СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ: НАЦИОНАЛНА ЕКОНОМИЈА
ТЕМА:
ПРИВРЕДНА КРЕТАЊА У ПРОЦЕСУ ТРАНЗИЦИЈЕ
НАЦИОНАЛНЕ ЕКОНОМИЈЕ ПОСЛЕ 2000.
ГОДИНЕ
4
1. ПРИВРЕДНА КРЕТАЊА И МАКРОЕКОНОМСКА
ПОЛИТИКА У ПЕРИОДУ ТРАНЗИЦИЈЕ
Привреда Србије је каснила са уласком у транзиционе процесе, нарочито у
поређењу са достигнутим степеном транзиције других бивших социјалистичких
држава, а кашњење реформских процеса од скоро једне деценије свакако је утицало и
на профил, ток и резултате транзиције у Србији. Као и у другим земљама, транзиција у
Србији подразумева имплементацију реформи које су у вези са макроекономском
стабилношћу (смањењем и елиминисањем буџетског дефицита и вођењем одговарајуће
неинфлаторне монетарне политике), либерализацијом (унутрашњом, али и спољашњом,
која се манифестује укидањем трговинских и инвестиционих баријера и променом
режима девизног курса) као и трансформацијом власничких права кроз приватизацију и
нове власничке аранжмане.
1
Процес транзиције је у већини случајева праћен значајним
трошковима које „плаћа” читаво друштво. Ти трошкови се односе на значајан пад
друштвеног производа, пад запослености и појаву инфлације.
Ипак, процес транзиције је започет у време када су резултати нове политике
засноване на што слободнијем деловању тржишта били поглавито успешни. Поред тога
улазило се у релативно дуг период експанзије у светској привреди, а одушевљење до
тада неистраженим могућностима које пружа развој финансијских тржишта, стварало је
слику о дефинитивно пронађеном механизму сталног развоја и раста.
2
Земље које су
ушле у процес транзиције суочиле су се са проблемом стварања нове структуре, који је
носио трошкове у виду губитка производа, али су се оне излазећи из стагнације
претходног система, углавном надале брзом опоравку.
Наша економија се данас налази на важној прекретници. Прва фаза спровођења
транзиционих процеса је завршена, реформски процеси добијају нови замах, а
будућност у евро-атланским интеграцијама постаје све извеснија. Досадашње реформе
у Србији биле су пример да, иницијални и добри резултати, нису одрживи без
коренитих измена у макроекономској политици. У Србији, још увек, није креирана
флексибилна и снажна макроекономска основа која би слала јасне „сигнале”
микроекономском нивоу, а то је основни предуслов за одрживи раст запослености,
извоза, инвестиција и домаће штедње.
1
Ђорђевић, М., Веселиновић, П.,
Развојне карактеристике српске економије у периоду транзиције,
Економски факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац, 2010., стр. 21.
2
Група аутора,
Транзиција у Србији и глобална економска криза,
Научно друштво економиста са
Академијом економских наука и Економски факултет у Београду, Економски факултет, Београд, 2009.,
стр. 11.
5
Када је у питању концепт економских реформи треба имати у виду околности да
се он није одвијао уз постојање јасне и целовите визије. Реформе су спровођене као
парцијалне и несихронизоване активности. Кључни проблем се налази у чињеници да је
од самог старта спровођења реформи, запостављена изградња институција, што је
успорило одређени институционални развој. Данас је потпуно извесно да се, из основа,
мора мењати модел привредног развоја Србије.
Основно опредељење политике развоја треба да се састоји у стварању тржишне и
извозно оријентисане привреде уз рационално активирање производног и укупног
развојног потенцијала земље. Преструктуирање привреде представља саставни део
целовитог процеса транзиције националне економије који подразумева свестране
промене у области производне структуре, финансија, имовинских права и организације
на макро и микро нивоу.
1.1. УЗРОЦИ И ЦИЉЕВИ ТРАНЗИЦИЈЕ
Крајем двадесетог века социјализам као друштвено уређење и привредни модел
престао је да буде алтернатива капиталистичком привредном моделу. Главни узрок
његовог урушавања била је неефикасност система и одсуство мотивације код радника.
