1. Право, морал и обичај

Право

је скуп норми које примењује држава, где се под применом у првом реду мисли на примену санкција.

Норме које примењује држава називају се правне норме. Њих држава ствара сама или их узима из свих друштвених
области, било да их стварају друштвене организације или неорганизовано друштво.

Постоји уска веза између државе и права, јер су они условљени и имају заједничке циљеве: за право држава

обезбеђује принудни карактер својом физичком снагом власти – владајућа класа намеће правне норме физичком снагом
власти и тако настаје обавезност примене права; за државу право обезбеђује заштиту интереса владајуће класе – држава
ствара право у циљу заштите друштвеног поретка који одговара интересима владајуће класе.

Морал

је скуп друштвених норми које омогућавају понашање људи са аспекта добра и зла и у вези с тим,

наређују односно забрањују субјектима одговарајуће понашање. Свако друштво има своје моралне норме које се мењају
са развојем друштва, али не брзо. Поштовање моралних норми обезбеђује се утицајем јавног мњења и путем свести
појединца. Санкције за повреде моралних норми могу бити друштвене (моралне осуде) или индивидуалне (грижа
савести).

Многе моралне норме постају правним. Морал својим нормама предвиђа поштовање права, а право настоји да

оствари основне моралне циљеве. Разлика између моралних и правних норми је у томе што се моралне норме прихватају
добровољно и извршавају из свести и убеђења људи, док право има принудни карактер.

Обичаји

су друштвене норме које се остварују у друштву на основу устаљених навика и које се формирају кроз

примену у дужем временском периоду. То су устаљена, уобичајена понашања људи, која због дугог понављања прелазе у
навику и постају саставни део понашања и живота људи. Тада почиње да се сматра да је обавезно да се на исти начин
понаша и убудуће. Санкције за непоштовање обичаја су презир, бојкот, новчане санкције, па све до физичког насиља и чак
одузимања живота.

Разлика између обичаја и морала је у томе што се обичаји спорије мењају. Исто тако, морал је увек везан за

оцењивање понашања људи, што није случај са обичајима. Заједничка карактеристика морала и обичаја је да их ствара
друштво, а њихова примена се не остварује принудом државе.

2. Појам права и правни поредак

Право

је скуп норми које примењује држава, где се под применом у првом реду мисли на примену санкција.

Постоји уска веза између државе и права, јер су они условљени и имају заједничке циљеве: за право држава

Правни поредак

је саставни део друштвеног поретка и регулише се правом. Друштвени поредак поред правног

обухвата и друге поретке – економски, политички, морални и др. Правни поредак представља укупност права сваког
друштва и понашања људи која се правом регулишу. Правни поредак се састоји из нормативног и материјалног поретка.

Нормативни

поредак чине правне норме конкретног друштва.

Материјални

поредак представља укупност понашања

људи за које право везује извесне правне последице. Људске радње које имају правно дејство називају се правне радње, а
повезивање правних радњи у једну целину чини материјални поредак. Лица чије се понашање уређује правним нормама
називају се субјекти права.

Најосновнији део правног поретка је правни однос – друштвени однос који је прописан правом.

3. Појам и структура правне норме

Правна норма

је једна врста друштвене норме и правило о понашању људи чије остварење обезбеђује држава. То

је правило о понашању људи које је заштићено државном принудом. Правна норма је најбитнији и најпростији елеменат
права.

Свака правна норма има

два елемента: диспозицију и санкцију

. Диспозиција представља суштински део правне

норме, тј. правило о понашању одређених субјеката. Санкција је правило о примени принуде од стране државног органа
над оним субјектом који је прекршио диспозицију. То је део правне норме којим се предвиђају последице у случају
неизвршења правне норме, тј. описује понашање државног органа према субјекту који није извршио диспозицију правне
норме. Правна норма се увек мора реализовати, јер ако лица не поштују диспозицију долази до примене санкција.

Хипотеза (претпоставка)

је онај део правне норме који одређује околности, ситуације или чињенице које

морају да постоје да би дошло до примене правне норме.

Хипотеза диспозиције

одређује чињеничну ситуацију која мора

да постоји да би се применила диспозиција правне норме.

