УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ: РАЗРЕДНА НАСТАВА
ПРИРОДНИ ОБЛИЦИ КРЕТАЊА У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ
ДЈЕЦЕ МЛАЂЕГ ШКОЛСКОГ ДОБА
-Завршни рад-
Ментор:
проф. др Јовица Тошић
Студент:
Кристина Дракул
Пале, фебруар 2017.
Дипломски рад
2018.
Кристина Дракул
4
извор, који служи за надограђивање свих осталих облика кретања, односно техника
одређених спортова.
Уопштено сагледавајући природне облике кретања, могли бисмо их описати
сљедећом дефиницијом: „Природни облици кретања су моторички програми, који
омогућавају успјешно савладавање простора, препрека, отпора и успјешну манипулацију
објектима.“(Благајац, (1997): стр. 150)
Дипломски рад
2018.
Кристина Дракул
5
2. УТИЦАЈ ФИЗИЧКИХ АКТИВНОСТИ НА ОРГАНИЗАМ
ДЈЕТЕТА
Научна истраживања спроведена у свијету а и код нас, показала су да повећани
интензитет вјежбања позитивно утиче на физички развој и развој физичких способности
али и на друге аспекте развоја. Здравље и вјежбање су тијесно повезани па је вема важно
одредити појединачну дозу физичких активности која ће имати позитиван утицај на раст и
развој дјетета. Одређене врсте физичких актувности, великог интензитета и обима, које су
непримјерене узрасту дјеце, могу имати негативан ефекат и представљају опасност по
здравље. Познавајући законитости раста и развоја (биолошке процесе) и сазријевање
структура, може се одредити утицај физичких активности на биолошке процесе дечјег
организма.
Основу физичких активности чини покрет као основна елементарна радња а његово
извођење је способност или кретање. Чак и минималан покрет, односно кретање, мијења
унутрашње стање, у рад се укључују сви органски системи, повећава се промет хранљивих
материја и кисеоника. Минимална количина кретања на предшколском узрасту је на
највишем нивоу у односу на све друге периоде живота. У овом периоду организам се
изграђује морфолошки и комплетира функционално, па је управо то доба када се може и
треба почети са систематским физичким васпитањем.
Да би физичка активност имала позитивно дејство на цјелокупан организам дјетета,
потребно је добро познавати и уважавати карактеристике развоја појединих система.
Вјежбање мора бити организовано са постепеним повећањем оптерећења што омогућава
да ткива и органи буду спремни за повећане метаболичке захтијеве.
Примјеном неадекватних физичких активности, непримјерених узрасту дјеце, са
великим интензитетом или обимом могу неповољно утицати како на раст и развој тако и
на здравље дјетета. Физичке активности формирају тијело дјетета, утичу на развој свих
функционалних система па се њиховој реализацији мора прићи веома одговорно.
Дипломски рад
2018.
Кристина Дракул
7
Психомоторни
период:
моторика се развија и усложњава. Усавршавају се основни,
елементарни облици кретања (ходање, трчање, пузање, поскакивање...), радње локомоције
постају сложеније (промјена правца при трчању, нагло заустављање, ходање по правој
линији...). Манипулативне елементарне радње се усавршавају (хватање врховима прстију
уз опозицију палца). Око треће године усавршава се моторика тијела у цјелини, дијете је
покретљивије али је општи степен тјелесне спретности доста низак. Игра је и даље водећа
активност којом дијете задовољава своју потребу за кретањем и представља основни
начин помоћу кога се може утицати на оптималан развој моторике.
Пред крај боравка у вртићу дјеца науче многе вјежбе за општи развој како ситних
тако и крупних мишићних група, за прецизност, издржљивост покрета и усклађеност са
темпом и ритмом. Моторне вјештине се развијају и усавршавају као самостални задаци
кроз специфичне форме рада систематским вежбањем и учењем у предшколским
установама. (Џиновић-Којић. 2000.)
2.2 Дјеца млађег школског доба и кретање
Почетак овог периода поклапа се са првим данима поласка дјеце у школу, а то је
вријеме када престаје њихов безбрижан живот, када је све мање слободног времена за
дружење са вршњацима, разоноду и слободну игру. Настају прве обавезе у животу дјетета:
похађање наставе, израда домаћих задатака, учење, обавезе и осјећање одговорности за
постигнути успјех. Тако нагле промјене у животу у једном моменту негативно се
одражавају на њихов укупан тјелесни раст и развој, а често су присутне и одређене
психичке сметње. Таква претпоставка могла се потврдити у доста једноставном
експерименту – поређењем појединих димензија тјелесне развијености дјеце која су пошла
у школу са ђецом исте хронолошке старости која нису те године ушла у систем школског
образовања. Бројна истраţивања вршена у том правцу недвосмислено указују да су ђеца са
школским обавезама заостајала у тјелесном развоју и да је већи број њих имао мање
психичке сметње. Нешто касније, већ се примјећује стабилизација у психофизичком
развоју, што се тумачи чињеницом да су се дјеца већ адаптирала на нове услове живота и