Иако су званичне статистике приказивале раст привредне активности који је некада
превазилазио стопе раста развијених тржишних привреда, није се радило о здравом
расту. То није био раст који ствара, већ раст који уништава вредност предузећа. Иста
ситуација је била и у нашој земљи. Директно државно администрирање, а затим и
самоуправљање, одредили су нашу економску историју после Другог светског рата. У
таквом економском систему није постојала јасна и директна веза између резултата и
вредновања рада. Последично, лични дохоци су се у потпуности отуђили од створене
вредности и оствареног успеха. Такво стање водило је ниској мотивацији, а она ниској
продуктивности.
Фактичко стање се није признавало, па је покренут процес „социјализације
губитака“. Такав став и однос према предузећима лошег финансијског здравља имао је
домино ефекат на јака предузећа. Сумарни ефекат претходних процеса довео је до
урушавања социјализма и одустајања од тзв. „социјалистичке парадигме“. Почетком
90-их година XX века Србија је, попут осталих социјалистичких земаља, ушла у период
транзиције. Наиме, превођење бивших социјалистичких у тржишне економије
представља процес транзиције, који креира нов пословни амбијент и нову
институционалну инфраструктуру.
7
реалног бруто домаћег производа (просечна стопа раста ГДП-а је 4,4%), уз стабилност
цена,
Табела 1.
Табела 1.
Главни макроекономски показатељи за земље Централне и Источне Европе
Земља
Реални ГДП
Потрошачке
цене
Стопа
незапослености
Буџетски дефицит
Платнобилансни
дефицит
Промене према претх. год. (%)
U %
U % GDP
01
02
03
01
02
03
01
02
03
01
02
03
01
02
03
Естонија
6.5
6.0
4.7
5.6
3.6 1.3 11.7 9.5
10.1
0.2
1.3
0.4
-6.0
-12.2
-15.2
Летонија
7.9
6.1
7.5
2.5
2.0 2.9 12.9 12.6 10.5 -1.6 -3.0
-2.9
-9.6
-7.6
-8.6
Литванија
6.5
6.8
8.9
1.3
0.4 1.2 16.1 13.5 12.7 -1.9 -1.7
-2.4
-4.8
-5.3
-5.7
Пољска
1.0
1.3
3.7
5.3
1.9 0.0 18.5 19.8 19.2 -3.5 -3.8
-4.1
-2.9
-2.6
-2.9
Словачка
3.8
4.4
4.2
7.0
3.3 8.6 19.4 18.7 17.1 -5.4 -7.2
-5.0
-8.4
-8.0
-3.8
Словенија
2.9
2.9
2.3
8.6
7.5 5.6
5.8
6.1
6.5
-2.5 -2.4
-2.0
0.2
1.4
0.5
Чешка
3.1
2.0
2.9
4.5
1.4 0.1
8.0
7.3
7.8
-5.0 -6.7
-7.6
-5.4
-6.0
-6.6
Мађарска
3.8
3.5
2.9
9.1
5.2 4.7
5.6
5.6
5.8
-4.1 -9.2
-4.8
-3.4
-4.0
-6.2
ЕУ-15
1.7
1.1
0.8
2.2
2.1 2.0
7.4
7.7
8.0
-0.9 -1.9
-2.7
0.3
1.0
0.5
Извор: European Central Bank; National Statistics; DIW Berlin calculations, 2004.
Истраживања консултаната ММФ-а
5
указују да су земље које су комбиновале
макроекономску стабилизацију са обимним структурним реформама биле успешније у
савладавању пада производње у почетним фазама транзиције, као и достизању
значајног раста производње у наредном периоду. Такође, према истом извору, ове две
компоненте стратегије су подједнако значајне за успешност транзиције. Мере
макроекономске стабилизације морају бити обезбеђене пре него што се крене са
реформама на нивоу предузећа и реформама у финансијском сектору.
У Србији је макроекономска стабилност привреде, уз оживљавање привредног
раста, још увек неостварљив циљ, а развој тржишне привреде, као основног
„производа“ транзиције, код нас се свео само на уско тржиште роба и услуга. Према
статистичким подацима стопа незапослености је око 30%, а спољнотрговински дефицит
је близу половине реалног ГДП-а, те је видљиво да доста каснимо за земљама
Централне и Источне Европе.