Хипотеза санкције

одређује услове за примену санкције, тј.

садржи опис прекршаја диспозиције, јер је прекршај диспозиције услов за примену санкције.

Прекршај диспозиције се назива

деликт

. Деликт представља одређену радњу, и то њудску и свесну. Та радња

може бити позитивна (чињење) или негативна (нечињење, односно уздржавање од чињења).

Ova, kao i ostale, skripta je skinuta sa Web Portala Studenata Megatrend Univerziteta na adresi

http://www.megastudent.co.yu

Posetite Nas !

Узрок кршења диспозиције правне норме не мора бити само намера да се диспозиција прекрши, већ и

непознавање правне норме

, што је исто кажњиво. Због тога су субјекти у праву обавезни да се обавесте о свим нормама

које се односе на њихово понашање.

Правне норме могу бити опште (генералне) и појединачне (индивидуалне). Опште норме садрже општа правила и

односе се на неодређен број случајева, односно лица, која се налазе у истој ситуацији или могу доћи у исту ситуацију.
Појединачне норме се односе на један одређени случај и представљају конкретизацију општих правних норми, тј. њихову
примену на конкретан случај.

Правне норме се деле и на апстрактне и конкретне. Апстрактне норме се односе на више ситуација које треба да

наступе, тј. примењују се на све случајеве који могу да се појаве. Норма је апстрактна по томе што се односи на
неодређени број субјеката, а примењује се на конкретан случај кад одређени субјект не поступа у складу са правилима
понашања која су у њој утврђена. Конкретне норме се односе на неку конкретну ситуацију, тј. примењују се на неки
одређени случај.

Диспозиције правних норми могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће, па на основу тога и правне норме

могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће. Наређујуће су правне норме које наређују одређеном субјекту у праву
да изврши одређене чинидбе или радње или да се уздржи од таквих чинидби и радњи. Субјекти у праву су дужни да се
понашају по оваквим нормама, јер свако друго понашање представља деликт и изазива правне последице. Забрањујуће су
правне норме које забрањују субјектима у праву одређене чинидбе или радње и оне обично почињу речима ˝забрањено је˝.
Овлашћујуће су правне норме које дају овлашћења физичким и правним лицима да могу да обављају одређене чинидбе
или радње, с тим што нису предвиђене никакве правне последице за случај да их они не обављају.

4. Врсте и важење правних норми

Правна норма

је једна врста друштвене норме и правило о понашању људи чије остварење обезбеђује држава. То

Правне норме могу бити

опште (генералне) и појединачне (индивидуалне)

- Опште норме садрже општа правила и односе се на неодређен број случајева, односно лица, која се налазе у истој
ситуацији или могу доћи у исту ситуацију.
- Појединачне норме се односе на један одређени случај и представљају конкретизацију општих правних норми, тј.
њихову примену на конкретан случај.

Правне норме се деле и на

апстрактне и конкретне

- Апстрактне норме се односе на више ситуација које треба да наступе, тј. примењују се на све случајеве који могу да се
појаве. Норма је апстрактна по томе што се односи на неодређени број субјеката, а примењује се на конкретан случај кад
одређени субјект не поступа у складу са правилима понашања која су у њој утврђена.
- Конкретне норме се односе на неку конкретну ситуацију, тј. примењују се на неки одређени случај.

Свака правна норма има два елемента: диспозицију (правило о понашању одређених субјеката) и санкцију

(правило о примени принуде од стране државног органа над оним субјектом који је прекршио диспозицију). Диспозиције
правних норми могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће, па на основу тога и правне норме могу бити

наређујуће,

забрањујуће и овлашћујуће

- Наређујуће су правне норме које наређују одређеном субјекту у праву да изврши одређене чинидбе или радње или да се
уздржи од таквих чинидби и радњи. Субјекти у праву су дужни да се понашају по оваквим нормама, јер свако друго
понашање представља деликт и изазива правне последице
- Забрањујуће  су правне норме које забрањују субјектима у праву одређене чинидбе или радње и оне обично почињу
речима ˝забрањено је˝.
- Овлашћујуће су правне норме које дају овлашћења физичким и правним лицима да могу да обављају одређене чинидбе
или радње, с тим што нису предвиђене никакве правне последице за случај да их они не обављају.

