, осим за
будизам, сикизам и ђаинизам.“
9
Реч хиндуизам
се прво употребљавала у
енглеском језику од 19. века, а њом су се описивале праксе и принципи
индијске браманске касте. Због тога овај термин није сасвим јасан, пошто
се може односити на брамански хиндуизам, тј. савремену браманску
традицију, или на ведански браманизам, историјску религију из које се
развио средњовековни и савремени хиндуизам. Хиндуизам је састављен од
бројних секти, које понекад изгледају и као посебне религије. Главне гране
савременог хиндуизма су шаивизам, шактизам, ваишнавизам и смартизам.
Ове четири деноминације деле ритуале, веровање и предања, „али свака од
њих има посебну философију и одговор на питање како остварити коначни
циљ у животу (
Атма-Гјан
, самоостварење). Установљена философска школа
унутар једне деноминације се назива
сампрадаја
, док се лоза учитеља сваке
сампрадаје назива
парампара
. Постојање многих школа и деноминација у
хиндуизму се не треба видети као шизма, пошто никада није ни било неког
оригиналног јединства.“
10
Савремени хиндуизам је већином монотеистички, мада традиције
унутар њега подразумевају и пантеистичке, политеситичке и чак
атеистичке идеје. „McDaniel разликује шест основних ,,типова” хиндуизма:
9
исто
10
Исто