5
World Economic Outlook,
Focus on Transition Economies,
International Monetary Fund, September 2000, pp.
166-167.
8
1.2. СТОПА ПРИВРЕДНОГ РАСТА
Остварени напредак домаће привреде у периоду између 2001. до 2008. године је
дошао као последица институционализованих реформи и економске и социјалне
политике, али и релативно повољних спољних околности на међународном тржишту
капитала. Ипак, висока годишња стопа привредног раста, у просеку 6,2% постигнута је
уз растући фискални и спољнотрговински дефицит, ниску домаћу штедњу, растући
спољни дуг и високу просечну стопу инфлације. Макроекономске неравнотеже и
ризици током 2007. године, а нарочито 2008. године манифестују се у високом степену,
првенствено због неизграђености институција и високе јавне потрошње, спорог процеса
прилагођавања Србије Европској унији и недовољног прилива страних директних
инвестиција.
6
Као један од главних разлога брзог реалног раста БДП-а су веома ниска стартна
основа почетком и крајем деведесетих година, тзв. „ефекат ниске базе“ и
субвенционисање државних и друштвених предузећа. Србија је спровела значајне
економске реформе у складу са одабраном стратегијом реструктуирања банкарског
сектора одабраним моделом приватизације друштвеног капитала, стратегијом
привлачења страних инвестиција и по основу тих реформи, јачала је приватни сектор
који је носилац убрзавања привредног раста, повећања извоза и повећања животног
стандарда становништва.
Банкарски сектор остварује брзи раст својих перформанси, а сектор предузећа је
најзад, као целина, постао рентабилан и остварио нето финансијски добитак у 2006.
години (108 милијарди динара) и у 2007. години (53.5 милијарди. динара). Међутим, у
целини посматрано, привреда Србије се још увек налази у фази надокнађивања дубоког
пада, насталог почетком и поткрај деведесетих година ХХ века. Иако је првенствено
ослоњен на импулсе тражње, раст БДП се све више темељи на факторима на страни
понуде, инвестиције, конкурентности и продуктивности, као плод и резултат
приватизације. Најзначајнији секторски доприноси расту, потичу од сектора услуга,
трговине на велико и мало, финансијског посредовања и телекомуникација, док је
допринос индустрије знатно мањи.
Животни стандард већине становништва у протеклих осам година је значајно
побољшан. БДП по становнику је повећан са око 1.700 евра у 2001. години на
(процењених) око 4.700 евра у 2008. години., захваљујући високом реалном расту БДП,
6
Ђорђевић, М., Веселиновић, П.,
Развојне карактеристике српске економије у периоду транзиције,
Економски факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац, 2010., стр. 22.
10
године просечне годишње стопе раста износиле су код нето зарада 14,2%, бруто зарада
13,7%, БДП 5,6% и продуктивности 6,2%. Све је то снажно генерисало раст домаће
тражње и вршило трошковне притиске на инфлацију, а преко раста увоза подстицало
нарастање спољнотрговинског дефицита у платном билансу, уз систематско
погоршавање конкурентности привреде.
На тржишту рада регистровано је побољшање у погледу смањења стопа
незапослености са 21,8% у 2005. и 21,6% у 2006. на 18,8% у 2007. и 14,7% у 2008.
Побољшање се испољило у виду смањења броја активно незапослених лица и
успоренијег реалног раста просечних нето и бруто зарада у односу на реални раст БДП
и раст продуктивности. Таква позитивна тенденција на тржишту рада – сужавање јаза у
стопама раста плата и продуктивности – регистрована је само у 2008. години.
Слика 2.
Запосленост и незапосленост у периоду од 2005. до 2009. године
Извор: Републички завод за статистику
Стопа запослености је у односу на 2008. годину смањена за 2,5 процентна поена,
док је стопа незапослености порасла са 14,7% у октобру 2008. године на 16,4%, према
најновијим незваничним подацима Анкете о радној снази из априла 2009. године.