Правне норме се деле и на

императивне (присилне) и диспозитивне (допунске)

Императивним

нормама се субјекти у праву обавезују на одређену чинидбу или радњу, или им се забрањује одређена

чинидба или радња, при чему они не могу својом вољом да искључе примену ових правних норми.
- Диспозитивне су норме које се примењују кад их субјекти у праву нису искњучили уговором, па субјекти у праву могу
да их примене или да својом вољом искључе њихову примену.

5. Материјални и формални извори права

Под

материјалним извором права

сматрају се узроци који стварају одређено право, а то је воља владајуће класе.

Владајућа класа ствара одређено право којим штити своје интересе.

Под

формалним изворима права

сматрају се општи правни акти којима се уређују конкретне правне ситуације.

Формални извор права мора бити у сагласности са материјалним извором права, што значи да се формалним изворима
права манифестује воља владајуће класе. На основу формалних извора права субјекти у праву унапред знају како треба да
се понашају. Најважнији извори права, тј. општи правни акти су: устав, закони, подзаконски акти, акти предузећа и
уговори. Осим тога постоје и: обичаји, судски преценденти, судска и друга правна пракса и

правна наука. Постоје два

основна типа права: континентално-европско право, где је главни извор права закон, и англо-саксонско право, где
преовлађују обичаји и судски преценденти.

6. Тумачење права

Тумачење права је сазнавање смисла и садржине праве норме, са циљем да се утврди њено право значење. Ако се

правна норма погрешно протумачи, долази до кршења права. Зато је тумачење права услов за правилну примену правне
норме. Правна норма има два смисла: језички и прави смисао, тј. она није увек истоветна са својим језичким изразом, а
тумачењем се утврђује право значење и прави смисао правне норме.

Упоређивањем језичког и правог смисла правне норме може се испоставити: 1) да се језичко и право значење

норме подударају, 2) да је језичко значење уже од правог значења норме и тада се језичко значење норме мора проширити
да би се утврдило њено право значење, и 3) да се језичко и право значење норме не подударају, јер је језичко значење
шире од правног значења норме. Тада се језичко значење норме мора сузити да би се утврдило њено право значење.

Постоји више метода и врста тумачења права.
Језичко тумачење права је тумачење којим се смисао норме утврђује на основу језичких елемената из којих се

норма састоји, као што су речи, реченице, интерпункције итд. Оно се дели на: лексичко тумачење, којим се утврђује
значење речи, синтактичко тумачење, којим се утврђује значење реченице, и стилистичко значење, којим се утврђује
значење норме на основу стила.

Логичко тумачење је тумачење којим се смисао норме објашњава путем логичке анализе њене садржине и

анализе односа између појмова које норма садржи. Логичким тумачењем се проверава да ли је језичко тумачење правне
норме исправно.

Системско тумачење је утврђивање правог значења правне норме на основу проучавања односа између ње и

других правних норми.

Историјско тумачење утврђује друштвене узроке који су довели до стварања правне норме, околности под којима

је правна норма донета и др.

Телолошко тумачење утврђује право значење правне норме тако што се тумач од више могућих значења правне

норме опредељује за једно као право. Тумач се опредељује за оно значење правне норме које је најповољније за владајућу
класу.

Легално тумачење подразумева да правну норму тумачи њен доносилац.
Судско тумачење је тумачење које је изнето у судским пресудама и односи се на конкретан случај.
Научно тумачење је тумачење правне норме од стране науке.
Везано тумачење је тумачење при којем се као право значење прихвата једно од могућих језичких значења правне

норме.

Слободно тумачење дозвољава да тумач тражи право значење правне норме у језичком значењу, али и да заобиђе

језичка значења онда када сматра да она не дају право значење.

Статичко тумачење је облик тумачења при коме се не истражује значење норме које она има у време њеног

тумачења, већ се правим значењем норме сматра оно значење које је она имала у време њеног доношења. То значи да се
не узима у обзир могућност промене значења норме током времена, па се статичко тумачење не може прихватити.

Динамичко тумачење је супротно од статичког – утврђује се право значење норме у тренутку њеног тумачења.