Овакав тренд указује на погоршање стања на тржишту рада. Формална запосленост је
такође наставила да опада и према најновијим подацима из истраживања РАД тај пад се
првенствено приписује паду броја запослених код правних лица.
Подаци НЗС о заснивању и престанцима радног односа такође указује на нето
смањење броја запослених. Међугодишња стопа раста реалних зарада је позитивна, али
показује тренд успоравања – пала је са 4,1% у Q4 2008. на 2,6% у Q1 2009. Забележено
је и успоравање раста номиналних зарада. Раст плата у јавном сектору је и даље испод
11
просека Србије, што је и очекивано с обзиром на мере које је Влада спровела како би
превазишла последице текуће економске кризе.
1.4. ЗАДУЖЕНОСТ СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ У ПЕРИОДУ
ТРАНЗИЦИЈЕ
Са становишта стабилности и раста привреде Србије неодржив је садашњи ниво
јавне потрошње и неприхватљив је тренд раста фискалног дефицита, као и тенденција
раста задужености државе и приватног сектора. Наставак тренда раста јавне потрошње
повећао би унутрашњу и спољну неравнотежу и условио раст јавног дуга Србије.
Фискална ситуација је постала тежа, када је дошло до смањења донација и
приватизационих прилива и до поскупљења иностраног задуживања; сметње су се,
дакле, јавиле код основних извора финансирања дефицита. Стога је неминовно
фискално прилагођавање, како би се избегле негативне макроекономске последице
високог нивоа и брзог раста јавне потрошње (истискивање приватних инвестиција,
успоравање привредног раста, раст инфлације, раст дефицита текућег рачуна платног
биланса, раст задуживања државе).
Табела 2.
Јавни дуг Републике Србије у периоду од 2000. до 2009. године
ОПИС
2000.
2001.
2002.
2003.
2004.
2005.
2006.
2007.
2008.
2009.
Јавни дуг
Србије
14.167
13.434
11.529
11.023
9.676
10.283
9.352
8.875
8.781
9.271
Унутрашњи
дуг
4.108
3.871
4.152
4.240
4.065
4.255
3.837
3.413
3.161
3.599
Спољни
дуг
10.059
9.561
7.230
6.564
5.267
5.364
4.745
4.616
4.691
4.692
Учешће
јавног
дуга/БДП
169,3
102,2
69,5
64,3
53,3
50,2
36,2
29,4
25,6
30,0
Извор: РЗС, Министарство финансија Републике Србије
Снажни рецесиони трендови у привреди, упркос значајном фискалном импулсу,
указују на ограничен домет експанзивне фискалне политике. Међутим, ограничен
домет експанзивне фискалне политике није разлог за њено напуштање, јер би без такве
фискалне политике, рецесија била још снажнија. На основу консолидованих фискалних
података за последњи квартал 2008. године и података о буџету Србије за јануар 2009.
године, као и на основу тенденција у кретању привредне активности – може се
проценити да ће реални ниво јавних прихода у 2009. бити знатно мањи од планираног.
Поузданија процена о томе колики ниво јавних прихода ће се остварити у 2009. години,
13
Смањењу јавне потрошње допринела би и елиминација скривених дефицита и
разних неплаћања код јавних предузећа на републичком и локалним нивоима.
Одлагање ових реформи повећава јавну потрошњу. Увођење финансијске дисциплине у
јавна предузећа захтева одговарајућу економску регулацију за поједине
инфраструктурне делатности и спровођење реструктуирање и приватизације тих
предузећа, чиме би се увело тврдо буџетско ограничење и у њиховом пословању
елиминисао утицај политике.
2. ПРИВАТИЗАЦИЈА И ЊЕНИ ЕФЕКТИ НА ПРИВРЕДНА
КРЕТАЊА ПОСЛЕ 2000. ГОДИНЕ
Приватизација се може дефинисати као продаја или бесплатно давање имовине
којом она прелази из државног или друштвеног у приватни сектор, тј. приватизација је
поступак продаје друштвеног, односно државног капитала у друштвеним предузећима,
јавним предузећима и другим правним лицима, под условима утврђеним законом.
9
У ширем смислу, приватизација обухвата повећање учешћа приватног сектора у
друштвеном производу, док не постане доминантан. То је чин који треба да изазове
ланчану реакцију промена, али и средство изградње институција и механизама
тржишне привреде. Приватизација је веома сложен процес, који обухвата већи број
активности. Као прво, она значи власничко преструктурирање које подразумева
успостављање јасног система власничког права.
Као друго, она значи финансијско преструктурирање, пошто је власничка
трансофмација праћена променама у структури капитала. Као треће, она значи и
организационо преструктурирање, зато што радикалне промене у власничкој и
финансијској структури захтевају нову стратегију и нов начин управљања. У овом раду,
биће анализиран појам приватизације, као неизоставни део процеса транзиције, са
ефектима које има на економски систем. Поред уводних и закључних разматрања
централни делови рада су: основне карактеристике приватизације у Србији и
постигнути разултати.
9
Вукотић, В.,
Приватизација,
Институт друштвених наука, Београд, 2009., стр. 29.
14
2.1. ЗНАЧАЈ И ЦИЉЕВИ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ
Након политичких промена у октобру 2000. године променио се политички и
економски амбијент у коме је функционисала наша привреда. Створили су се услови за
модификовање претходног приступа приватизацији и дефинисан је нови Закон о
приватизацији. Закон је ступио на снагу крајем јуна 2001. године. Новим Законом о
приватизацији његови креатори настојали су да остваре следеће циљеве:
10
ефикасан
прелазак на приватно власништво над капиталом; тежња да након четири године имамо
јасан власнички режим приватне и државне својине; тежња да се кроз приватизацију
оствари већи прилив страног капитала; стварање чврстих буџетских (финансијских)
ограничења на макронивоу; елиминисање слабости претходне приватизације;
обезбеђење да се кроз приватизацију започне свеопшти процес транзиције и почетак
изградње отворене привреде; остваривање приватизационих прихода неопходних за
сервисирање спољних и унутрашњих дугова.
Циљеви приватизације могу бити многобројни, а најчешће се деле на економске и
политичке. Основни и најважнији циљ приватизације је стварање ефикасне привреде,
која је заснована на доминацији приватне својине, ослоњене на неефикасну друштвену
и државну својину. Искуство које броји више деценија имплицира на то да на
друштвеној и државној својини и њиховим нездравим подстицајима није могуће
остварити економски напредак, већ да су стагнација или криза неминовност. Овај циљ
је заснован на очекивању да ће приватни власници и менаџери допринети побољшању
перформанси и повећању шанси предузећа да преживи конкурентску утакмицу, кроз
увођење нових технологија и производа, нових финансијских извора, бољу
организацију и радну дисциплину, те боље управљање предузећем.
Други економски циљ је унапређење финансијског стања државе. Кроз продају
државног или друштвеног капитала, држава може да дође до значајних средстава,
којима или може да финансира опште активности или да сервисира своје дугове. На
финансијску позицију државе позитивно утичу и укидање субвенција које је до
приватизације давала друштвеним и државним предузећима и повећање пореског
прихода из веће и ефикасније производње.
Трећи циљ се односи на уклањање друштвеног и државног сектора на рачун
приватног, што приватном сектору представља велико ограничење и онемогућава
развој. Држава је константно и готово неминовно спашавала неефикасна државна и
10
Влаховић, А.,
Нови концепт приватизације Владе Републике Србије,
Економски анали, ванредни број,
Београд, 2001., стр. 15.
16
Број приватизованих предузећа закључно са 19.02.2004. године је 1.117. Приход
од приватизације ових предузећа премашује износ од 1,3 милијарде евра. Овај износ
прихода је коришћен за финансирање разних буџетских потреба, такође део средстава
је употребљен за реструктурисање великих друштвених система и то за обезбеђење
обртног капитала и социјалну заштиту запослених који су у процесу реструктуирања
остали без посла.