Оно је оправдано ако је реално дошло до промене значења норме.

Тумачење по сличности (аналогија) – постоје две врсте аналогије: законска и правна аналогија. Законска

аналогија је примена опште правне норме на правно ненормиране случајеве који су слични са случајем који је одређен
том правном нормом. Правна аналогија је примена општих правних начела на правно ненормиран случај. Она се
примењује кад нема услова за примену законске аналогије.

Субјективно тумачење подразумева да тумач настоји да пронађе вољу ствараоца норме и да утврди шта је он хтео

да постигне са том нормом. Овде се за право значење норме узима оно значење које је њен творац сматрао за право.

Објективно тумачење подразумева да тумач пронађе шта је стваралац норме објективно хтео да постигне са том

нормом. Тумачењем треба пронаћи објективизирани интерес владајуће класе који је изражен у тој правној норми.

7. Fizička I pravna lica
Fizička lica su pojedinci koji imaju svojstvo subjekta prava i poslovanja. Fizička lica pravnu sposobnost stiču ROĐENJEM, a
poslovnu sposobnost SA 18 GODINA.

Pravno lice

pravna osoba

ili

pravni subjekt

je pravna tvorevina, virtuelno fizičko lice,

koja ima zakonsko pravo i obaveze kao što su zakonske mogućnosti da se prave ugovori, te da se tuži ili bude tužen. To je lice (ili
telo), najčešće u formi organizacije , korporacije (preduzeća) ili vlade koje je sačinjeno od više fizičkih lica, a koje zakon, iz
praktičnih razloga tretira kao jedno.

8 . Правна и пословна способност физичких и правних лица

Правна способност

физичких и правних лица означава способност одређеног лица да буде носилац права и

обавеза, односно да буде субјект у праву.

Физичко лице стиче правну способност рођењем, а губи је смрћу. Физичка лица имају општу правну способност.
Правна лица стичу правну способност уписом у регистар правних лица код надлежног суда. Правна лица имају

посебну правну способност, што значи да правна лица имају само она права и обавезе која су повезана са циљем њиховог
оснивања. Права правних лица се одређују њиховим статутом, а њихови правни послови који нису у складу са статутом
немају важност.

Пословна способност

физичких и правних лица значи да физичка и правна лица својим радњама реализују

правну способност, односно да стичу права и обавезе.

Физичка лица не морају имати пословну способност (на пример малолетна лица) – за разлику од правне

способности коју морају имати од рођења. Код нас физичка лица са 18 година стичу пословну способност која траје до
краја живота. Неким лицима која су старија од 18 година може да се одузме пословна способност, ако је то неопходно – у
случају душевне болести и сл.

Пошто правна лица не могу да изразе своју вољу, она имају органе који их заступају. То су органи који су

предвиђени статутом и који су овлашћени да заступају правно лице. Осим тога, појединим законима је предвиђено да
предузеће заступа директор. Иначе су органи који заступају предузеће: скупштина, управни одбор, директор и надзорни
одбор. Пословна способност правног лица престаје његовим брисањем из регистра правних лица.

9 . Појам, елементи и врсте субјективног права

Физичка и правна лица, као субјекти у праву, поседују субјективна права. Свако субјективно право се састоји из

овлашћења и захтева. Субјективно право може да обухвати једно или више овлашћења, којима одговарају обавезе једног
или више лица. Поред овлашћења, субјективно право садржи и захтев, односно тужбу. Захтевом се овлашћење по основу
субјективног права остварује принудним путем.

Субјективна грађанска права се састоје из овлашћења и обавезе. Она се деле на апсолутна субјективна права и

релативна субјективна права.

Апсолутна субјективна права

делују према свим лицима. Она се деле на стварна апсолутна права и лична

апсолутна права.

Стварна апсолутна права се увек везују за ствари. То су: право својине, право службености и право залоге.

Носилац стварног права има власт над одређеном ствари и право на ту ствар. Он ту власт и право може да оствари без
обзира на то у чијим се рукама налази ствар.

Лична апсолутна права се увек везују за одређену личност. Она могу бити неимовинског и имовинског карактера.