Инвестициони програм везан за приватизована предузећа износи негде преко 750
милиона евра, с тим да ће се он реализовати углавном у наредном периоду. Социјални
програм износи нешто више од 270 милиона евра и везан је за предузећа која се
приватизују преко тендера. То говори да се социјални програм углавном поштује тамо
где је обавезан а тамо где није купци га избегавају. У предузећима која су се
приватизовала ради близу 150.000 радника што чини негде око 9% укупно запослених у
нашој привреди у јануару 2004. године. У 2003. години је остварен највећи помак у
приватизацији.
Продато је 814 предузећа, а укупан остварени приход је око 944 милиона евра. У
току протекле године су такође остварене и по величини трансакције највеће
приватизације:
Приватизација Дуванске индустрије Ниш, коју је купио Филип Морис. Он ће
у ову приватизацију уложити 518 милиона евра од чега је 387 милиона евра
цена коју плаћа за 70% капитала, а остатак иде у инвестициони програм,
основни социјални и допунски социјални програм и помоћ локалној
самоуправи.
Приватизација Беопетрола, који је купио руски Лукоил за 117 милиона евра.
Лукоил је по основу куповине у 2003. години уплатио 70 милиона евра, а
остатак ће уплатити у две годишње рате.
Приватизација Дуванске индустрије Врање, коју је купио „Бритиш американ
тобако“. БАТ ће у приватизацију ДИВ-а уложити 87 милиона евра, од чега је
на куповину 67,81% друштвеног капитала фабрике издвојио 50 милиона
евра, а остатак ће бити уложен као инвестициони социјални програм као и
кроз помоћ локалној самоуправи.
На почетку 2004. године резултати приватизације су знатно скромнији. Продато
је 43 предузећа и инкасирано 31,3 милиона евра. За инвестиције је намењено 47,7
милиона евра, а за социјални програм 500.000 евра. С обзиром на то да је
књиговодствена вредност ових предузећа 67,7 милиона евра и да се само мали део од
17
понуñених говори о чињеници да су на ред дошла и мање успешна предузећа која
тешко налазе купца, односно за које је ретко ко заинтересован.
13
У 2006. години приватизована су нека велика предузећа као што су: „Азотара“
Панчево, „ФВК“ Краљево, „Хисар“ Прокупље, „Nitex“ Ниш, „Партизански пут“
Београд, „Хипол“ Оџаци итд. Након значајних притисака међународних финансијских
институција отпочели су процеси реструктуирања појединих јавних предузећа нафтне
привреде, железнице и поште, итд., а касније и делова електропривреде, као и других
јавних предузећа на државном и локалном нивоу. Међутим, код приватизације ових
предузећа постоје бројни отпори, претња социјалним тензијама, као и одсуство
концензуса (у политичким и економским круговима) око тога која од ових предузећа и
на који начин треба приватизовати.
Веома је тешко оценити овакву приватизацију и њен утицај на привредни развој.
Према једној групи економиста, она представља најсветлију тачку у процесу
транзиционих промена док по другима куповина предузећа најчешће преко тендера
представља само средство за освајање и контролу тржишта. С обзиром на то да су
штури подаци о производњи и пословању приватизованих предузећа, тешко је дати
неки квалитетнији приказ са становишта дејства на привредни развој Србије. Чињеница
је да је ипак дошло до опадања индустријске производње за 3% у 2003. години, а да је
незапосленост достигла ниво од 32% односно 24%, у зависности од методологије
обрачуна.
14
Што се тиче неких апсолутних цифара можемо рећи да је у јануару 2001. године у
Србији било запослено око 2,1 милиона људи, у јануару 2002. године 1,9 милиона
људи, у јануару 2003. године 1,8 милиона људи, а у јануару 2004. године 1,7 милиона
људи. Значи у протекле три године, које коинцидирају са отпочињањем процеса
приватизације, без посла је остало око 400.000 људи. Овоме треба додати и 200.000
људи који месечно не примају ни динар као плату. Једноставно раде без икакве новчане
надокнаде, страхујући да и званично не постану незапослени.
На другој страни, у 2003. години је дошло до раста друштвеног производа од 1,5%
што је и даље недовољно за озбиљнији привредни напредак. Опадање индустријске
производње на једној страни, и пораст друштвеног производа, на другој, указују ипак,
13
Костић, С., чланак:
Почело са цементарама,
Политика, Politika newspapers and Magazines D.O.O.,
Београд, 24.02.2004., стр. 51.
14
Микавица, А., чланак:
Србија у бројкама у 2003. години – Друштвени производ ипак већи за 1,5%,
додатак
Политика,
број 32436 од 24.02.2004., Економетар бр. 34, Politika newspapers and Magazines
D.O.O., Београд, стр. 4.
19
3. ЗАКЉУЧАК
Једна од главних потреба транзиције је сагледавање визије привредног система
коме се тежи, као и избор модела приватизације који води остварењу те визије.
Досадашње искуство показује да су најбоље резултате постигле привреде које су се у
избору модела приватизације ослониле на модел преузимања од стране запослених, као
и моделе продаје стратешким партнерима.
На крају, може се рећи да транзиција мора да резултира следећим ефектима:
доминантно учешће приватне својине у привредној структури; развијена и активна
финансијска тржишта, која представљају „мозак“ тржишних привреда; превазилажење
„транзиционог шока“, који је неминовни пратилац реформи; раст штедње и
инвестиција; успостављање чврстог буџетског ограничења на нивоу државе и нивоу
предузећа и банака; стабилност цена и курса; експлицитан и модификован порески
систем.
Основна идеја приватизације јесте да ће променом власничке структуре доћи до
побољшања перформанси предузећа, што ће се одразити и на побољшање перформанси
привреде у целини, што коначно доводи до повећања конкурентности националне
привреде на глобалном тржишту. Србија у новој развојној фази треба да ствара и
одржава конкурентску предност путем предузетништва и иновативности предузећа,
подизања нивоа знања и убрзаног технолошког развоја и да на тој основи повећава
економске и техничке могућности. Од највећег значаја за привредни развој Србије је
јачање економског фактора конкурентности (трошкови, цене, курс, субвенције, извозни
кредити, пореске олакшице) и јачање технолошких фактора конкурентности (квалитет,
дизајн, рок испоруке, сервис). У том циљу Србија као мања и недовољно развијена
европска земља мора бити отворена и спремна за сарадњу са другим привредама. У
колико желимо брз и успешан опоравак привреде Србије морамо искористити искуства
других земаља, али и уважити специфичности наше земље, искористити шансе и
позитивне карактеристике, а негативне искоренити или их свести на минимум.
20
ЛИТЕРАТУРА
1. Влаховић, А.,
Нови концепт приватизације Владе Републике Србије,
Економски
анали, ванредни број, Београд, 2001.
2. Вукотић, В.,
Економија и хаос,
25. јубиларно саветовање, СЕЈ, Београд, 1993.
3. Вукотић, В.,
Приватизација,
Институт друштвених наука, Београд, 2009.
4. Група аутора,
Транзиција у Србији и глобална економска криза,
Научно друштво
економиста са Академијом економских наука и Економски факултет у Београду,
Економски факултет, Београд, 2009.
5. Ђорђевић, М., Веселиновић, П.,
Развојне карактеристике српске економије у
периоду транзиције,
Економски факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац,
2010.
6. Ђорђевић, М., Веселиновић, П.,
Развојне карактеристике српске економије у
периоду транзиције,
Економски факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац,
2010.
7. Костић, С., чланак:
Почело са цементарама,
Политика, Politika newspapers and
Magazines D.O.O., Београд, 24.02.2004.
8. Крагуљ, Д.,
Економија: Основи микроекономске и макроекономске анализе
, Београд,
2009., стр. 98.
9. Микавица, А., чланак:
Србија у бројкама у 2003. години – Друштвени производ ипак
већи за 1,5%,
додатак
Политика,
број 32436 од 24.02.2004., Економетар бр. 34,
Politika newspapers and Magazines D.O.O., Београд
10. Национална служба за запошљавање (2007:45)
11. Summers, L.,
The next decade in Central and Eastern Europes
, in Ch. Clague and G.
Rausser (eds.),
The Emergence of Market Economies in Eastern Europe
, Cambridge MA,
Blackwell, 1992.
12. World Economic Outlook,
Focus on Transition Economies,
International Monetary Fund,
September 2000.
13.
www.nbs.gov.rs