Неимовинска   лична   права   су:  право  на  личну  слободу,  право  на   телесни  интегритет,  право  на  слободу  мисли  и  сл.
Имовинска   лична   права   су   ауторско   право   и   право   интелектуалне   својине.   Ауторско   право   регулише   односе   у   вези
стварања научних дела, књижевних, уметничких и сл. Стваралац ауторског дела има следећа права: да своје дело објави,
да добије накнаду за објављено дело, и да добије накнаду када неко други објави његово дело без његове дозволе. Право
интелектуалне својине регулише односе у вези са проналасцима, патентима, жиговима и сл. Проналазак може да се
односи на било коју људску делатност, али је заштићен само онај проналазак који испуњава законске услове. Проналазач
има апсолутно право на свој проналазак.

Релативна субјективна права

делују само према одређеним лицима. То су облигациона права, код којих у

правном односу постоје најмање два лица, а може их бити и више. Та два лица су поверилац и дужник. Оно што је право
за једну страну, представља обавезу за другу страну.

Поверилац има право да од дужника захтева неко чињење. Поверилац такође може од дужника да захтева

уздржавање од чињења нечега што би дужник иначе имао право да чини. Зато се облигациона права деле на: а) позитивне
облигације – кад је обавеза дужника чињење, односно нека позитивна радња, и на б) негативне облигације – кад је обавеза
дужника нечињење, односно уздржавање од чињења.

1 0 . Појам и врсте ствари

Стварна права су субјективна апсолутна права која се увек везују за ствари. То су: право својине, право

службености и право залоге. Носилац стварног права има власт над одређеном ствари и право на ту ствар. Он ту власт и
право може да оствари без обзира на то у чијим се рукама налази ствар.

Ствари

су најзначајнији објекти стварних права. Осим ствари, објекти стварних права су: људске радње, лична

добра и производи људског духа. Ствар је део материјалне природе који је у човековој власти и на којем може постојати
право својине или било које друго право. Она служи за задовољавање човекових потреба.

Да би један део материјалне природе могао да се сматра за ствар, потребно је да се испуне два услова: физички и

друштвени услов. Физички услов је да ствар као материјални део природе мора да буде у фактичкој власти човека.
Друштвени услов је да ствар мора да има новчану вредност и да је намењена економском и правном промету, тј. мора да
буде роба. Тако се за ствари не могу сматрати човек ни леш умрлог човека, али се одвојени делови човечијег тела могу
сматрати за ствари. У привредном праву, стварима се сматрају основна и обртна средства, као и готови производи.

Постоји много

врста ствари

, у зависности од критеријума поделе.

Ствари у слободном промету су ствари које се могу налазити у промету (размењивати, продавати и сл.) без

икаквих ограничења. Ствари ван промета су ствари које се не могу појавити у промету, као што су јавна добра, јер се јавна
добра налазе у употреби свих лица. Ствари у ограниченом промету су ствари које се могу налазити у промету, али је
њихов промет ограничен законским прописима – нпр. ватрено оружје.

Покретне ствари су ствари које се могу премештати с места на место а да притом не промене својства.

Непокретне ствари су физички чврсто и трајно везане за земљу, па се оне не могу премештати или би приликом
премештања изгубиле нека својства.

Потрошне ствари су ствари које се једнократном употребом троше или им се знатно смањује вредност. То су

ствари које су намењене да се физички троше (нпр.намирнице), али и новац и обвезнице. Непотрошне ствари су ствари
које се не троше одједном, већ дужом употребом.

накнаду за земљиште. Код сађења на туђем земљишту правило је да све што је засађено на туђем земљишту припада
власнику земљишта.

Деривативно стицање својине

подразумева да се право својине преноси с једног власника на другог. За

деривативно стицање својине неопходно је да се оствари: 1) правни основ, 2) код покретних ствари предаја ствари, а код
непокретних упис у земљишне књиге.

Заштита права својине

се може остварити путем својинских тужби: тужбе за повраћај права својине, тужбе због

узнемиравања својине и тужбе, као и тужби за накнаду штете када је проузрокована материјалним имисијама због
учињене жртве на страни погођеног власника. Власник се не налази у неком облигационо правном односу са лицем које
повређује његово својинско право.

1 2 . Државина; службеност; залога

Државина

је фактичка власт неког субјекта на ствари. То је власт која још није правно призната или је престала

да буде правно призната. Државина и својина се потпуно разликују, јер је државина фактичка, а својина правна власт на
ствар. Савремени појам државине подразумева држање ствари и вољу држаоца да ствар задржи за себе.

Постоји више врста државине. Код непосредне државине држалац непосредно врши фактичку власт на ствар, а

код посредне државине преко другог лица. Државину права има лице које фактички користи непокретност другог лица.
Судржавина се јавља кад више лица има власт на ствари, и то кад свако од њих поседује целу ствар. Законита државина је
она која је стечена на законит начин и заснива се на одређеном правном поступку; незаконита је она која је стечена на
незаконит начин, силом, злоупотрбом и сл. Савесна државина је она где држалац приликом њеног стицања није знао да
ствар коју прибавља није власништво особе од које је стиче; несавесна државина је она где је држалац знао да ствар није
власништво особе од које је стиче. Неправа државина је она коју одређено лице стиче силом, лукавством или преваром;
права државина није исто што и законита, јер одређено лице може силом да одузме своју ствар која се налази код другог
лица. Државина наследника – наследник постаје држалац у тренутку смрти оставиоца, без обзира на то када је стекао
фактичку власт на ствари. Земљишно-књижна државина постоји у случају када је неко уписан у земљишне књиге као
власник неког стварног права на непокретности мада му то стварно право не припада

Заштита државине се обавља путем државинских тужби.
Државина се губи кад престане фактичка власт над ствари или воља да се ствар задржи.

Службеност

је стварно право које титулару даје овлашћење да туђу ствар у извесном обиму користи, или да

сабира плодове, или да забрани власнику коришћење тих ствари у извесном смислу. Постоје две врсте службености:
стварне и личне.

Стварна службеност је право власника непокретности да за потребе те непокретности врши одређене радње на

непокретности другог власника или да захтева од власника послужног добра да се уздржава од вршења радњи које би
иначе имао право да врши на својој непокретности. Постоји више врста стварних службености. Позитивне службености су
оне где титулар сопственику добра ставља у обавезу неко трпљење, а негативне где му забрањује да нешто чини. Јавне
службености су по правилу позитивне, јер је њихово вршење видљиво, док су негативне по правилу скривене и постају
видљиве тек њиховом повредом. Пољске стварне службености се јављају код пољских добара, а кућне код зграда за
становање. Привремене службености су оне које су установљене на одређено време, а сезонске за одређено доба године.

Лична службеност је она врста службености где се титулар може користити одређеном ствари, ограничавајући

права њеног власника. Личне службености су: плодоуживање, употреба и становање.

13.

Залога

је стварно право по основу којег залогопримац може захтевати немирење свог потраживања из ствари

ако оно не буде намирено у року.

Постоји подела на ручну залогу која се односи на покретне ствари, и хипотеку која се односи на непокретности.
Друга класификација се врши према врсти заложног права по настанку, па ту имамо: уговорну, законску и судску

залогу.

Уговорна залога настаје слободним споразумом страна, законска настаје по самој одредби закона, а судска кад

поверилац заплени дужникове ствари у време извршења судске одлуке.

Начела заложног права су акцесорност, специјалност, официјелност, недељивост, приоритет и публицитет.

14.Појам облигације и врсте облигација

Облигација

је имовинско-правни однос који настаје између два или више лица, на основу којег једно лице

(поверилац) има право да од другог лица (дужник) захтева да овај нешто учини, односно да се уздржи од неке радње на
коју би иначе имао право.

Предмет облигационог односа може да буде само радња која није забрањена законом, која је имовинског

карактера, одређена, могућа и допуштена.

Постоји више врста облигација.

Позитивне облигације су оне које се односе на одређено чињење или давање, а негативне оне које се односе на
нечињење или уздржавање од чињења.
Цивилне облигације увек поседују моћ судског принудног извршења, док код природних не постоји принудно
извршење, али кад дужник својом вољом изврши облигацију, не може се позивати на исплату недугованог и захтевати
повраћај дуга.